Еден Станислав Лем


        #


        Станислав Лем
        Еден

        Превод: Петар Вујичић
        Lem Stanislaw EDEN, 1959.
        КЕНТАУР

1989.

1

        Грешка је била у прорачунима. Нису надлетели атмосферу, већ су се сударили с њом. Брод се заривао уз грмљавину од које су пуцале бубне опне. Спљоштени на лежајима,
људи су осећали последње ударе амортизера, пламен је лизнуо преко предњих екрана и угасио их, удар усијаних гасова истопио је спољне објективе на кљуну, кочење је било недовољно и закаснело. Кабину је испунио смрад разгрејане гуме, под притиском успоравања почињали су да слепе и глуве. Био је то крај, али нико није могао о томе ни да мисли, нису имали снаге ни да удахну ваздух, пуштали су убациваче кисеоника да их пумпају као балоне што пуцају. Одједном, грмљавина престаде.
        Упали се помоћна расвета, по шест светиљки са сваке стране. Људи су се превијали, над смрсканом погонском таблом црвенео се сигнал за узбуну, комади изолације, крхотине плексигласа клизиле су по поду, више није грмело већ се све претварало у потмуло, све јаче звиждање.

„Шта се…” закркља Доктор, одбацујући гумени доводник кисеоника.

„Лези!” опомену га Координатор, који је гледао у последњи неоштећени екран.
        Ракета се преврте као да је у њу ударила тешка греда, увијене најлонске мреже у којима су лежали забрујаше као струне. За тренутак се све одвагавало као на врху
љуљачке заустављене у висини, а затим затутња.
        Мишићи, напрегнути у ишчекивању последњег ударца, омлохавише. У окомитом стубу излазне ватре, ракета се полако спуштала док су млазњаче брујале умирујући, али за само неколико минута кроз зидове проструја дрхтај. Треперење постаде јаче, вероватно због расклиманих кугличних лежајева у спојевима турбина. Путници се згледаше. Нико није говорио. Знали су да све зависи од тога да ли ће ротори зарибати, да ли ће издржати.
        Кабина нагло задрхта, као да је неко споља лудачки ударио по њој челичним чекићем. Дебело, пупчасто сочиво последњег екрана у трен ока прекри густа паучина напрслина, његов фосфорни штит згасну, у слабачком блеску помоћне расвете што је долазио одоздо, људи су видели своје увећане сенке на кривим зидовима, тутњање пређе у отегнуту рику, под њима је нешто крцкало, ломило се, расцепљивало уз метални звук; труп брода, потресан бесомучним трзајима, летео је, летео, заслепљен, мртав. Људи су згрчени задржавали дах. У потпуном мраку, хаосу, њихова тела нагло полетеше дуж најлонских ужади према претећим шиљцима размрсканих табли и остадоше да висе укосо, полако се њишући као тешка клатна…
        Ракета се успорено превали уз мукли удаљени тутањ. Грумени замље забубњаше по
њеном оклопу.
        За трен све стаде. Онда под њима зашишташе водови, нешто живо заклокота, брзо, све брже. Шум отицања воде, помешан с продорним цврчањем деловао је као да нека течност капље на усијани лим.

„Живи смо”, рече Хемичар однекуд из мрака. Није видео ништа. Висио је у свом најлонском лежају као у врећи зачепљеној са четири стране ужадима. То је значило да ракета лежи на боку. Да је стајала, лежајеви би висили водоравно. Нешто прасну. На старом Докторовом бензинском упаљачу сину блед пламен.

„Екипа?” упита Координатор. Једно уже његове вреће беше пукло и он се полако и беспомоћно комешао, безуспешно покушавајући да се кроз отвор најлонске мреже ухвати за нешто што би висило са зида.

„Први”, рече Инжењер.

„Други”, огласи се Физичар.

„Трећи”, глас Хемичаров.

„Четврти”, заврши пребројавање Доктор.

„Сви. Честитам.” Координаторов глас био је миран. „Аутомати?”
        Није било никаквог одговора.

„Аутомати?!”
        Опет мук. Упаљач опрљи Доктору прсте. Он га угаси. Поново завлада мрак.

„Увек сам говорио да смо од бољег материјала”, рече у мраку Доктор.

„Има ли неко од вас нож?”

„Ја имам. Да пресечем ужад?”

„Ако можеш да се извучеш без сечења, боље ће бити. Ја не могу.”

„Покушаћу.”
        У комешању које настаде чуло се само нечије убрзано дисање. Нешто лупи, разлеже се шкрипа стакла.

„Доле сам. То значи, на зиду”, рече Хемичар. Његов глас допре из мрачне дубине.
„Докторе, осветли мало па ћу вам помоћи.”

„Само пожури. Бензин је при крају.”
        Упаљач поново сину. Хемичар се мотао поред Координаторове кукуљице. Могао је да дохвати само његове ноге. Најзад успе делимично да повуче патентни затварач и Координатор тешко испаде. Удвоје су радили брже. Мало касније, сва четворица су стајали на косо нагнутом, обложеном полуеластичном масом, зиду кабине.

„Од чега почињемо?” упита Доктор. Стисну рубове ране на челу Кибернетичара и стави фластер преко ње. Имао га је у џепу. Увек је носио у џеповима непотребне ствари.

„Од утврђивања да ли ћемо успети да изиђемо”, одговори Координатор. „Најпре морамо решити светлост. Шта… већ је имамо? Докторе, осветли ми овде, можда има струје у завршним цевчицама табле, бар у делу алармне сигнализације.”
        Овога пута упаљач баци само искру. Доктор је кресао да је просто здерао кожу с палца, севкајући непосредно над остацима разбијене плоче, на којој су, клечећи пословали, Координатор и Инжењер.

„Има?” упита Хемичар, стојећи иза њих, јер за њега већ није било места.

„Засад ништа. Нема нико шибице?”

„Последњи пут видео сам шибице пре три године. У музеју”, промумла неразговетно инжењер, јер је покушавао да зубима отргне изолатор с вршка вода. Одједном мала плавичаста искрица обасја Координаторове шаке склопљене у шкољку.

„Има”, рече. „Сад некакву сијалицу.”
        Нађоше једну неоштећену у алармном сигналу над бочном таблом. Оштра, електрична светлост обасја кормиларницу, као део уздигнуте тунелске цеви са чунастим зидовима. Високо над њима, у ономе што им је сад било таваница, видела су се затворена врата.

„Преко седам метара”, рече меланхолично Хемичар. „Како до њих да стигнемо?”

„Једном сам у циркусу видео живи стуб, пет људи један на другом”, примети Доктор.

„То је за нас превише тешко. Стићи ћемо донде по поду”, одврати Каординатор. Узе од Хемичара нож и поче да прави широке усеке у спужвастој навлаци пода.

„Степенице?”

„Да.”

„Зашто се не чује Кибернетичар?” зачуди се одједном Инжењер. Седео је над остацима разводне плоче и припајао волтметар на извучене каблове.

„Остао удовац”, одговори Доктор, смешећи се.

„Шта је Кибернетичар без аутомата?”

„Још ћу ја њих покренути”, добаци Кибернетичар. Загледао је у отворе разбијених екрана. Електрични пламичак полако је жутео и постајао све слабији и блеђи.

„И акумулатори?” прогунђа Физичар.
        Инжењер устаде.

„Тако изгледа.”
        После четврт часа, шесточлана експедиција крете у дубину, тачније у горњи део брода. Најпре се пробише у ходник, а из њега - у поједине просторије. У Докторовој кабини пронађоше слепу џепну лампу. Доктор је волео да има мноштво, обично сувишних, ствари. Узеше је. Свуда су се видели трагови уништења. Намештај причвршћен за под није се распао, али од прибора, оруђа, помоћних возила, залиха, створила се нека невероватна каша по којој се газило до колена.

„Да покушамо сад изићи”, рече Координатор, кад се поново нађоше у ходнику.

„А скафандри?”

„Налазе се у ваздушној комори. Требало би да им се ништа није десило. Али скафандри нису ни потребни, Еден има подношљиву атмосферу.”

„Зар је ту уопште неко некад био?”

„Да, пре десет или једанаест година, космичка сонда из истраживачке патроле, онда кад је нестао Алтер са својим бродом. Сећате се?”

„Али, од људи нико?”

„Не, нико.”
        Унутрашња клапна бране налазила се укосо над њиховим главама. Чудан, први утисак, изазван тиме што су по познатим просторијама ишли у сасвим новом распореду - зидови су сад били подови, а таванице зидови - полако се губио.

„Овде стварно ништа нећемо моћи без живих лестава”, пресуди Координатор. Осветли околну клапну Докторовом џепном лампом. Светла мрља је обиђе укруг. Клапна је била херметично приљубљена.

„Не изгледа лоше”, рече Кибернетичар. Стајао је забачене главе.

„Да, не изгледа”, сложи се Инжењер. Помислио је како је ужасна била снага која је испресовала јаке греде тако да се распрснула главна разводна табла, уграђена између њих, и зарила се у клапну, али задржа ту мисао за себе. Координатор баци поглед на Кибернетичара и већ му хтеде рећи да се сагне и подметне му леђа под зидом да се попне, када се сети исавијане гвожђурије коју су видели у смештају за аутомате, и замоли Хемичара:

„Стани у раскорак, руке састави на коленима, тако ће ти бити лакше.”

„Одувек сам сањао да наступам у циркусу. Одувек!” рече Хемичар и саже се. Координатор му се попе на рамена, уздиже се, и хватајући се за зид вршковима прстију досеже никлену полугу, чији је крај постао задебљан, попут буџе.
        Он је повуче једанпут, затим други пут и најзад остаде да виси на њој. Тада полуга са шкрипом попусти; изгледало је као да је механизам затварача био пун сићушног стакла. Полуга се обрну за четврт и стаде.

„Вучеш ли на добру страну?” упита Доктор који је одоздо осветљавао џепном лампом.
„Ракета лежи.”

„Узео сам то у обзир.”

„Не можеш јаче?”
        Координатор не одговори. Висио је приљубљен уза зид, држећи се једном руком за полугу. Полако је покушавао да се ухвати и другом руком. То је било тешко, али је најзад успео. Висећи као на трапезу, згрчио је ноге да не би ударио савијеног Хемичара, и тргнуо неколико пута, подижући се на рукама и опуштајући се свом тежином, док најзад не застења, ударивши целим телом о зид.
        Трећи или четврти пут, полуга мало попусти. Недостајало је још неких пет центиметара до краја њеног пута. Координатор се напреже и још једном свом тежином повуче наниже.
        Полуга с језивом шкрипом најзад удари у жљеб. Тако је унутрашња пречага била уклоњена.

„Није нам лоше кренуло”, радовао се Физичар.
        Инжењер је ћутао. Он је знао своје. Требало је отворити клапну, што је био тежи задатак. Инжењер је покушавао да је покрене, притискајући држак хидрауличног уређаја, али унапред је знао да ништа од тога неће бити. Цеви су попуцале на многим местима и истекла је сва течност. Кад је Доктор управио светлост лампе увис, ручни држак засветле над њима својим кругом као ореолом. Али, за њихове гимнастичке могућности био је превише високо - више од четири метра.
        Почеше тада да из свих просторија доносе поломљене апарате, јастуке, књиге. Као право складиште погодних ствари показала се библиотека и у њој звездани атласи неба, веома велики и дебели.
        Правили су од њих пирамиду, као од цигала. За два метра висине био им је потребан скоро сат времена. Једна страна се била срушила и отада су почели да слажу систематски, под Инжењеровом командом.

„Физички рад је ипак страхота”, гунђао је Доктор. Лампа је стајала утиснута у пукотину климатизатора и осветљавала им пут док су трчали у библиотеку и враћали се натоварени књигама.

„Никад нисам помишљао да овако примитивни услови могу владати на звезданим путовањима”, соптао је Доктор. Остали су ћутали. Најзад се Координатор, кога су придржавали, пажљиво попе на наслагану пирамиду и дотаче прстима покретач.

„Мало”, рече. „Недостаје ми пет центиметара. Не могу да подскочим, јер ће ми се све под ногама разлетети.”

„Управо имам овде Теорију брзих летова”, рече Доктор, одмеравајући у рукама тешки том. „Мислим да ће баш бити потаман.”
        Координатор се ухвати за покретач. Осветљавали су му џепном лампом. Његова сенка поигравала је на белој површини од пластичне масе која је прекривала оно што је сад било таваница. Одједном се брдо књига помери.

„Пази!” сикну Физичар.

„Немам о шта да се одупрем”, добаци им кроз стегнуто грло Координатор. „Држите, до сто ђавола!” Покретач му исклизну из руку, у тренутку се њихао тамо на врху, најзад поврати равнотежу. Нико више није гледао увис, сви су, ухвативши се сплетеним рукама, са свих страна придржавали колебљиву наслагу књига да се не би размакла.

„Само не псуј! Кад једном почнемо, неће бити краја”, упозори га одоздо Доктор. Координатор поново ухвати за покретач. Разлеже се отегнута шкрипа, после које уследи мукло шуштање тешких томова који су клизили. Координатор је висио над њима у ваздуху, али је покретач, за који се чврсто држао, начинио пун заокрет.

„И тако даље, још једанаест пута”, рече, спуштајући се на несигурно брдо књига.
        После два часа, клапна је била савладана. Кад је почела да се отвара, поздравили су то једногласним победничким криком.
        Отварајући се, клапна се зауставила на половини висине ходника и начинила као неку водоравну платформу по којој је било могуће без већих тешкоћа ући у комору бране.
        Скафандере су у пљосњатом зидном орману нашли нетакнуте. Орман је сад лежао водоравно, и они су газили по његовим вратима.

„Излазимо сви или како?” упита Хемичар.

„Најпре ћемо покушати да отворимо капак.”
        Био је непомерљив, као да се слио с корпусом брода. Покретаче је било немогуће померити. Раме уз раме, гурали су сва шесторица, затим су покушавали да размрдају завртње, и бацали се на смену час на једну, час на другу страну а завртњи ни да мрдну.

„Показује се да долетети није ништа, да је понекад најтеже изићи”, закључи Доктор.

„Честитам на хумору”, прогунђа кроз зубе Инжењер. Зној му је пекао очи. Седоше тада на врата зидног ормана.

„Ја сам гладан”, изјави у општем ћутању Кибернетичар.

„Према томе, треба нешто појести”, изјави Физичар и понуди се да пође у магацин.

„Боље у кухињу. У хладњаку можда има нечег…”

„Сам нећу моћи. Треба пребацити бар пола тоне крша да би се дошло до залиха. Ко се
јавља?”
        Доктор је био први. Хемичар устаде са извесним оклевањем. Кад се њхове главе изгубише иза ивице одмакнуте клапне, и кад се угаси последњи блесак лампе коју су понели, Координатор рече утишаним гласом:

„Више сам волео да не говорим. Увиђате мање-више у каквој смо ситуацији?”

„Да”, рече Инжењер у црни мрак пред собом. Дотаче испруженом руком Координаторово стопало и не повуче прсте. Био му је потребан тај додир.

„Мислиш да нећемо успети да пресечемо клапну?”

„Чиме?” упита Инжењер.

„Ацетиленским или електричним пламеником. Имамо аутоген и…”

„А чуо си некад за аутоген који би пресекао четврт метра керамита? Човече!”
        Ућуташе. Из дубине брода, као из железног подземља, допирала је потмула бука.

„И шта? Шта?!” рече изнервирано Кибернетичар.
        Зачуше крцкање његових зглобова. Устао је.

„Седи!” благо али одлучно рече му Координатор.

„Мислите да се… клапна стопила с оклопом?”

„Не мора бити”, одговори Инжењер. „Да ли уопште знаш шта се догодило?”

„Не сасвим. Надзвучном брзином смо ушли у атмосферу тамо где ње није требало да буде. Зашто? Аутомат се није могао преварити.”

„Аутомат се није преварио. Ми смо се преварили”, рече Координатор. „Заборавили смо да извршимо измену правца у основи репа.”

„Каквог реп? Шта то причаш?”

„Гасни реп који вуче за собом свака планета која има атмосферу, у правцу супротном
њеном кретању. Не знаш за то?”

„А да, да. Упали смо у тај реп? Али он мора да је веома разређен.”

„Десет на минус шест”, одговори Координатор, „или нешто приближно томе, али ишли смо преко седамдесет километара у секунди, драги мој. Закочило нас је као зид. То
је био онај први потрес, сећате се?”

„Да”, прихвати Инжењер, „а кад смо ушли у стратосферу, брина нам је још била десет или дванаест. Требало је да нам се ракета распадне. Право је чудо што је издржала.


„Ракета?”

„Предвиђена је на двадесетократно преоптерећење, а пре но што се екран распао, својим очима сам видео како је стрелица искочила из скале. Скала има резерву до тридесет.”

„А ми?”

„Шта ми?”

„Како смо могли издржати ако је коначно успоравање износило тридесет г?”

„Не коначно. Највеће свакако. Па, кочнице су учиниле све. Зато је дошло до пулсације.”

„Али аутомати су изравнали и да није компресора…” рече помало јогунасто Кибернетичар. У дубини брода нешто се с треском закотрљало, као железни точкови по лиму.

„Шта хоћеш од компресора?” рече Инжењер. „Кад пођемо у машинско одељење, показаћу ти да су учинили пет пута више но што су могли. То су само помоћни агрегати. Најпре им је разлабавило лежишта, а кад је наишла пулсација…”

„Мислиш на резонанцу?”

„Само узгред. Заправо, могло нас је бити на пространству од неколико километара, као онај теретњак на Нептуну, знаш? Сам ћеш се уверити кад видиш машинско одељење. Могу унапред да ти кажем како је тамо.”

„Уопште не изгарам од жеље да видим машинско одељење. Који је сад ђаво, што се они толико дуго не враћају? Мрак је да просто очи боле.”

„Светлост ћемо имати, не бој се”, рече Инжењер.

Још је, као овлаш, врховима прстију додиривао Координаторово стопало, а овај се није мицао и ћутао је.

„А у машинско одељење ћемо поћи онако, из досаде. Јер шта ћемо друго имати да радимо?”

„Озбиљмо мислиш да се одавде нећемо извући?”

„Не, шалим се. Волим такве шале.”

„Престани”, огласи се Координатор. „Прво, постоји резервни отвор.”

„Човече! Резервна врата су тачно под нама. Брод мора да се прописно зарио. Чак не знам ни да ли је ова клапна изнад земље.”

„Па шта онда? Имамо алате, можемо ископати тунел.”

„А отвор за терете?”

„Преплављен”, објасни лаконски Инжењер. „Погледао сам у контролни зденац. Мора да се распрснуо неки од главних резервоара, тамо има најмање два метра воде. Вероватно загађене.”

„Откуд знаш?”

„Отуда што је увек тако. Прво, попушта хлађење реактора, не знаш то? Боље заборави на отвор за терет. Морамо изићи овим, ако…”

„Ископаћемо тунел”, понови тихо Координатор.

„Теоријски је то могуће”, неочекивано се сложи Инжењер. Зачуше се кораци. У ходнику под њима засветле и они изненађени у мраку, зажмирише.

„Шунка, двопек, језици или шта тамо има у кутији, све из залиха за крајње потребе! Овде је чоколада, а овде тармоси. Дођите и ви горе”, обрати се Доктор осталима и први се попе на клапну. Осветљавао им је док су улазили у комору и размештали кутије. Донели су чак и алуминијумске тањире.
        При светлу џепне лампе јели су ћутке.

„Термоси су цели?” одједном се зачуди Кибернетичар. Сипао је себи кафу у лонче.

„Чудно, али тако је. С конзервама није лоше. Али замрзивач, хладњаци, пећница, мали синтетизатор, апаратура за прочишћавање, филтери за воду - све је отишло к врагу.”

„И апаратура за прочишћавање?” узнемири се Кибернетичар.

„И она. Можда би се могла поправити кад би имали чиме. Али то је зачарани круг: да би се покренуо макар и најпростији полуаутомат, потребна је струја, да би се имала струја, требало би поправити агрегат, а за то је опет потребан полуаутомат.”

„Јесте ли се издоговарали, учени у техници? И шта? Где је зрачак наде?” упита Доктор, мажући двопаке дебелим слојем маслаца и стављајући одозго режњеве шунке. Не чекајући одговор, настави:

„Као клинац, прочитао сам ваљда више књига о космонаутици но што је тешка наша покојница, а ипак нисам нашао ниједан одговор, ниједан случај, чак ни анегдоту о нечем сличном овоме што је нас снашло. Зато - нећу схватити.”

„Јер је то досадно”, нашали се Кибернетичар.

„Да, то је нешто ново, међупланетарни Робинзон”, рече Доктор. Завртао је термос.
„Кад се вратим, постараћу се да то опишем, уколико ми дар допусти.”
        Завлада нагла тишина. Купили су кутије, док Физичару не паде на ум да их склони у орман са скафандрима, те се одмакоше до зида како би могли отворити врата на поду.

„Знате, чули смо некакве чудне гласове док смо претурали по магацину”, рече Хемичар.

„Какве гласове?”

„Некаква стењања и лупкања, као да је брод нечим притиснут.”

„Мислиш да се некаква стена срушила на нас?” упита Кибернетичар.

„Ово је сасвим нешто друго”, умеша се Инжењер. „Спољна облога је при продору у атмосферу добила врло високу температуру, на кљуну се можда чак мало отопила, а сад се делови конструкције хладе, померају се, ствара се унутрашња напетост и отуда ти гласови. Ево и сад се чују, пазите…”
        Заћуташе. Само су им лица била осветљена лампом што је лежала на пљоснатом кругу изнад улазне клапне. Унутар брода разлегло се отегнуто стењање, серија кратких, све слабијих лупкања и иза тог је настала тишина.

„Можда је то неки аутомат?” рече с надом у гласу Кибернетичар.

„Па, сам си видео.”

„Да, али нисмо завиривали у отворе за резерве.”
        Кибернетичар се наже у мрак ходника и ставши на сам руб клапне, викну:

„Аутомати из резерве!”
        Глас забруја у затвореном. Одговори му тишина.

„Ходи овамо, испитајмо ваљано отвор”, рече Инжењер. Клече пред благо удубљеном плочом и, разгледајући сам руб, осветљаваше је центиметар по центиметар. Померао
је светлосни сноп дуж херметички затвореног круга, око кога се оцртавала сићушна мрежа напрслина.

„Изнутра ништа није истопљено, што није ни чудо, керамит врло лоше проводи топлоту.”

„Да покушамо још једном?” предложи Доктор, стављајући руку на отварач.

„Не вреди”, рече Хемичар.
        Инжењер стави руку на клапну и диже се на ноге.

„Момци, потребна нам је вода. Много хладне воде!”

„Зашто?”

„Пипните клапну. Топла, а?”
        Дотаче је неколико руку истовремено.

„Готово пече”, рече неко.

„То је наша срећа!”

„Како?”

„Труп брода је загрејан, проширио се, и клапна исто. Ако је будемо хладили, скупиће се, и можда ћемо успети да је отворимо.”

„Воде је мало. Можда још има леда. Требало би да га има у замрзивачима”, рече Координатор.

Један за другим поскакаше на дно ходника, који затутња од њихових растрчаних корака. Координатор је остао поред клапне са Инжењером.

„Попустиће”, рече тихо, као за себе.

„Уколико се није стопила”, одбрунда Инжењер. Рукама је прелазио по самом кругу, проучавајући његову температуру. „Керамит почиње да се топи на више од три хиљаде и седам стотина степени. Ниси запазио колико је навлака имала на крају?”

„На крају су сви часовници показивали датуме од прошле године. Кад смо кочили, било је преко две и по, ако се не варам.”

„Две и по хиљаде степени, то још није страшно.”

„Да, али потом?”
        Одмах над водоравно извијеном клапном показа се загрејано Хемичарово лице. Светлост лампе која му је висила о врату поскакивала је по коцкама леда што су штрчале из ведра. Он га пружи Координатору.

„Чекај мало… како ћемо ми, заправо, хладити…” забрину се Инжењер. „Одмах…”

Његови кораци се удаљише у мраку. Доктор је донео два ведра воде у којој је пливао лед. Хемичар је осветљавао. Доктор и Физичар почеше заједно да поливају клапну водом. Истицала је на под, у ходник. Кад су поливали клапну по десети пут, учини им се да из ње допире нешто налик на слабачко шкрипање. Они узвикнуше радосно. Појави се и Инжењер. Носио је велики рефлектор од скафандра који је траком причврстио на груди. Одмах постаде светлије. Инжењер баци на под прегршт пластичних плоча из кормиларнице. Почеше брижљиво да покривају клапну плочицама и ледом, притискујући то пластиком, надуваним јастуцима, књигама које је у међувремену довукао Физичар. Најзад, кад су једва могли да исправе леђа, од ледене наслаге је мало шта остало, тако се брзо топила у додиру с разгрејаном плочом отвора. Кибернетичар ухвати оберучке отварач и покуша да га окрене.

„Чекај, још не!” гневно викну Инжењер, али покретач се окренуо зачуђујуће лако. Сви скочише. Окретао се све брже. Инжењер ухвати држак троструке полуге која је осигуравала клапну и трже је. Разлеже се прасак као од пуцања дебеле шине, и отвор поче да се помера према њима, најпре полако, а онда нагло и из црног ждрела суну црна лавина, засувши до колена оне што су стајали на супротној страни. Хемичар и Координатор, који су стајали најближе, падоше од удара. Клапна је Инжењера притиснула уз бочни зид тако да је једва могао да се помери али није био повређен. Координатор стиже да одскочи у последњем тренутку, умало не оборивши Доктора. Били су запањени. Докторова џепна лампа, засута, угасила се, и светлео је само рефлектор на Инжењеровим грудима.

„Шта је ово?” рече Кибернетичар туђим гласом. Стајао је иза свих, последњи, на рубу мале платформе.

„Оглед површинског састава планете Еден”, одговори Координатор. Поможе Хемичару да изиђе испод клапне одбачене у страну.

„Да”, додаде Инжењер. „Цео је отвор засут, мора да смо се дубоко зарили у терен.”

„Ово је прво атерирање испод површине непознате планете, зар не?” упита Доктор. Сви се насмејаше. Кибернетичар се чак зацени да му сузе ударише на очи.

„Доста сад!” викну оштро Координатор. „Нећемо тек овако стајати до зоре. По алате, момци, морамо се откопати.”
        Хемичар се саже и подиже тежак, збијен грумен са хумке што је нарасла на поду. Из овалног отвора падала је земља, а с времена на време су се масно-сјајни, црнкасти грумени скотрљавали чак у ходник.
        Сви су се повукли у ходник, јер на платформи више није било ни толико места да би сели. Координатор и Инжењер последњи скочише доле.

„Колико смо се дубоко могли зарити?” упита Каординатор полугласно Инжењера. Ишли су један крај другог ходником. Далеко пред њима блештала је светлосна мрља која се брзо превлачила преко зидова. Инжењер даде рефлектор Хемичару.

„Колико дубоко?… То зависи од многих чинилаца. Тагерсен се зарио у терен до дубине од осамдесет метара.”

„Да, али шта је остало од ракете и од њега?”

„А она сонда с Месеца? Морали су да пробијају окно кроз стену да би је откопали. Кроз стену!”

„На Месецу је плавац…”

„А откуд можемо знати шта је овде?”

„Па, видео си. То ми личи на глиницу.”

„При самом отвору. А даље?”
        С алатима је било врло лоше. Брод, као и сви бродови дугог радијуса, имао је двострук прибор аутомата и диригованих полуаутомата за све радове, међу којима и површинско-теренска, какве би могли захтевати разноразни планетарни услови. Ти уређаји су сад били у квару, и без струје се није могло ни мислити о њиховом пуштању у рад. Једина већа јединица којом су располагали, багер покретан атомском микробатеријом, такође је захтевао струју да би прорадио. Могле су им помоћи само старе, примитивне алатке, пијук и лопата. А и за то су постојале невероватне тешкоће. После пет часова напорног рада, екипа се враћала ходником према комори, носећи три пљоснате и на крају савијене мотике, две челичне мотике и широке лимене плоче које је требало да послуже за учвршћење зидова прокопа. Сем ведара, припремили су и неколико великих пластичних кутија за ношење земље. Дршке на кутијама направили су од кратких алуминијумских цеви.
        Осамнаест часова је прошло од катастрофе и сви су већ посртали од умора. Доктор је одлучио да морају одспавати макар неколико часова. Но, најпре је ваљало припремити какве-такве лежајеве, јер су висећи кревети у просторијама за спавање, стално причвршћени уз подове, сад стајали усправно. Њихово одвртање би захтевало много посла, па су у библиотеку која је најмање страдала, а готово половину књига су пре тога изнели у ходник, пренели мадраце на надувавање и полегали како су стигли.
        Брзо се показало да сем Хемичара и Инжењера нико није могао да заспи. Зато је Доктор опет устао и са светиљком пошао да тражи таблете за спавање. Утрошио је на то скоро цео сат, јер је до сале за превијање морао да пробија себи пут кроз њено предворје, претрпано гомилама раскомаданих апарата и аналитичког прибора. Све је то било поиспадало из ормана и спречавало да се стигне до врата. Најзад, његов ручни часовник показивао је четири ујутро према бродском времену, таблете за спавање биле су подељене, лампа угашена, и ускоро је неравномерно дисање испунило мрачну просторију.
        Неочекивано брзо су се пробудили сви сем Кибернетичара који је прогутао превише велику дозу пилула и био као пијан. Инжењер се опет тужио на јак бол у рамену. Доктор му је на томе месту открио болну отеклину, па је претпоставио да се Инжењер морао повредити кад су се напрезали да подигну отварач на излазу.
        Расположење је било суморно. Нико није говорио, чак ни Доктор. До остатака залиха у комори нису могли да се пробију, јер је на врата ормана са скафандрима била налегла велика гомила одроњене земље, па Физичар и Хемичар поново кренуше у кухињски магацин, откуда се вратише с конзервама. Било је девет часова кад су приступили прокопавању тунела.
        Роботи су се померали споро и тешко. У овалном отвору улаза није било могуће добро се размахнути, људи су чапкали мотикама збијене гомиле земље, а они што су стајали иза њих уклањали су је у ходник. После краћег размишљања, одлучили су да земљу убацују у навигациону кабину јер је била најближа и у њој није било ничег што би им ускоро могло постати потребно.
        После четири часа, навигациона кабина била је засута земљом у висини колена, а тунел пробијен у дужини од два метра. Лапорац је био глибав, није да је био тврд, него су оштрице мотака и мотика остајале у њему, а железне дршке које су људи, који су жестоко радили, чврсто притискали, савијале су се и још је најбоље радила челична мотика у Координаторовим рукама.
        Инжењер је бринуо неће ли земљана таваница почети да се улеже, и пазио је да се подупирање обавља брижљиво. Предвече, када су умазани глином сели за вечеру, тунел што је водио од клапне увис, с нагибом од готово седамдесет степени, био је дуг
једва пет и по метара.

Још једном је Инжењер завирио у отвор кроз који су могли да се провуку у ниже спратове, где се тридесет метара према крми од главног улаза налазила у оклопу теретна клапна, али је видео само црно огледало воде; ниво је био виши него претходног дана, што је значило да је још неки резервоар имао отвор, и да се
његова садржина ту полако цедила. Вода је - открио је то помоћу малог Гајгеровог апарата - била радиоактивно загађена, па је брзо затворио бунар и вратио се друговима, не говорећи им ништа о свом открићу.

„Ако крене добро, сутра ћемо се пробити, а ако испадне лоше, пробићемо се за два дана”, изјави Кибернетичар, испијајући треће лонче кафе из термоса. Сви су, уопште, много пили кафу.

„Откуд знаш?” зачуди се Инжењер.

„Тако некако осећам.”

„Он има интуицију које су лишени његови аутомати”, насмеја се Доктор. Како је дан протицао, био је у све бољем расположењу. Кад су га други замењивали у раду на челу прокопа, силазио је у нижа одељења брода и тако обогатио екипу са још две електромагнетне светиљке, машином за шишање косе, витаминизираном чоколадом и читавим пакетом ручника. Сви су били умазани глином, комбинезони су им били потпуно упрљани и умазани, наравно, нису се ни бријали због недостатка струје, а машину за шишање, коју је Доктор донео, презирали су. Уосталом, није је ни он сам користио.
        Цео следећи дан протекао им је у копању тунела. Навигациона кабина је тако рећи била већ испуњена земљом, тако да се у њу више није могло уносити. Дошао је ред и на библиотеку. Доктор се за час мало колебао али Хемичар, с којим је вукао носиљке начињене од лима, без колебања је изручио гомилу лапорца на књиге.
        Тунел се отворио сасвим неочекивано. Терен је, додуше, од неког времена постајао сувљи и некако мање збијен, али ту Физичарову опаску други нису потврђивали. Лапорац који су уносили у ракету изгледао им је стално исти. Само што су смену на челу преузели Инжењер и Координатор и алатом, још топлим од руку њихових претходника, замахнули по грумењу што је штрчало из храпавог зида, кад један грумен нагло нестаде, а кроз настали отвор проби се лаки дашак ваздуха. Могли су да осете његово благо струјање - спољни притисак био је нешто виши но у тунелу - па самим тим и у ракети. Мотика и челична мотка почеше да раде грозничаво, земљу нико више није износио. Остали чланови екипе, пошто нису могли да помажу онима напред, јер је било мало места, стајали су збијени позади. После неколико нестрпљивих удара, Инжењер хтеде да испузи напоље, али га Координатор задржа. Хтео
је најпре да прошири излаз. Наредио је зато да се последња количина земље снесе у ракету, како им ништа не би стајало на путу у тунелу, па је протекло још неколико минута пре но што се сва шесторица не извукоше кроз неправилни отвор на површину планете.

2

        Спуштао се мрак. Црна рупа тунела зјапила је у благом обронку невисоког брежуљка. Даље, све до хоризонта над којим су трепериле прве звезде, пружала се широка равница. Понегде само, знатно удаљени, уздизали су се неки витки облици, налик на дрвета. Светлости која је долазила само од танког појаса залазећег сунца, било је тако мало, да су се боје унаоколо сливале у једнолично сивило. На левој страни од путника што су непомично стајали, укосо се дизао у ваздух огромни избочени труп ракете. Инжењер је његову дужину оценио на седамдесет метара, што је значило да се преко четрдесет метара ракете зарило при паду у брежуљак. У том тренутку ипак нико није обраћао пажњу на ту огромну цев што се црно оцртавала према небу и завршавала беспомоћно штрчећим туљцима покретачких млазњача. Дубоко су увлачили у плућа ваздух с једва ухватљивим непознатим запахом, гледали су пред себе ћутећи. Тек сада их је обузело осећање потпуне беспомоћности - железне дршке мотика као да су им саме поиспадале из руку. Стајали су прелазећи полако погледом по непознатом пространству, пустом, с линијама видика што су тонуле у мрак,
са звездама што су лењо, одмерено блескале у висини.

„Поларна?” упита одједном Хемичар, несвесно утишаним гласом и показа на ниску звезду што је слабо титрала на тамном источном небу.

„Не, она се одавде не види, сада смо… да, сада смо под јужним полом Галаксије. Одмах… негде би морао да буде Јужни Крст.”
        Подигнутих глава сви су се загледали у већ готово сасвим црну подлогу неба, сјајно озарену сазвежђима. Почеше да ређају називе звезда, да их један другом показују прстима, што их је на тренутак оживело. Звезде су биле једино што им није било потпуно туђе над овом мртвом, пустом равницом.

„Постаје све хладније, као у пустињи”, рече Координатор.

„Нема шта, данас и онако ништа нећемо учинити. Треба се вратити унутра.”

„Шта, у онај гроб?!” љутну се Кибернетичар.

„Без тога гроба овде бисмо били готови за два дана”, хладно одговори Координатор.
„Не понашајте се као деца.”
        Без и речи више, он се окрете и пође одмереним лаганим кораком према отвору, чија се црна мрља једва оцртавала неколико метара више на обронку брежуљка и спустивши најпре ноге, сав се увуче унутра. За тренутак се још видела његова глава, па се и она изгуби.
        Остали се немо згледаше.

„Идемо”, промумла полуупитно, полупотврдно Физичар. Кренуше за њим с оклевањем. Док су се први увлачили у тесни отвор, Инжењер, који је као последњи стајао иза Кибернетичара, рече:

„Приметио си какав чудан запах има овде ваздух?”

„Да. Некако горак… Знаш ли откуда?”

„Сличан је земаљском, али има још неку примесу, мислим нешкодљиву. Не сећам се, подаци постоје у једној малој зеленој књизи, на другој полици у библио…”
        Прекиде, сетивши се да је сам пунио библиотеку гомилама лапорца.

„Нека га…” рече без гнева, али с великом тугом, и поче да се увлачи у црни отвор. Кад остаде сам, Кибернетичар се одмах осети нелагодно. Није то био страх, него тешко осећање изгубљености, стравичне отуђености предела тако да је овај повратак у дубину глиничастог ископа имао у себи нечег умирујућег. „Као црви”, помислио је, оборио главу и увукао се у тунел за Инжењером. Није ипак издржао, него је већ готово до рамена унутра, подигао главу, погледао навише и опростио се са звездама што су мирно трепериле.
        Сутрадан су неки хтели да изнесу залихе напоље, да тамо доручкују, али Координатор се успротивио, тврдећи да би то створило посебну бригу. Тако су јели при светлу двеју лампи, под клапном отвора, пијући већ сасвим охлађену кафу. Одједном се огласи Кибернетичар:

„Чујте, како је то заправо испало да смо све време имали добар ваздух?”
        Координатор се осмехну. На упалим образима имао је сиве пруге.

„Боце с кисеоником су целе. Горе је с прочишћавањем. Само један аутоматски филтер ради нормално - помоћни, хемијски, јер су сви електрични, наравно, отказали. За неких шест, седам дана почели бисмо се гушити.”

„Знао си то…?” полако упита Кибернетичар. Координатор ништа не одговори.

„Шта ћемо сад?” упита Физичар.
        Посуде су прали у ведру воде. Доктор их је брисао једним од својих убруса.

„Овде има кисеоника”, рече Доктор, бацивши са звекетом алуминијумски тањир на гомилу других, „то значи да овде постоји живот. Шта знаш о томе?”

„Ништа. Сонда је покупила одавде мало атмосфере за пробу, и отуда све наше знање.”

„Како? Није чак ни атерирала?”

„Није.”

„То је одиста много знања”, рече Кибернетичар. Трудио се да умије лице шпиритусом који је сипао из мале бочице на комадић вате. Имали су врло мало воде погодне за употребу, и нису се умивали већ други дан. Физичар се огледао при светлу лампе, користећи као огледало углачану површину климатизатора.

„То је веома много”, мирно одговори Координатор. „Да је састав ваздуха био другачији, да није у њему било кисеоника, убио бих вас.”

„Шта?” Кибернетичар умало не испусти бочицу.

„И себе такоде, наравно. Не бисмо имали изгледа ни један према милијарду. Сад га имамо.”
        Ућуташе.

„Да ли присуство кисеоника претпоставља постојање биљака и животиња?” упита Инжењер.

„Не обавезно”, одврати Хемичар. „На планетама алфе Малог Пса има кисеоника, али нема ни биљака, ни животиња.”

„А чега има?”

„Светловаца.”

„Луменоида? Оних бактерија?”

„То нису бактерије.”

„Није важно”, добаци Доктор. Склонио је посуде и затварао кутије с храном. „Сад заиста имамо других брига. Бранитеља је немогуће покренути, а?”

„Бранитеља нисам чак ни видео”, признаде Кибернетичар. „Не може до њега да се стигне. Сви аутомати излетели су из постоља. Тамо изгледа тако, да би само двотонска дизалица могла расплести сву гвожђурију. Бранитељ лежи на самом дну.”

„Али некакво оружје морамо имати!” подиже глас Кибернетичар.

„Постоје електројектори.”

„Питам се чиме ћеш их напунити?”

„Струје у електрани нема? Па, било је!”

„Нема, очевидно је дошло до споја у акумулаторској кабини.”

„Зашто електројектори нису напуњени?”

„Упутство забрањује превожење напуњених”, безвољно прогунђа Инжењер.

„Нек' ђаво носи уп…”

„Престани!”
        На Координаторов глас Кибернетичар се окрете, слежући раменима. Доктор изиђе. Инжењер је донео из своје кабите лаки најлонски ранац, и кренуо да ставља у његове
џепове пљоснате кутије са железним порцијама хране, кад се појави Доктор. Држао је у рукама кратки оксидирани цилиндар који се завршавао пипком.

„Шта је то?” заинтересова се Инжењер.

„Оружје.”

„Какво сад оружје?”

„Успављујући плин.” Инжењер се насмеја.

„Откуд можеш знати да ли ће оно што живи на овој планети допустити да буде успавано твојим плином? И пре свега, како хоћеш тиме да се браниш у случају напада, дајући наркозу у капима?”

„У случају велике опасности, моћи ћеш да даш наркозу барем себи”, рече Хемичар. Сви се на смејаше, а Доктор се смејао најгласније.

„Свако створење које удише кисеоник може се тим успавати, а што се одбране тиче, гледај!”
        Притисну револверски обарач на завршној цевчици цилиндра. Танак као игла млаз течности, која је одмах испаравала, шикну у мрачну дубину ходника.

„Но… у недостатку нечег бољег…” рече неуверено Инжењер.

„Идемо?” упита Доктор, гурнувши цилиндар у џеп комбинезона.

„Идемо.”
        Сунце је стајало високо; било је мало, али и врелије од земаљског. Није их то ипак изненадило, него то што није било сасвим округло. Посматрали су га кроз раширене прсте, кроз тамноцрвени, по лупрозирни папир, који је служио за паковање индивидуалних пакета против зрачења.

„Спљоштено око осовине због брзине окретања, шта ли?” упита Хемичар Инжењера.

„Да. То се много боље видело за време лета. Не сећаш се?”

„Можда ме се тада, како да кажем, то није тицало.”
        Окренувши се од сунца, сви погледаше ракету. Ваљкаст, бео труп укосо је штрчао из ниског брежуљка у који се зарио. Подсећао је на стартни уређај неког дивовског оруђа. Навлака, млечне боје у сенци, сребрнаста на сунцу, изгледала је као нетакнута. Инжењер пође до места на коме је труп улазио у земљу, пређе преко груменастог узвишења, које је као оковратник окруживало труп, и пређе руком по плочи оклопа.

„Није најгори материјал овај керамит”, рече, не окрећући се.

„Бар кад бих могао да завирим у млазњаче…” беспомоћно погледа увис према издувним цевима које су штрчале над равницом.

„Још ћемо их разгледати”, рече Физичар. „Сад ваља да пођемо у мало извиђање, а?”
        Координатор се попе на врх брега. Сви пођоше за њим. Сунцем обасјана равница ширила се на све стране једнако глатка, плава. У даљини су се дизали витки обриси које су запазили претходног дана, али на јакој светлости видело се да то нису била стабла. Небо над њиховим главама, плаво као изнад Земље, над линијом хоризонта добијало је изразито зеленкасту нијансу. Мали, паперјасти облачци ишли су готово неопазиво према северу. Координатор је проверавао стране света на малом компасу, учвршћеном на прегибу руке. Доктор је ногом разгртао терен.

„Зашто овде ништа не расте?” рече са чуђењем у гласу.
        Сви су то уочили. Одиста, равница је била гола докле год је око сезало.

„Чини се да је ово крај који се претвара у степу”, рече несигурно Хемичар. „Тамо даље, видите оне мрље, све више је жуто, тамо, на западу. Претпостављам да је тамо пустиња, с које ветар овамо наноси песак, јер је овај брег глинаст.”

„Добро, у то смо се уверили”, рече Доктор.

„Морамо да начинимо макар најопштији план експедиције”, рече Координатор. „Залихе које смо понели довољне су нам за два дана.”

„Не баш, воде имамо мало”, добаци Кибернетичар.

„Воду морамо штедети, све док је не нађемо овде. Ако постоји кисеоник, мора се наћи и вода. Мислим да почнемо овако: да од базе предузмемо низ праволинијских излета, идући само толико далеко одакле безбедно и без претеране журбе можемо да се вратимо.”

„Највише тридесет километара у једном правцу”, рече Физичар.

„У реду. Питање је само шта прво проверавамо.”

„Чекајте”, рече Инжењер, који је дотле стајао неколико корака даље, као удубљен у невеселе мисли, „не чини ли вам се да поступамо помало сулудо? Доживели смо катастрофу на непознатој планети. Успели смо да изиђемо из брода. Уместо да се прихватимо оног што је најважније, уместо да све снаге уложимо у поправку, да покренемо оно што се може, да извучемо ракету, и тако даље, ми крећемо у некакве излете без оружја, без икаквих одбрамбених средстава, немајући појма шта нас овде може задесити.”
        Координатор га је слушао ћутке. Прелазио је погледом с једног на другог. Чекињаста, тродневна брада давала им је помало дивљи изглед. Инжењерове речи очито су снажно деловале, али нико се не одазва, као да су чекали да чују шта ће он рећи.

„Шесторица људи неће откопати ракету”, рече Координатор, опрезно одмеравајући речи, „то добро знаш. У садашњем стању, покретање и најмањег агрегата тражи време које нисмо кадри ни да одредимо. Планета је настањена. Не знамо ипак ништа о њој. Нисмо чак направили ниједан круг око ње пре катастрофе. Приближили смо се њеној северној полукугли, и због кобне грешке упали смо у њен плински реп. Падајући, стигли смо до линије терминатора. Лежао сам крај екрана који се распрснуо последњи. Видео сам, или ми се бар чинило да сам видео, нешто што је подсећало на град.”

„Зашто нам то ниси рекао?” отегнуто упита Инжењер.

„Да, зашто?” понови за њим Физичар.

„Јер нисам сигуран. Чак не знам ни на којој страни га треба тражити. Раката се вртела. Изгубио сам оријентацију. И поред тога постоје изгледи, мада слаби, да добијемо неку помоћ. Више бих волео да о том не говорим али, сви ви и тако добро знате, наши су изгледи уопште врло мали. Сем тога, потребна нам је вода. Претежни део залихе излио се у доње делове брода и загађен је. Зато сматрам да можемо себи допустити известан ризик.”

„Слажем се с тим”, рече Доктор.

„И ја се слажем”, додаде Физичар.

„Нека буде”, прогунђа Кибернетичар и удаљи се неколико корака, гледајући према
југу, као да није хтео да чује шта ће рећи остали. Хемичар климну главом. Инжењер се не одазва, већ само сиђе с брега, забаци ранац преко рамена и упита:

„Куда?”

„На север”, рече Координатор. Инжењер крете сместа, други му се прикључише. Када се после неколико минута окренуше, брежуљак се готово није видео - само се труп ракете, као цев пољског топа, уздизао на обзорју.
        Било је веома топло. Њихове сенке, док су ишли, скраћивале су се, ципеле су им упадале у песак, чули су се тихи, одмерени кораци и убрзано дисање. Приближавали су се једном од оних облика за које су у сумраку мислили да су стабла. Успорише корак. Из мрке земље дизало се 'стабло', сиво као слонова кожа, са слабим, металним сјајем. При дну не дебље од мушке руке, прелазило је у горњем делу у чашасто проширење, које се на врху, нека два метра над земљом, равно проширивало. Није се могло видети да ли је та чаша отворена или није. Стајала је потпуно непомично. Људи застадоше неколико метара пред том необичном творевином, али Инжењер пође према њој и већ је подизао руку да дотакне 'стабло', кад Доктор викну:

„Стој!”
        Инжењер нагонски застаде. Доктор га повуче за руку, подиже са земље камичак не већи од зрна пасуља, и баци високо у ваздух. Камичак описа окомит лук и паде право на лако усталасан, спљоштен врх чаше. Сви задрхташе, тако је нагла и неочекивана била реакција. 'Чаша' се заталасала, скупила, разлегао се кратак шиштај као од испуштаног плина, и цео сивкасти стуб, који је сад грозничаво дрхтао, пропаде у земљу, као усисан у њу. За тренутак створени отвор испунило је мрко, пенушаво мазиво, затим по његовој површини почеше пливати зрнца песка, затим је тај кајмак постајао све дебљи, и после неколико секунди од отвора не остаде ни трага: површина пешчаног терена била је глатка, као и свуда унаоколо. Још су стајали крајње запањени, кад Хемичар узвикну:

„Гледајте!”
        Осврнуше се. Малочас су их окруживале, на раздаљини од неколико десетина метара, три или четири сличне, високе и танке творевине - сад није било ниједне.

„Све пропале?!” повика Кибернетичар.
        Напрезао је поглед, али од 'чаше' није било ни најмањег трага. Сунце је пекло све
јаче, и постајало је неподношљиво. Кренуше даље.
        После једног часа, личили су на дуги истегнути караван. Први је ишао Доктор, који
је сад носио ранац, за њим Координатор. Поворку је завршавао Хемичар. Сви су били раскопчали комбинезоне, неки су подвили рукаве, обливени знојем, осушених уста, и полако су се вукли равницом. На хоризонту се назирао дуг водораван појас.
        Доктор застаде и сачека Координатора.

„Колико мислиш да смо превалили?”
        Координатор погледа унатраг, према сунцу, где је била остала ракета. Више се није видела.

„Планета има радијус мањи него Земља”, рече. Отпљуну, марамицом обриса лице.
„Превалили смо око осам километара.”
        Доктор је једва гледао кроз пукотине набреклих очних капака. На црној коси имао је платнену капицу. Сваки час ју је влажио водом из чутурице.

„То је ипак лудост, знаш?” рече и неочекивано се осмехну. Обојица су гледали на ону страну где се још недавно, као коса цртица оцртавала над самом линијом хоризонта њихова ракета. Сад су се тамо видели, бледосиви у даљини, танки обриси 'чаша'! Опет су изрониле, незнано када. Приђоше им и други. Хемичар баци на земљу завијено шаторско платно и седе, заправо се свали на њега.

„Некако се не види ни траг од овдашње цивилизације”, рече Кибернетичар, претурајући по џепу. Најзад нађе витаминске пилуле у згужваном паковању и почасти све другове.

„А на Земљи не би нашао овакву пустињу, је ли?” добаци Инжењер. „Ни путева, ни неких летећих машина.”

„Не мислиш ваљда да ћемо баш овде наћи верну копију земаљске цивилизације?” прасну Физичар.

„Овај систем је постојан” поче Доктор, „и цивилизација је на Едену могла да се развија дуже но на Земљи, и онда…”

„Под условима да је то цивилизација човеколиких створења”, прекиде га Кибернетичар.

„Чујте, не задржавајмо се овде”, рече Координатор. „Пођимо даље, за пола часа треба да стигнемо до оног”, показа им на танки љубичасти појас на видику.

„А шта је то?”

„Не знам, али нешто јесте. Можда ћемо пронаћи воду.”

„Хлад би ми засад био довољан”, промукло рече Инжењер. Оплакнуо је уста гутљајем воде.
        Зашкрипаше ремени тоболаца док су их притезали на рамена. Група се опет растегла у врсту и ишла равномерно по песку. Прошли су поред неколико десетина 'чаша' и неколико већих творевина, које као да су биле подупрте лијанама или пузавицама спуштеним до земље, али ниједна није била ближе од двеста метара, а они нису желели да скрећу. Сунце је стигло до зенита, кад се предео променио.
        Песка је било све мање. У дугим, плитким гребенима израњала је из њега риђа, сунцем спржена земља. Ту и тамо расле су хрпе сиве, мртве маховине. Кад би их дотакли ципелама, мрвиле би се, распадајући се у сасушену трулеж, као изгорели папир. Љубичасти појас сада се изразито делио на поједине групе приземних облика чије су боје постале светлије. Било је то пре зеленило, попрскано олињалим плаветнилом. Северни дашак доносио је слаб, лак мирис који су са сумњичавом радозналошћу увлачили у ноздрве. Кад се нађоше близу лако изувијаног зида од тамних испреплетених облика, они што су ишли напред мало успорише, тако да су остали могли да им се придруже, и у несређеној групи прилазили су, прочељу чудних облика.
        Са раздаљине од сто корака могло им је изгледати као шипраг, као некакво жбуње у коме има много великих, модрикастих птичјих гнезда, не толико по стварној сличности, колико због напора очију које су се трудиле да стране облике сложе у било шта познато.

„То су некакви пауци?” несигурно рече Физичар, и тада се свима одједном учини да виде нека паучинаста створења с малим, вретенастим труповима, покривена густом, накострешеном чекињом, непомична са необично дугим и танким ногама скупљеним под собом.

„Ма то је растиње!” повика Доктор. Полако је прилазио све ближе сиво-зеленкастом 'пауку'. У ствари, показа се да су 'ноге' нека врста дебелих стабљичица, чија су задебљала и влакнима покривена коленца лако могла да буду зглавци чланконожаца. Те стабљичице, израстајући из маховинастог терена, по шест, седам или осам у групи, састављале су се у висини у квргаво, дебело 'тело', које је подсећало на спљоштени трбух, окружен паучинастим појасевима што су блештали на сунцу. Биљни „пауци” расли су доста близу један другог, али било је могуће проћи између њих, ту и тамо стабљичице су пуштале огранке и испусте који су имали боју готово као земаљско лишће и завршавали се скупљеним пупољцима. Доктор опет баци најпре камен у 'трбухе' што су висили неколико метара над земљом, а кад се ништа није десило, он пажљиво разгледа стабљичицу, и најзад је засече ножем. Изнутра је у ситним капима истицао светложут, водњикав сок, који је одмах почињао да се пенуша и да мења боју у наранџасту и риђу, а после неколико тренутака би очврснуо у смесу налик на смолу
јаког мириса, који се свима најпре допаде, да би убрзо осетили у њему нешто одвратно.
        У дубини тог необичног гаја било је нешто хладније него у равници.
        Само су пупави 'трбуси' давали мало хлада. Било га је, уосталом, све више што су се упуштали даље у тај честар, трудећи се колико је било могуће, да не додирују стабљичице, а нарочито беличасте изданке, којима су се завршавали најмлађи изданци, јер су будили у њима необјашњиво гађење.
        Терен је био спужваст, мек, испуштао је влажно испарење у коме је тешко било дисати. По лицима, по рукама прелазиле су им сенке 'трбуха', час виших, час нижих, већих и мањих. Једни су били гипки и њихове бодље су имале јаку наранџасту боју, други сасушени, увели, умртвљени, а и с њих су висили дуги, витки појасићи паучине. Кад би наишао ветар, цео честар би испуштао потмуо, непријатан шушањ, не онај меки шум земаљске шуме, него као пресипања хиљада и хиљада крутих папирића. Местимично су им поједине биљке затварале пут, сплетене огранцима, па су морали да траже пролаз и због тога су се кретали спорије него по равници. Све су чешће бацали погледе увис, према бодљикавим 'трбусима', тражећи у њима сличности са гнездима, шишаркама или чаурама.
        Доктор, који је ишао напред, готово закачи лицем црну висећу влас налик на сјајну,
јаку нит или на лаковану жичицу, и већ је хтео да је руком одмакне у страну, али пошто ништа слично дотле нису срели, нагонски је подигао очи и на месту се укочио.
        Нешто бледобисерасто, квргасто, обешено преко заједно састављених врежа одмах крај самог основа једне 'чауре', непомично га је гледало. Тај поглед је осетио пре но што је разабрао где су очи тог безобличног створа. Није могао да пронађе ни његову главу, ни огранке, видео је само врећасто испуштену, као изнутра набијену балонастим цистама кожу, која је слабо блештала, а из тамног и издуженог левка, дугог око два метра, помаљала се дебела и црна длака.

„Шта је тамо?” упита Инжењер који му је управо пришао. Дактор ништа не рече, а Инжењер подиже поглед и укочи се.

„Чиме он гледа?” нагонски упита Инжењер и повуче се корак натраг, таквим гађењем га је испунило то створење које као да се упијало у њега пожудним, необично усредсређеним погледом - мада није видео и чак се није ни домишљао његових очију.

„Ох! Та то је гадост!” скину однатраг Хемичар. Сви су сад стајали иза Инжењера и Доктора, који се најпре био повукао испод створа што је висио - други су се били размакли онолико колико су то допуштале еластичне вреже - извадио је из џепа комбинезона оксидирани цилиндар и полако, одмереним покретом, управио га на, светлије од биљног окружења, мехурасто тело и притиснуо обарач.
        Тада се, у делићу секунда, догодише многе ствари одједном.
        Најпре нешто блесну, тако јако да су сви потпуно обневидели, сем Доктора који је баш у том тренутку био трепнуо. Блесак није трајао дуже од његовог трептаја. Танушан млаз још је шикљао увис, кад се вреже повише, зашушташе, обави их гваља црне паре и, истовремено, створ слете доле и тешко, мокро пљесну. За тренутак је лежао беспомоћно као сиви балон пун израслина из кога излази ваздух - само се црна длака увијала и поигравала над њим као луда, шибајући у муњевитим трзајима кроз ваздух. Затим се длака изгуби, и по сунђерастој маховини крај њихових ногу на све стране се размилеше пужевим покретима безоблика, мехурасти удови створења - и пре но што ико стиже да се огласи или помери - бекство, или тачније речено, растакање се заврши - последњи делићи створа, сићушни као гусеничице, вредно су се увлачили у дубину подлоге, у подножја врежа, и путници су пред собом имали празно место. Само им је ноздрве просто опекао несносан, сладуњав смрад.

„То је била некаква колонија?…” несигурно рече Хемичар, трљајући очи. И други су жмиркали док су им у засењеним очима још кружиле црне мрље.

„Е плурибус унум”, одговори Доктор, „или боље речено, е уно плурес - не знам је ли то добар латински, али то је ваљда баш такав мноштвен створ, који се по потреби дели…”

„Ужасно смрди”, рече Физичар. „Идемо одавде.”

„Идемо”, сложи се Доктор.
        Кад су одмакли двадесетак метара од тог места, он неочекивано додаде:

„Питам се шта би се десило да сам додирнуо ону длаку?”

„Задовољење те радозналости могло те је скупо стајати”, добаци Хемичар.

„А можда баш не. Добро знаш да често сасвим невина створења еволуција заодева у, наизглед, опасне облике.”

„Ох, пустите ту расправу, тамо са стране постаје некако светлије”, повика Кибернетичар. „Ког смо ђавола уапште ушли у ову паучинасту шуму!?”
        Зачуше жубор потока и застадоше. Нешто даље, жубор је постао гласнији, да би затим ослабио или се сасвим губио, и они не успеше да га открију. Честар се проређивао, терен је постајао изразито мекши, ишло се по њему непријатно, као по танкој кори мочваре, понекад би нешто под стопалом запиштало, као трава пуна воде, али од воде нигде није било ни трага.
        Одједном се нађоше на рубу кружног удубљења, пречника од више десетина метара. Неколико осмоногих биљака расло је у њему, све су стајале далеко једна од друге и изгледале врло старе - стабљике су им се распадале, као да нису биле кадре да подржавају централно задебљање, и подсећале су на велике, осушене пауке у још већој мери него било која од оних што су их дотле видели. Дно удубине местимично су покривали риђасти комади порозне масе, делимично заривени у површину, делимично оплетени испустима растиња. Инжењер се одмах спусти низ стрму, мада не високу падину, али тек кад се он тамо нашао, овима што су гледали одозго удубљење се учинило налик на кратер, као место неке катастрофе.

„Као од бомбе”, рече Физичар. Стајао је на врху насипа и гледао како Инжењер долази до великих остатака у подножју највећег 'паука' и труди се да га подигне с места.

„Железо?!” викну Координатор.

„Није!” одговори му Инжењер и нестаде међу стрмим изгибима нечег што је подсећало на распукнуту страницу купе.
        Провукао се кроз вреже које су се крцкаво ломиле кад их је разгрнуо, и кренуо натраг суморна лица. Пружише му руке, он се попе горе и, гледајући у ишчекујућа лица, слеже раменима.

„Не знам шта је то”, признаде. „Појма немам. То је празно. Под кором ничег нема. Нека далекосежна корозија, неки стари случај, можда од пре сто или пре триста година…”
        Обидоше ћутке око кратера и упутише се према честару, тамо где је био најнижи. У
један мах раздвојио се на две стране - средином је ишао усек, али тако узак, да се човек не би у њему могао сместити, нека врста идеално равног корита, са чије су обе стране вреже стајале као расечене и смрвљене. Квргава, велика задебљања била су им сваљена у страну, на друге паучинасте израслине, а делимично су била утиснута у земљу. Потпуно спљоштене, суве коре су им под ципелама пуцале као сасушене дрвене љуске. Путници одлучише да иду овим усеченим путем, и то у реду
један за другим. Остатке сасушених врежа морали су да размичу и разгрћу пред собом, али чак и тако напредовали су брже него пре тога. У великом луку пресек је водио све изразитије према северу, и после само неколико сасвим патуљастих, мртвих раслинских остатака, нашли су се на равници са друге стране гаја.
        Тамо где је усек напуштао честар прикључио му се други, плитки траг, који они у први мах примише као стазу, али се испостави да то није. У јаловом терену била је изорана бразда или ровић дубок двадесетак центиметара и нешто шири од тога. Био је покривен зеленкастим, при додиру баршунастим лишајима. Тај чудни 'травњак', како га назва Доктор, вукао се у даљину, у потпуно правој линији, завршавајући се крај светлог појаса који је, као зид с краја на крај равнице, затварао пред њима цео видик.
        Над тим појасом светлели су се шиљати наноси који су подсећали на врхове готских торњева, покривених сребрним лимом. Ишли су брзо и готово при сваком кораку уочавали нове појединости. Километрима и километрима дуж бокова усека ишла је површина покривена правилним луковима налик на кровне покрове хангара надљудске величине. Лукови су били окренути надоле и под њима се мигољило нешто сивкасто, као да је с таваница сипила ситна прашина или мутна, распршена вода. Кад стигоше
још ближе, до њих допре стран мирис, горкаст али пријатан, као од неког непознатог цвећа. Ишли су смањивши размак међу собом. Сводни кров као да се уздизао све више, сваки лук је попут изокренутог свода на мосту имао распон готово један километар. Тамо где су се два лука високо, на позадини облака, у видљивој оштрици спајала, нешто је снажно светлело, као огледала у којима се одбијала сунчева светлост. Та светлост је уједначено мигала.
        Зид наспрам као да је био покретан. Створен од поточића или конопаца сиво-плаве боје, показивао је нешто попут перисталтичког сажимања органа за варење - од леве стране према десној пролазила су по њему у једнаким размацима таласаста задебљања. Изгледало је то као застор начињен од необичног материјала, иза кога у правилним временским размацима пролазе, тарући се о њега боковима, слонови или неке животиње много веће од слонова. Кад стигоше до те завесе, на месту где се слепо завршавала она уска, плишаним лишајима обрасла стаза, горки мирис постао је несносан.
        Кибернетичар се закашља.

„То може да буде неко отровно испарење”, рече. Стајали су с кратким, безобличним сенкама крај ногу, гледајући одмерено превлачење таласа. Кад опет кренуше и кад их
је већ само неколико корака раздвајало од 'завесе', учини им се једнородна - као да је исплетена од дебелих влакана загасите боје. Доктор подиже са земље камичак и баци га напред. Сви су видели како је камичак летео. Али је нестао, као да се растопио или испарио, не дотакавши покретљиву површину.

„Упао унутра?” с колебањем упита Кибернетичар.

„Откуд?” викну Хемичар.” Није чак ни дотакао тај… тај…”
        Доктор подиже пуну шаку камичака и грумења земље и баци их један за другим. Сви су нестали не додирнувши 'завесу', на неколико центиметара испред ње. Инжењер скиде с мале алке кључ и баци га у површину која се управо надимала. Кључ звекну, као да
је ударио о лим, и нестаде.

„Шта сад?” рече Кибернетичар, гледајући Координатора. Овај не одговори. Доктор збаци ранац на земљу, извади из њега кутију с храном, одреза ножем коцку меснатих пихтија и баци је у 'завесу'. Комадић пихтија се залепи за ту загаситу површину и остаде за часак да на њој виси - затим поче да нестаје - као да се топио.

„Знате шта?” рече Доктор, сјајних очију, „то је некакав филтер, селективна завеса… тако нешто…”
        Хемичар нађе у појасној алци свога ранца сасушен комадић 'паучинасте' гранчице, која је морала тамо запасти кад су се провлачили кроз гај. Без премишљања га баци у таласасти застор - и крхка витица одбивши се, паде крај његових ногу.

„Селектор…” изговори несигурно.

„Али јесте! Сигурно!” Доктор се приближи 'завеси' тако да крај његове сенке паде преко њеног руба, подиже своје црно оружје и притисну обарач. Тек што млаз танак као игла дотаче површину што се надимала, настаде на њој отвор вретенастог облика, показујући велики мрачан простор са искрама што су промицале горе-доле. У дубини
је летео цео рој беличастих и румених пламичака. Доктор се нагло одмаче, кашљући и гушећи се, ноздрве и грло опекао му је горки мирис, па се и сви остали одмакоше и стадоше мало даље.
        Сочивичасти отвор се сужавао. Наилазећи таласи успоравали су стижући до њега, заобилазили га одозго и одоздо и журно пловили даље. Отвор је постајао све мањи. Изнутра се нагло помоли нешто црно, што се завршавало прстастим вршком, пређе муњевито по ивицама отвора који се тренутно затвори, те су опет стајали пред навлаком која се одмерено улегала и надимала.
        Инжењер предложи да одрже саветовање. Према Докторовим речима то би означавало показивање беспомоћности. Најзад одлучише да иду даље дуж велике зграде, па подигоше ранце и кренуше. Ишли су тако око три километра. Путем су пресекли двадесетак уских 'травњака' који су водили у равницу. Једно време питали су се шта су они - хипотеза да имају нечег заједничког са обрадом земље отпала је као невероватна. Доктор се чак трудио да испита неколико изданака ишчупаних из тамнозеленог појаса, који су донекле подсећали на маховину, али на коренима су имали бисераста задебљања пуна сићушних тврдих, црних зрнаца.
        Давно је већ било превалило подне. Огладнели застали су да нешто поједу на пуном сунцу, јер нигде није било хлада, а до гаја, који се протезао на раздаљини од неких осамсто метара више су волели да се не враћају, јер паучинасти честар није није на њих оставио повољан утисак.

„Према причама које сам слушао као дечак”, рече Доктор с пуним устима, „у овој проклетој завеси сада би се створила рупа што бљује ватру, и из ње би изишао тип са три руке и једном, али зато врло дебелом ногом, и имао би под пазухом интерпланетарни телекомуникатор или би био звездани телепат и дао би нам до знања да је представник лудо развијене цивилизације која…”

„Боље престани”, рече Координатор. Насу из термоса воду у лонче, које се одмах покри росом. „Боље да размислимо шта да чинимо.”

„Ја мислим”, рече Доктор, „да треба да уђемо.” И устаде, као да је хтео баш то да учини.

„Питам се кроз који улаз”, лењо добаци Физичар.

„Полудео си!” високим гласом повика Кибернетичар.

„Уопште нисам. Наравно, можемо да лутамо овако даље, под условом да нам типови на
једној нози добаце нешто за јело.”

„Не мислиш то озбиљно?” рече Инжењер.

„Богме мислим, а знаш зашто? Јер ми је овога сасвим доста.” Он се окрете на пети.

„Стани!” викну Координатор.
        Доктор је ишао право на зид не обраћајући ни најмању пажњу на њихову вику. Био је на метар од застора, кад они потрчаше за њим. Зачувши њихове кораке, он испруженом руком дотаче застор.
        Рука нестаде. Доктор је стајао непомично можда један секунд, затим коракну напред и престаде да постоји. Петорица његових пријатеља зауставише се, клонули, на месту где се видео траг његове леве ципеле. Одједном у ваздуху над застором показа се Докторова глава. Врат му је био одсечен равно као ножем, из очију су му текле сузе, и гласно је кијао.

„Овде унутра је мало загушљиво”, рече, „и штипа у носу до зла бога, али неколико минута може да се издржи. Неки лакриматор, шта ли. Уђите за мном, то не боли, уопште се ништа не осећа.”
        И на висини где би морало да се налази његово раме, помоли се из ваздуха његова рука.

„Ђаво да те носи!” викну Инжењер и задивљено, и љутито, и ухвати Докторову руку која га повуче, те и он нестаде осталима испред очију. Један за другим прилазили су таласавој завеси. Последњи је био Кибернетичар. Мало се колебао. Нешто му заигра у грлу, док му је срце снажно лупало. Затим склопи очи и коракну напред. Окружи га тренутни мрак, а затим постаде светло.
        Налазио се поред осталих, на дну огромног простора пуног сипљивог, шумног дисања. Одоздо косо навише, и с висине окомито наниже, с једне на другу страну пролазили су огромни, међусобно укрштени ваљци неједнаке дебљине. Можда су то биле цеви или стубови, местимично су се надимали, понегде сужавали, вртећи се истовремено око своје дуге осовине, узајамно се заклањали, вибрирали, и из дубине тог непрестаног кретања шуме сјајних телеса, кретања проширеног у свим правцима, допирало је све брже млацкање незнано откуда, па се нагло прекидало, после чега би следило неколико клокотавих звукова, и та серија гласова почињала би изнова.
        Тешко је било издржати горки мирис. Један за другим путници су почели кијати, из очију су им текле сузе. Притискујући марамице на лице, мало се одмакоше од застора који је изнутра изгледао као водопад црне, сирупасте течности.

„Но, најзад смо у кући! То је творница, аутоматска творница!” избаци из себе Инжењер између напада кијања. Помало као да су се на викавали на тај горки запах, кијање престаде, и сад су гледали око себе жмирећи, очију пуних суза.
        Само што су закорачили на подлогу која се еластично угибала као напета гума, у њој се појавише црни бунари из којих су искакали светлећи предмети, али тако брзо да
је њихове облике било немогуће распознати. Били су величине људске главе, чинило се да горе, излетали су увис а један из целог низа луласто нагнутих стубова усисавао их је, не престајући да се врти. Предмети нису одмах нестајали јер су кроз трепераве зидове, као кроз тамно стакло могли да се назиру, затим све слабије и слабије, тако да се видело како унутрашњошћу стуба путују некуд даље.

„Серијска производња с траке”, промумла Инжењер иза марамице на носу.
        Обишао је бунар, опрезно ступајући. Откуда је долазила светлост? Таваница је била полупровидна. Сива, монотона посвета губила се у мору гипких тела што су избијала као потоци што теку кроз ваздух. Чинило се да све те гипке творевине дејствују под
једном командом, у истом темпу. Водоскоци распаљених предмета шикљали су увис. Исто се дешавало и на великој висини. Под таваницом, такође, видели су се лукови оцртани у ваздуху као бројанице летећих грумена, само су ти горе били много већи.
        Инжењер слеже раменима. „Појма немам.”

„Бојим се да готов производ нећемо наћи ни за годину дана. Ова хала протеже се километрима у дужину”, упозори их Физичар.
        Али чудно је било то што су улазили дубље у халу, све лакше су дисали, као да се горки мирис ширио само у близини завесе.

„Нећемо ли залутати?” забрину се Кибернетичар.
        Координатор принесе очима компас.

„Нећемо. Добро показује… нема ту ваљда никаквог железа, а надам се ни електромагнета.”
        Више од једног часа кружили су по треперавој шуми необичне творнице, док око њих не постаде мало пространије. Могао се осетити дашак свежег ваздуха, хладан, тако рећи расхлађен. Стубови који су ишли у разним правцима, размицали су се и заустављали пред огромним, купасто нагомиланим завојитим точком. С висине су се према њему спуштале, увијајући се у ваздуху као бичеви, савијене гране које су се завршавале тупим задебљањима. Из њих је избијао ковитлац предмета, црних, као покривених сјајним лаком, и упадао у дубину турбине на месту које нису могли да виде, јер се налазило неколико метара изнад њихових глава.
        Сочивасто испупчен, мрки зид турбине наспрам њих надуо се, нешто ју је изнутра потресало, надимала се - они се и нехотице одмакоше унатраг, тако је грозно изгледао прљавосиви мехур што се надимао - а онда се одједном безгласно распрснуо, и из округлог отвора шикнуо је поток црних тела. У истом тренутку, доле су из широког бунара изишле наћве са извијеним странама, и предмети су, бубњајући као да су ударали у дебео гумени јастук, упадали у њих, а наћве су подскакивале, бацане трзајима, који су на задивљујући начин ређали црне предмете, тако да је већ после неколико секунди њихов четвороугаоник почивао на плитком дну наћава.

„Готова производња!” викну Инжењер, притрча рубу и без размишљања се саже, хватајући за испуст црног предмета који се налазио најближе. Координатор га у последњем тренутку ухвати за појас комбинезона, и само захваљујући томе Инжењер није упао главачке у наћве, јер да испусти тешки предмет није хтео, а сам да га подигне није могао. Тек му Физичар и Доктор помогоше - и велики терет заједничким снагама би извађен.
        Био је велики као људски труп, имао светлије, полупровидне одсечке у којима су блештали, утопљени у редове ситнијих, метално сјајних кристалића, отвори окружени ушастим задебљањима. На површини је имао храпав мозаик избочина од тамнољубичасте, а на светлу црне, необично тврде масе, речју, био је необично компликован. Инжењер се саже, загледајући с разних страна у отворе, трудећи се да пронађе неке покретне делове. Пипао је, куцкао и нико му у томе није сметао. Трајало је то доста дуго, а за то време Доктор је гледао шта се дешава у наћвама. Формиравши геометријски паралелопипед истих онаквих тела као онај који је проучавао Инжењер, на дебелом, од напора дрхтавом ослонцу полако се дигла увис и одмах омекшала с једне стране, мењајући облик, огромна кашика. Тада се испружило нешто попут велике сурле, отворило се и избио је врели, горки дим. Зјапећа чељуст је с језивим мљацкањем усисала све предмете, затворила се као да их гута, и одједном је та сурласта грдосија синула изнутра. Доктор је могао да види усијано језгро жара. Предмети који су се расплињавали формирали су монолитну, наранџасту горућу
кашу, сјај је ослабио, сурласта чељуст потамнела. Доктор, заборављајући на другове, пође дуж двају великих стубова у којима су сад протицала као у наказном једњаку ватрена зрна масе. Уроњен у лавиринт и подигнуте главе, сваки час бришући сузне очи, покушавао је да прати пут усијане каше. Повремено му се губила из вида, а затим би опет наилазио на њен траг, јер је просијавала из дубине црних протока што су змијасто вијугали, док одједном није застао на месту које му се учинило познатим - виде како ватрено палацава тела, већ делимично обликована, лете у некакву чељуст, док су поред њих излетала друга, као да су из отвореног бунара искакала увис. Гутали су их редом дебели црни стубови као слоновске сурле, у руменим шпалирима хлађеног жара протицала су дубином тих стубова, смањујући се на висини. Доктор је ишао и ишао дигнуте главе, не памтећи ништа, тела су га престизала, али то није имало значаја, јер су непрекидно куљале гомиле других а онда се умало не сруши, испустивши придављени крик.
        Опет је стајао на празном месту, пред њим је расла огромна грдосија турбине, лава, у дугом путовању већ сасвим охлађених црних предмета куљала је одозго у њено гротло. Доктор обиђе бочницу турбине, јер је већ знао с које стране треба очекивати порођај - и нађе се испред људи што су стајали поред Инжењера, који је
још проучавао црни предмет, док је пуцајући велики мехур управо бљувао 'готову производњу' у поново формиране наћве.

„Хало! Не мучите се више! Све већ знам! одмах ћу вам рећи!” довикну им Доктор.

„Где си био? Већ сам се забринуо!” викну на њега Координатор. „Заиста си нешто открио? Инжењер ништа не зна.”

„Бар да је ништа! То не би било такво зло!” фркну Инжењер. Диже се, бесно одгурну црни предмет и одмери Доктора гневним погледом.

„Но, и шта си то открио?”

„То вам је овако”, рече са чудним смешком Доктор, „те ствари бивају гутане тамо”, показа чељуст сурле што се баш отварала. „сад ће се сви истопити, измешати, поћи увис у порцијама, тамо почиње њихова обрада. Док су тек мало вишњасте боје од врелине, лете доле, под земљу, тамо мора да постоји још један спрат, и опет им се нешто тамо ради, враћају се кроз такав бунар овамо сасвим бледи, али још светлећи, праве излет под сам кров, упадају у ово гротло”, показа на турбину, „затим у 'складиште готове производње', из њега иду поново у сурлу, растапају се у њој, и тако укруг - непрекидно - формирају се, обликују; растапају, формирају…”

„Јеси ли ти полудео?” шапатом упита Инжењер. На челу му се појавише крупне грашке зноја.

„Не верујеш? Можеш да провериш сам.”
        Инжењер је проверио - два пута. Трајало је то добар час. Кад се поново нађоше поред наћава у којима је управо била нова, у паралелопипед формирана порција 'завршног производа', почео је да се спушта мрак и у хали је постајало сиво.
        Сав ван себе, Инжењер се тресао од љутине, док му се лице непрестано грчило. Остали, не мање зачуђени, нису ипак читаво откриће преживљавали толико снажно.

„Морамо одавде одмах да изиђемо”, рече Координатор, „по мраку може да буде тешко.” Он ухвати Инжењера под руку. Овај се даде повући, безвољан, али се одмах отргну, прискочи до црног предмета који су оставили и с напором га подиже.

„Шта ћеш са тим?” упита га Координатор. „Добро, момци, помозите му.”
        Физичар ухвати ушасте испусте, те он и Инжењер понесоше безоблични црни предмет. Тако стигоше до угнуте границе. Доктор мирно крете на сирупасто сјајни зид 'водопада' - и нађе се у равници на хладном вечерњем ваздуху. Са уживањем је дубоко удисао свежину коју је доносио ветар. И други стигоше за њим, а Инжењер и Физичар с напором донеше свој терет до места на коме су оставили ранце, и бацише га на земљу.
        Запалише примус, загрејаше мало воде, растворише у њој месни концентрат и прихватише се јела, прилично изгладнели. Јели су ћутке. У међувремену постаде врло мрачно. Појавише се и звезде, чији се сјај појачавао сваког тренутка. Неодређени честар далеког гаја изгуби се у мраку, и само је још плавичасти пламен примуса,
њихан благим налетима ветрића, давао нешто светлости. Високи зид хале иза њихових леђа, утонуо у мрак, није испуштао ни најслабији звук, чак се није видело ни то да ли и даље протичу водоравни таласи.

„Овде постаје мрачно као код нас на тропима”, рече Хемичар. „Да ли смо то пали у екваторски појас?”

„Чини се да је тако”, одговори Координатор, „мада не знам чак ни колики је нагиб планете према еклиптици.”

„Како? Али то мора бити познато?”

„Наравно. Подаци су на броду.”
        Ућуташе. Појачавала се ноћна хладноћа, па се покрише ћебадима, а Физичар поче да подиже шатор. Напумпао је плахту док није постала слична спљоштеној полукугли с невеликим улазом над самом земљом. Тражио је у близини неки камен којим би могле да се притисну ивице шатора да га не однесе ветар - имали су кочиће, али нису имали чиме да их забију - али около су били расути само ситни грумени, па се празних руку врати онима што су седели крај плавичастог пламена.
        Одједном, поглед му паде на тешки предмет који су донели из хале, па га подиже и
њиме притисну ивицу шатора.

„Бар је за нешто погодан”, рече Доктор који је пратио шта Физичар ради.
        Инжењер је седео погрбљен, ослонивши главу на руке. Био је права слика крајње потиштености. Стално је ћутао, чак је и јело затражио неким неодређеним мумлањем.

„И шта сад, драги моји?” нагло упита, усправљајући се.

„Спавати, разуме се”, мирно одговори Доктор. Свечано извади из кутије цигарету, запали је и дубоко увуче дим.

„А сутра шта?” настави Инжењер. Видело се да је његов мир као танка, до крајности затегнута струна.

„Хенриче, понашаш се детињасто”, рече Координатор. Чистио је посуду смрвљеном земљом. „Сутра ћемо истражити наредни део хале, данас смо разгледали око четири стотине метара.”

„И мислиш да ћемо наћи нешто друго?”

„Не знам. Имамо пред собом још један дан. Поподне се морамо вратити до ракете.”

„Баш се радујем”, прогунђа Инжењер. Устаде, протегли се, застења. „Сав сам сломљен”, признаде.

„И ми”, добродушно му добаци Доктор. „Чуј, да ли заиста ништа не можеш да кажеш о оном?” показа ужареним вршком цигарете на предмет што је притискивао ивице шаторског крила.

„Могу, што да не? Сигурно да могу. То је уређај који служи за то да га најпре…”

„Не, озбиљно. Па то има некакве делове. Ја се у то не разумем.”

„А мислиш да се ја разумем?!” плану Инжењер. „То је плод неког лудака”, показа према невидљивој хали. „Или боље рећи, неких лудака. Цивилизација безумника, ето шта је тај проклети Еден! Ово што смо довукли произведено је у читавом низу процеса”, додаде мирније. „Пресовање, гњечење свакојаких сегмената, термичка обрада, глачање. То су некакви високомолекуларни полимери и некакви неоргански кристали. За шта то може да служи - не знам. То је део, не целина. Али, чак извађен из тога полуделог млина - тај део, сам по себи, изгледа ми луд.”

„Шта под тим подразумеваш?” упита Координатор. Хемичар је слагао тањире, паковао залихе, развијао ћебе. Доктор је угасио цигарету и остатак брижљиво вратио у кутију.

„Немам за то доказа. Тамо унутра постоје неке карике, не повезују се ни са чим. Као затворени круг, електрични, али пресецан умецима изолатора. То - то не би могло да дејствује. Тако ми се чини. Најзад, после толико година, у човеку се ствара нека професионална интуиција. Могу, наравно, да се варам, али… не, више волим да о томе не говорим.”
        Координатор устаде. Други пођоше за његовим примером. Кад угасише примус, обави их потпуна тама. Високе звезде нису давале светла, само су снажно сијале на небу које као да је било чудно ниско.

„Денеб”, огласи се тихо Физичар. Гледали су у небо.

„Где? Тамо?” упита Доктор. И нехотице су говорили шапатом.

„Да. А она мања поред ње, то је гама Лабуда. Ђаволски сјајна.”

„Трипут сјајнија него са Земље”, сложи се Координатор.

„Хладно је и од куће далеко”, прогунђа Доктор. Нико се више не огласи. Ушли су у шатор. Били су толико уморни, да кад је Доктор рекао по свом обичају 'лаку ноћ' - у мраку му одговори само успавано дисање.
        Он сам још није спавао. Помислио је да неразумно чине - из оближњег гаја могла би у ноћи изићи нека гадост. Требало је да поставе стражу. Запита се не би ли можда требало да он добровољно пође на стражу - али само се још једном иронично осмехну у мраку, окрете се на бок и уздахну. Није ни знао кад је утонуо у чврст сан.

Јутро их је поздравило сунцем. На небу је било више белих, клупчастих облака. Појели су нешто мало за доручак, остављајући остатак хране за последњи оброк. По даље залихе морали би већ да се врате у ракету.

„Да ми је бар једном да се умијем!” пожали се Кибернетичар. „Ово ми се још није десило. Сав смрдим од зноја, грозота! Али ту негде мора да буде вода!”

„Где је вода, ту је и фризер”, ведро одговори Доктор, загледајући у огледалце. Правио је, при том, читав низ најразличитијих гримаса. „Само се бојим да фризер на овој планети најпре брије, а затим поново почиње да ти сади све длаке на лице, што није баш сасвим невероватно, знаш?”

„Хоћеш ли ти и у гробу правити досетке?” добаци му Инжењер, али се збуни и додаде,
„Извини, нисам хтео…”

„Не смета”, одговори Доктор. „У гробу нећу, али правићу их докле год будем могао. И шта, идемо даље?”
        Спаковаше ствари, испустише ваздух из шатора и натоварени кренуше дуж застора што се одмерено таласао, док се не удаљише за добар километар од места где су преноћили.

„Не знам, можда се варам, али она овде изгледа као да је виша”, рече Физичар, гледајући кроз полуспуштене капке према луковима што су протицали у оба правца, док су им врхови сребрнасто светлуцали у висини.
        Спустише терет на једно место и кренуше према хали. Уђоше без сметње, као и претходног дана. Физичар и Кибернетичар застадоше мало.

„Шта ти мислиш, о том нестајању?” упита Кибернетичар. „Овде се дешава толико тога, да сам јуче на то сасвим заборавио.”

„То је нешто везано с рефракцијом”, одговори Физичар не баш уверљиво.

„А на чему се држи таваница? Не држи се ваљда на овоме”, и показа на таласасти застор коме су прилазили.

„Не знам. Можда су потпорњи некако сакривени у средини или с друге стране.”

„Алиса у земљи чуда”, поздрави их изнутра Докторов глас. „Почињемо? Данас кијам некако мање. Можда је то адаптација. На коју страну најпре идемо?”
        Околина је била слична оној коју су видели претходног дана. Сад су се кроз просторију кретали сигурније и брже. У почетку им се чак чинило да је и овде све потпуно исто. Стубови, бунари, шума искошених и усковитланих једњака, усијања, треперења, цео коловрат процеса протицао је у истом темпу. Тек кад се загледаше у 'готове производе', чији су наћвасти басен пронашли после извесног времена, открили су да су ти производи другачији, већи и другачијег облика него јучерашњи. То још није било све. Ови 'производи' (хватани, иначе, поново и враћани у кружну производњу) подсећали су на део половине јајета, са усецима при врху. Та половина носила је разне трагове за спајање са другим деловима, из ње су штрчали излази цеви у којима су се покретале сочивичасте плочице, као пропусници или вентили. Али кад су упоредили већу количину тих предмета показало се да једни имају отворене углове, други да их имају по три или четири, при чему су ови додатни иступи били мањи и често незавршени, као да је њихово завршавање прекинуто на половини. Сочиваста плочица понекад би испунила цело светло проводника, понекад само
један део, а некад је није уопште било. Само једном су нашли нешто налик на њен заметак, патуљаст, једва већи од зрна грашка. Површина 'јајета' била је глатко политирана. У неким примерцима, храпави туљак 'калема' такође се мењао, а у једном су нашли као близанце делимично стопљене и повезане мајушним отвором сочивасте плочице. Чиниле су као неку 'осмицу' и Доктор их назва 'сијамским близанцима'. Тај део имао
је поврх тога још осам различитих углова, при чему се најмањи уопште нису према споља отварали, као што је био случај код свих других.

„И шта на ово велиш?” упита клечећи Координатор Инжењера који је претурао по целој колекцији извађеној из 'складишта' у наћвама.

„Засад ништа. Идемо даље”, рече Инжењер устајући, али видело се да му се расположење мало поправило.
        Већ су схватили да се хала дели као на поређане секције неограђене једна од друге ничим другим сем унутрашњом повезаношћу циклуса извођених процеса. Производни уређаји, то јест, змијаста, пипкасто згрчавана, соптава шума - посвуда су били
једнаки.
        Неколико стотина метара даље наиђоше на одсек који је, чинећи те исте покрете као и претходни, вијући се, мљацкајући, сопћући, носио у својим проводницима, избацивао у отворене бунаре, спуштао с висине, гутао, обрађивао, гомилао и топио - ништа.
        Свуда где је у претходним одсецима било могуће посматрати ужарене полупроизводе или хлађене већ обрађене предмете, сву ту сложену путању на ову или ону страну, навише, наниже, ту је замењивала празнина.
        Помишљајући у почетку да је производ толико провидан да је чак невидљив, Инжењер се сагињао испод избацивача, покушавао да ухвати у руке нешто што би морало да излеће из грла, али није нашао ништа.

„Лудо, заиста”, рече пренеражено Хемичар. Али, Инжењер некако уопште није био потресен.

„Врло занимљиво”, рекао је и пођоше даље.
        Приближавали су се простору из којег је допирала растућа бука. Била је то мека бука, али тим више заглушујућа - као да су милиони тешких, влажних кожних плахти падали на велики, овлаш растегнути бубањ. Одједном поста светлије.
        Из десетина мочугастих сисаљки које су се њихале у висини, сужене доњим крајевима испод саме таванице, летела је права киша предмета који су на подлози стакластог стропа изгледали црни, тукла о дебеле зидове препрека што су им се постављале час на једној, час на другој страни, распрострте окомито и надимане одмерено, као да их је надимао плин. Те препреке биле су сиво-прозирне, као мехурови. О предмет се на половини пута отимало клупко змијастих руку које су радиле тако вредно, да су изгледале као узвитлане у вирове, и он би падао на само дно. Ту су се постројавали предмети један поред другог, у паралелопипедиима, у правилним редовима, а са друге стране сваки час би се помаљала огромна маса, спљоштена као китовска глава, и са утегнутим уздахом усисавала би по неколико редова 'готовог производа' одједном.

„Складиште”, хладнакрвно објасни Инжењер. „Одозго стижу готови, а оно тамо је као транспортер - купи их и поново убацује у обрт.”

„Откуд знаш да их убацује у обрт поново? Можда овде не?” упита Физичар.

„Отуда што је складиште пуно.”
        Нико то, додуше, није добро схватао, али су ћутали, пролазећи даље.
        Било је близу четири кад Координатор нареди да се враћају. Стајали су на дну одсека који се састојао од два одељка. Први је производио дебеле штитове снабдевене ушастим захватима, а други је одсецао дршке и на њихово место причвршћивао делове елиптичних прстенова, после чега су штитови путовали у подземље, откуда су се враћали глатки, 'обријани' како рече Доктор, да би опет били подвргнути процесу припајања ушастих хватаљки.
        Кад изидоше у равницу и када по још јаком сунцу кренуше на ону страну где су оставили шатор и ствари, Инжењер рече:

„Но, то постаје помало јасно.”

„Заиста?” с присенком ироније упита га Хемичар.

„Да”, потврди Координатор и обрати се Доктору: „Шта о томе мислиш?”

„То је лешина”, одговори Доктор.

„Како лешина?” упита Хемичар, који није схватао ништа од онога што су говорили.

„Лешина која се креће”, додаде Доктор. Ишли су још мало ћутке.

„Могу ли најзад да сазнам шта све то значи?” викну не без љутње Хемичар.

„Ккомплекс за производњу разних делова којим се управља из даљине, који се током времена потпуно растројио, јер је остављен без икаквог надзора”, објасни Инжењер.

„Ах! А откада, шта мислиш?”

„То не знам.”

„С врло великом приближношћу и не мањим ризиком може се претпоставити… најмање од пре неколико десетина година”, рече Кибернетичар.

„Али могуће је и много раније. Кад бих чуо да се то десило пре двеста година, такође се не бих зачудио.”

„Или пре хиљаду година”, додаде флегматично Координатор.

„Надзорни електромозгови се, као што знаш, растројавају у темпу сагласном с коефицијентом”, поче Кибернетичар, али га Инжењер прекиде:

„Могу да делују на другачијем принципу него наши, а ми чак не знамо ни да ли су то електронски уређаји. Ја лично сумњам. Сировина је неметална, полутечна.”

„Нису важне подробности”, рече Доктор, „али шта мислите о томе? То јест, каква су вам предвиђања? Моја су доста суморна.”

„Мислиш о становницима планете?” упита Хемичар.

„Мислим о становницима планете.”

3

        Касно ноћу стигоше до брежуљка на коме се високо уздизао труп брода. Да би убрзали марш, а и да би избегли сусрет са становницима гаја, пресекли су га на месту где су се честари раздвајали на десетак метара, као да их је на обе стране размакнуо неки огромни плуг. Само се у маховинама обраслим изораним браздама терена размножавало баршунасто растиње.
        Нагли мрак прекрио је долину кад је обрис ракете могао већ изразито да се назре, па су се снашли и без помоћи светиљки. Били су гладни, али још више уморни, па су одлучили да подигну шатор напољу. Физичар, који је изгарао од жеђи - током повратка сву су воду утрошили - осетио је такву потребу за пићем, да се кроз тунел упутио у брод. Доста дуго се није враћао. Они су већ намештали надувани шатор кад чуше његов крик, још испод земље. Прискочише отвору и помогоше му да се извуче. Руке су му се тресле. Био је тако узбуђен, да је једва говорио.

„Шта се десило? Смири се!” викали су му сви у глас. Координатор га ухвати чврсто за рамена.

„Тамо”, показа на труп што се црнео над њима, „тамо је био неко.”

„Шта?”

„По чему знаш?”

„Ко је био?”

„Не знам.”

„Па откуд знаш да је био?”

„По… По траговима. Грешком сам ушао у кормиларницу - која је пре тога била пуна земље - а сада је нема.”

„Како нема?!”

„Нема. Готово сасвим је чисто.”

„И где је та земља?”

„Не знам.”

„Погледао си и у друге просторије?”

„Да. То значи… био сам заборавио да је у кормиларници била земља, и најпре ништа нисам помислио, јер сам хтео да пијем, пошао сам у магацин, нашао воду, али нисам имао чиме да је захватим, па сам пошао у твоју кабину”, погледа Кибернетичара, „а тамо…”

„Шта тамо, до ђавола?!”

„Све је било покривено слузевином. Сигурно је још имам на обући! Нисам видео ништа, тек касније сам осетио да ми се ђонови лепе.”

„Али, можда је истекло нешто из резервоара, или је дошло до неке хемијске реакције. Сам знаш да је половина посуда у лабораторији поразбијена.”

„Не говори глупости! Боље осветли моје ноге.”
        Светлост пође наниже и показаше се Физичарове ципеле, које су се местимично пресијавале, као да су превучене наслагом безбојног лака.

„То још није доказ да је тамо неко био”, неубедљиво рече Хемичар.

„Али, ја се чак ни тада нисам разабрао! Узео сам лонче и вратио се у магацин. Осетио сам да ми се ђонови лепе; али нисам на то обратио пажњу. Напио сам се воде, и кад сам се враћао, паде ми на ум да завирим у библиотеку, појма немам зашто. Био сам некако мало узнемирен, али ни о чем сличном нисам мислио. Отворио сам врата, осветлио, а тамо празно - ни трага од земље! А сам сам тамо убацивао земљу, па се одмах сетих да је и у навигационој кабини била земља!”

„И онда?” упита Координатор.

„Ништа, побегао сам овамо.”

„Можда је он још тамо, у навигационој кабини или у другом магацину”, полугласно рече Кибернетичар.

„Не бих рекао”, прогунђа Координатор. Лампа коју је Доктор држао окренуту сочивом наниже, обасјавала је комадић земље. Сви су стајали око Физичара који је још убрзано дисао.

„Да пођемо тамо или не?” гласно је размишљао Хемичар, али видело се да не изгара од жеље да оствари ту намеру.

„Покажи још једном своју обућу”, обрати му се Координатор.
        Пажљиво је разгледао сасушен, сјајкаст слој који се прилепио на кожу. Умало се није сударио главом са Доктором кад се и овај сагнуо. Згледаше се. Ниједан ништа не рече.

„Морамо нешто учинити”, очајнички рече Кибернетичар.

„Па, ништа се није десило. Неки примерак овдашње фауне ушао је у унутрашњост брода и не нашавши ништа што би га занимало, нестао је”, рече Координатор.

„Сигурно кишна глиста, а? Мање-више велика као ајкула или две ајкуле”, добаци Кибернетичар. „Шта се десило са земљом?”

„То је стварно чудно. Можда…”
        Не завршивши, Доктор поче да кружи по најближој околини. Видеше његову појаву како се удаљује са лампом. Светлосна мрља се час задржавала ниско на земљи час, бледећи, кружила по мраку.

„Хеј!” викну одједном. „Хеј! Нашао сам!”
        Потрчаше према њему. Стајао је на земљаном насипу дугом неколико метара. Земља је била као набијена и понегде покривена слојевима танке сјајкасте слузи.

„Изгледа да је то заиста била нека кишна глиста”, измењеним гласом промуца Физичар.

„Према томе, морамо ипак да преноћимо у ракети”, одлучи нагло Координатор. „Најпре
ћемо је претражити, ради сигурности, а онда затворити клапну.”

„Човече, то ће потрајати читаву ноћ! Па, ми још ниједном нисмо погледали у све просторије!” јаукну Хемичар.

„Шта се ту може!” одврати Координатор. Препустише надувани шатор милости судбине и заронише у тунел.
        Полако су се вукли кроз брод, осветљавајући све углове и закутке. Физичару се чинило да су у навигационој кабини остаци табли премештени с места на место, али нико то није могао са сигурношћу да каже. Затим Инжењер посумња да ли је оруђа што су послужила за израду мотика био оставио у стању у каквом су их сада нашли.

„Није важно”, рече нестрпљиво Доктор, „нећемо се сад играти детектива, ево скоро
је два часа.”
        Најзад, полегаше на мадраце скинуте с лежаљки. Било је већ три, а и то само захваљујући томе што је Инжењер, уместо да прегледа оба спрата машинског одељења одлучио да просто подупре врата што су из унутрашњости брода водила у челичну тврђаву. Ваздух у затвореној прасторији изгледао им је загушљив, осећао се у њему неки непријатан запах, али већ су посртали од умора и тек што су збацили са себе обућу и комбинезоне, чим угасише светлост, утануше у тежак, немиран сан.
        Доктор се пробудио у потпуном мраку, намах свестан. Принео је очима сат - за тренутак није могао да разабере колико је часова јер му се време није слагало с владајућим мраком. Заборавио је да се налази у ракети, под земљом. Најзад је из венчића зелених искрица закључио да се ближи осам. Зачудио се. Тако кратко спавати! Прогунђа са жаљењем, и већ хтеде да се преврне на другу страну, кад се следи.
        У дубини брода нешто се дешавало - више је то осећао, но што је чуо. Под је лако подрхтавао. Негде врло далеко, зазујало је нешто, било је то једва чујно, али довољно да се одмах усправи на лежају. Срце му је почело јаче ударати.

„Вратило се!” помисли на створење чије је слузасте трагове открио Физичар.
„Покушава да савлада улазну клапну”, то је била следећа мисао.
        Брод се нагло затресао као да је огромна сила хтела да га угура још јаче у земљу. Неко од људи узнемирено зајеча у сну. Доктору се за тренутак учинило да му се коса претвара у усијане иглице. Брод је био тежак шеснаест хиљада тона! Под је задрхтао
        - био је то неритмични, трзајни дрхтај. Одједном је схватио.
        Био је то неки од погонских агрегата! Неко је стављао брод у покрет!

„Устајте!” викну, пипајући за лампом. Људи скочише, сударише се у густом мраку, разлеже се помешана вика. Доктор најзад пронађе лампу и осветли. У неколико речи им објасни шта се дешава. Инжењер, још бунован, поче да ослушкује удаљени одјек. Тело брода потресали су појединачни трзаји, појачани јек испуни ваздух.

„Компресори левих млазњача!” сикну. Координатор је ћутке закопчавао предњи део комбинезона, други су се журно облачили, а Инжењер онако како је стајао, у кошуљи и гимнастичким гаћицама, излете на ходник и у трку истрже Доктору лампу из руке.

„Шта хоћеш да учиниш?” упита га Доктор. Потрчаше за њим према навигационој кабини. Под којим су трчали одзвањао је, дрхтао све јаче.

„Сваки час може да откине лопатице!” прокркља Инжењер, упадајући у навигациону кабину коју је уљез био очистио. Скочи до главних кочница и пребаци полугу.

Једно светло се запали у углу. Инжењер и Координатор, сада већ заједно, извадише из зидног скровишта електројектор, извукоше га из футроле, затим га у највећој брзини прикључише у спојеве за пуњење; контролни мерач био је разбијен, али продужна цевчица на цеви засветле плаво - било је струје за пуњење!
        Под је грозничаво дрхтао, све што није било учвршћено подскакивало је, метална оруђа тресла су се на полицама, неки стаклени предмет паде и размрска се, чуше одзвањање комадића. Остаци пластичне облоге почеше да резонирају - а онда нагло завлада мртва тишина, и једина светлост угасну. Доктор одмах упали своју лампу.

„Напуњен?” упита Физичар.

„Најмање за две серије. Добро је и то”, викну му у одговор Инжењер, више чупајући него одвајајући спојеве. Дограби електројектор, наже га алуминијумском цеви према земљи, притисну руку на држак и крену у правцу машинског одељења. Били су на пола пута, поред библиотеке, кад се разлеже паклена, отегнута шкрипа, два-три грчевита трзаја потресоше цео брод, у машинском одељењу се нешто сруши с језивом ломљавом, и завлада мртва тишина.
        Инжењер и Координатор, раме уз раме, дођоше до оклопних врата. Координатор скиде полугу отвора за посматрање и завири унутра.

„Дајте лампу”, рече.
        Доктор му је одмах тутну у шаку, али није било лако бацити млаз светлости унутра кроз уски, застакљени отвор, и истовремено гледати. Инжењер одмаче други отвор, примаче му очи, и уздахну, задржавајући ваздух у плућима.

„Лежи”, рече мало после.

„Шта? Ко?” падоше повици иза његових леђа.

„Гост. Осветли боље, ниже, ниже - тако! Не миче се. Ништа се не миче.”
        Начини паузу.

„Велики је као слон”, рече потмуло.

„Дотакао сабирне шине?” упита Координатор, који ништа није видео, јер му је излаз рефлектора који је притиснуо до отвора за надгледање заклањао цео отвор.

„Пре је ушао у искидане водове. Видим, крајеви вире испод њега.”

„Крајеви чега?” постајаше нестрпљив Физичар.

„Кабела високог напона. Да, не мрда се. Отварамо?”

„Треба”, одговори просто Доктор, и поче да скида главну полугу.

„Можда се само прави?” добаци неко.

„Тако добро да се прави може само леш”, одсече Доктор, који је још успео да примакне лице другом отвору пре но што је Координатор одмакао рефлектор.
        Челичне полуге меко се померише у лежиштима. Врата беху отворена. Једно време нико није прекорачивао праг. Фиичар и Кибернетичар гледали су изнад рамена оних што су стајали напред. У дубини, на разбијеним плочама екранирања, утиснута међу на силу размакнуте бокове зидова између одсека, лежала је слабо сјајећи на светлости, нага, грбава маса. На тренутке су по њеној површини прелазили лаки дрхтаји.

„Жив је”, шапну придављеним гласом Физичар.
        У ваздуху је лебдео оштар, одвратан смрад сагоретине, као од спаљених длака, а ситан, плав дим ширио се у снопу светлости.

„За сваки случај”, рече Инжењер, подиже електројектор, притисну прозирни кундак уз бедро, и управи га уз бок огромне масе. Сикну. Неискричаво пражњење је погодило у широки, на средини стрмо уздигнути труп, одмах испод грбе. Огромно тело се скупи, напреже, и као да упаде у себе, спљоштавајући се још више. Горње ивице белих одељењских зидова при том се затресоше, угнуте великом силом.

„Крај”, рече Инжењер. Пређе преко високог челичног прага.
        Уђоше сви. Узалуд су покушавали да запазе ноге, пипке, главу тога створа. Беспомоћна маса лежала је на истргнутом делу трансформатора, безоблична. Грба се цела превалила на једну страну, као лабава врећа пуна пихтија. Доктор дотаче мртво тело. Саже се.

„Све је то пре…” прогунђа. „Помиришите.”
        Подиже према њима руку - на вршцима прстију блештало је нешто као капља рибљег лепка. Хемичар први савлада нагонско гађење. Оте му се зачуђени узвик.

„Познајеш то?” упита га Доктор.
        Сви су сад мирисали и - препознавали горки запах који је испуњавао хале 'творнице'.
        Доктор пронађе у углу полугу коју је било могуће скинути, подметну њен шири крај под тело и покуша да га преврне на другу страну. Одједном се оклизну, крај полуге проби кожу и челик се зари готово до половине у ткиво.

„Но, сад смо готови! Не само олупина, него и гробље!” фркну бесно Кибернетичар.

„Боље би било да помогнеш!” гневно му добаци Доктор, који се сам мучио да преврне телесину.

„Ама, чекај, човече”, рече Инжењер. „Како је могуће да је та стока покренула агрегат?”
        Сви га запањено погледаше.

„Стварно”, сложи се Физичар. „И шта сад?” додаде приглупо.

„Макар попуцали, морамо га преокренути, кажем вам!” прасну Доктор. „Ходите сви, не, с ове стране. Тако! Не гадите се! Де, шта је тамо?”

„Чекај”, рече Инжењер. Изиђе и мало касније се врати са челичним моткама које су користили за копање тунела. Потурише их као носаче под мртви труп, и на Докторову команду подигоше их. Кибернетичар задрхта кад му рука, одмакнувши се по клизавом челику, дотаче голу кожу овог створа које се с грозним пљеском преврте на бок. Одскочише. Неко крикну.
        Као из гигантске, вретенасто издужене остриге помоли се из крилато скупљених, дебелих, набораних меснатих навлака дворуко телашце, суљајући сопственом тежином наниже, док чворастим прстићима не дотаче под. Није било веће од детињег попрсја док је тако висило на растегнутим опнама бледожутих жила, климајући се све спорије и спорије, док најзад не замре. Доктор се први одважи да му приђе, ухвати за крај меке, многопрегибне ручице, и мало попрсје, покривено бледим жилицама, испружи се, показујући плоснато лишце без очију, са отвореним ноздрвама и нечим искиданим, као разгризеним језиком на месту где су у човека уста.

„Становник Едена…” рече потмулим гласом Хемичар. Инжењер, превише потресен да би нешто рекао, седе на руб генератора, и потпуно несвесно поче да брише руке о тканину комбинезона.

„Па добро, је ли то једно створење или два?” упита Физичар. Гледао је изблиза како Доктор дотиче нежне груди непокретног трупа.

„Два у једноме или једно у двома, или су то можда симбионти. Није искључено да се у неким раздобљима разлучују.”

„Да, као она машкара с црном длаком?” додаде Физичар. Доктор климну главом не прекидајући прегледање.

„Али онај велики нема ногу, ни очију, ни главе, ништа!” рече Инжењер. Он запали цигарету, што никад није чинио.

„То ће се тек показати”, одврати Доктор. „Мислим да нећете имати ништа против тога да обавим сецирање? Овако или онако морамо га рашчеречити, јер га друкчије не можемо одавде изнети. Узео бих неког да ми асистира, али то може да буде непријатно. Ко се јавља добровољно?”

„Ја.”

„Могу ја”, јавише се готово истовремено Координатор и Кибернетичар.
        Доктор се диже на ноге.

„Двојица, то је још боље. Идем да потражим оруђа, то ће мало потрајати. Морам рећи да се наш боравак овде компликује; још мало и човеку ће бити потребна недеља дана да очисти једну ципелу, не можеш да завршиш ништа што започнеш.”
        Инжењер и Физичар изиђоше на ходник. Координатор, враћајући се из дворане за превијање, већ опасан гуменом кецељом и са заврнутим рукавима, застаде крај њих. Носио је никлену тацну пуну хируршког оруђа.

„Знате како делује прочишћивач”, рече. „Ако хоћете да пушите, идите горе.”
        Тако пођоше према тунелу. Хемичар им се придружи, а за сваки случај узе електројектор, који је Инжењер оставио у машинском одељењу.
        Сунце је стајало високо, мало, спљоштено, загрејани ваздух је као пихтије треперио над песком у даљини. Седоше у хлад који је бацао погнути труп ракете.

„То је врло чудна животиња, и заиста је необично што је могла да покрене генератор”, рече Инжењер. Протрља образ, брада је већ престала да боцка. Сви су већ били зарасли, стално су понављали како треба да се обрију, али некако никад за то нису имали времена.

„Право да кажем, највише се радујем што је тај генератор почео уопште да даје струју. То значи бар да су калемови читави”, рече Инжењер.

„А овај спој?” примети Физичар.

„То не смета, искочио је аутоматски осигурач, ситница. Механички део се потпуно распао, али за то ћемо наћи излаз. Имамо резервине комплете лежишта, треба их само потражити. Наравно, навој такође може да се доведе у ред, али голим рукама и ми бисмо оседели радећи на том. Сад мислим да ми се није дало да све ваљано разгледам, што сам се бојао да је тамо потпун прах, а тада знате шта би с нама било.”

„Реактор…” поче Хемичар и искриви лице.

„Реактор - полако. На реактор ће доћи ред. Најпре морамо да имамо струју. Без струје се ништа не да учинити. Проток хлађења може да се уклони за пет минута, али треба спојити све водове. За то опет морам да имам струју.”

„Мислиш ли да се прихватиш машина сада?” с надом у гласу упита Физичар.

„Да. Направићемо план којим редом да вршимо ремонт. Већ сам о томе говорио с Координатором. Најпре морамо да имамо бар један исправан агрегат. Наравно, без ризика се ништа не да учинити, јер агрегат ваља покренути без атомске енергије -
ђаво би га знао како! Коњском вучом ваљда… Ох… све док не делује електрична дистрибуција, појма немам шта се дешава у реактору.”

„Па добро, неутронске бленде дејствују чак и без даљинског управљања”, рече Физичар, „реактор је аутоматски престао да ради. У најгорем случају, за време почетног пуштања у рад могла би настати мало превисока температура, ако хлађење…”

„Баш ти хвала! Реактор може да се истопи, а ти велиш 'па добро'?”
        Понети жаром препирке, једва се вратише на миран и конструктиван разговор, а како ниједан није имао воље да се враћа у ракету, цртали су схеме на песку, кад се на излазу тунела помоли Докторова глава. Он их позва.
        Поскакаше на ноге.

„Но, шта је тамо?”

„Са извесне тачке гледишта мало, а с друге опет много”, одговори им Доктор, који
је изгледао доста необично тако док му се само глава дизала над земљом.

„Мало”, настави он, „јер како год то чудно звучало, и даље нисам сигуран да ли је то једно створење или су два. У сваком случају, то је животиња. Има два крвна система, али нису сасвим раздвојени. Оно велико - носилац - покретало се, како мислим, скоковима или корацима.”

„То је велика разлика”, рече Инжењер.

„И јесте и није”, објасни Доктор. „Оно што је изгледало као грба - тамо је тракт за варење.”

„На леђима?”

„То нису била леђа! Кад ју је струја погодила, пала је заправо на леђа!”

„Како, хоћеш да кажеш да оно мање, налик на…” Инжењер прекиде, не довршивши реченицу.

„На дете”, мирно дорече Доктор, „да, некако је јахало на том носиоцу, у сваком случају, то је могуће. Добро, није јахало на врху”, поправи се, „најчешће је, вероватно седело унутар тога већег трупа. Он има тамо такво торбасто гнездо, и
једино са чиме могу то да упоредим јесте кенгурска торба, али сличност је веома мала и нефункционална.”

„И претпостављаш да је то створење интелигентно? Но, ваљда јесте”, рече Физичар.

„Сигурно је морало бити интелигентно, чим је умело да отвори врата, да их иза себе затвори, а и да не говорим о пуштању у покрет машина”, рече Доктор, који некако није показивао воље да изиђе на површину. „Проблем је само у том што оно нема нервни систем по нашем схватању.”

„Како?!” скочи на њега Кибернетичар. Докторова глава диже обрве.

„Шта да радимо, тако је. Постоје органи чију намену не умем ни да замислим. Постоји кичма, али у лобањи, у оној малој лобањи, нема мозга. То значи, има тамо нешто, али сваки анатом би ме назвао незналицом кад бих покушао да га убедим да је то мозак… Неке жлезде, али као лимфне, а између плућа - јер оно има троја плућа - пронашао сам нешто најчудније на свету. Нешто што ми се веома није допало. Ставио сам то у шпиритусни раствор, касније ћете разгледати. За сад има хитнијих послова. Машинско одељење изгледа, на жалост, као кланица. Треба одмах изнети и све закопати, јер је у ракети топло и журба је заиста пожељна - нарочито при овој жези. Можете да ставите црне наочари, да повежете лица, јер задах није пријатан, али толика количина сирове материје…”

„Шалиш се?” слабашним гласом упита Физичар.

„Не.”
        Доктор тек тада изиђе из тунела. Преко гумене кецеље имао је другу, белу, одозго до доле умрљану црвено.

„Заиста, то може да изазове мучнину, жао ми је. Али шта да се ради, треба. Хајдете одмах.” Доктор се окрете и нестаде. Ови се само згледаше и један за другим кренуше у тунел.
        Гробарска работа, како је назва Хемичар, завршила се тек касно по подне. Радили су полуголи, да не би умазали комбинезоне, износећи огромни терет чиме год се дало - ведрима, на лименим носиљкама, закопали су рашчеречене остатке двеста метара далеко од ракете, на врху брега, и поред Координаторових упозорења да штеде воду, утрошили су пет ведара на прање. Док се не би усирила, крв великог створења подсећала је на људску, али брзо је мењала боју у наранџасту, да би осушена прешла у жућкасту и расипала се у прах.
        Мртви уморни чланови екипе поседали су на ниском сунцу поред ракете. Нико није чак ни помишљао на јело, сви су само похлепно пили воду и кафу, и један за другим задремали, иако је требало ваљано да претресу шта као прво предузети од радова на поправци. Кад су се пренули, била је већ ноћ. Опет је требало сићи у магацин по храну, отварати кутије с конзервама, грејати храну, после прати посуђе, а о поноћи изненада одлучише, пошто су сви били испавани, да не лежу него да приступе првим пословима.
        Срца су им живље тукла док су одгртали пластичне и металне старудије с поклопца хаварисаног реактора. Радили су ручним чекрцима, подизачима, трошили силне часове на прекопавање челичног крша, у тражењу сваког резервног дела, сваке ситнице, либеле или кључа. Најзад постигоше да бочни генератор буде у целини прегледан, да смрвљено лежиште буде замењено новим, а да лопатице најмањег компресора буду доведене до употребљивости. Инжењер је то, уосталом, учинио на исто тако прост, колико и примитиван начин: пошто је резервних лопатица било премало, просто је исекао сваку другу лопатицу - ротор је очевидно морао радити с мањим капацитетом, али је бар био оспособљен за рад. У пет ујутро, Координатор огласи завршетак радова.

„Овако или онако”, рече, „мораћемо да предузмемо још доста похода, макар ради проналажења нових залиха воде. Разлога ћемо, уосталом, наћи више, али не можемо изокренути ритам спавања и бдења. Одспаваћемо до сванућа и опет прионути на посао.

        Остатак ноћи прошао им је мирно. Ујутро нико није показивао вољу да излази на површину, сви су били спремни да раде даље - и то одмах.
        Инжењер је већ створио нешто попут првог комплета алата, и није требало због сваке ситнице трчати и претраживати по свим кабинама. Најпре су проверили централу за комутацију, тако препуну кратких спојева, да ју је требало градити готово изнова. Остатке су замењивали деловима немилосрдно скиданим са других агрегата који нису радили, а затим су приступили правом покретању генератора. План који је инжењер претходно био начинио, био је доста ризичан. Динамо су окретали компресором, који
је претворен у турбину, покретану кисеоником из боце. У нормалним условима је хаваријски комплет покретала компримирана водена пара из реактора - јер се реактор, као срце брода, сматра најотпорнијим од свих механизама - али сада, због потпуног демолирања електричне инсталације, нису могли о таквом нечем ни да помишљају. И тако су морали да употребе железну резерву кисеоника, но најдрагоценији плин се упропашћивао само привидно, јер су рачунали на то да ће, кад цело машинско одељење буде покренуто, моћи поново да напуне испражњене боце кисеоником из атмосфере. Другог пута није било, покретање атомског генератора без електрицитета означавало би лудост. Додуше, Инжењер је, никоме не говорећи, био спреман и на тај лудачки корак - кад би план с кисеоником пропао. Јер, није се знало неће ли се компримирани кисеоник истрошити пре но што се батерија оспособи. Доктор је стајао у малој галерији под подом горњег спрата машинског одељења и гласно јављао бројеве опадајућег притиска на кисеоничким манометрима. Остала петорица радили су горе, напрежући се као луди. Физичар је стајао крај провизорне разводне табле
батерије, монтиране тако да би се сваком стручњаку на земљи коса дигла на глави кад би је видео. Инжењер је, висећи главом наниже под телесином генератора, притезао четке прстенова, црн од мазива као црнац. Координатор је стајао поред Кибернетичара, обојица су гледали на засад слепи штит неутронског бројчаника, а Хемичар је изигравао потрчка између њих додајући алат.
        Кисеоник је шиштао, компресор у улози плинске турбине гневно је шумео, олако позујкујући и подрхтавајући. Ротор с којим је Инжењер варварски поступио, није био тачно одмерен, обрти генератора су расли, његово завијање прелазило је у све виши пев, лампе што су висиле на преко реда разапетим кабловима под таваницом, већ су давале снажну, белу светлост.

„Двеста осамнаест, двеста два, сто деведесет пет”, чуо се једноличан глас невидљивог Доктора, изобличен услед одбијања о металне делове брода.
        Инжењер се извуче испод динамо-машине, бришући маст и зној са брадатог лица.

„Може”, рече тешко.
        Руке су му се тресле од тако великог напора, да се чак није ни узбудио кад Физичар рече:

„Укључујем прву.”

„Сто седамдесет, сто шездесет три, сто шездесет” одмерено је рецитовао Доктор, надвикујући завијање динама, који је већ почињао да шаље струју у реактор, и сваког тренутка тражио више кисеоника за одржање обртаја.

„Пуно оптерећење!” простења Инжењер, посматрајући електричне бројаче.

„Укључујем све!” очајничким, издишућим гласом изусти Физичар, и нагонски се грчећи, као у очекивању ударца, обема рукама притисну црне дршке.
        Чекао је отворених уста. Потпуно несвесно, Координатор је све снажније стезао
његову руку. Гледали су на правоугаоне штитове, који су били без заштитних стакала, са на брзину исправљеним, исавијаним сказаљкама: бројчаник густине струјања брзих неутрона, контролу циркулације електро магнетних пумпи, показивач изотопских загађења и унутрашње спојене термопарне батерије. Динамо-машина је
јечала, завијала, искре су сипале испод прстенова што су били у лошем контакту. У унутрашњости генератора, испод дебелог сјајног оклопа владао је нестварни мир. Сказаљке ни да мрдну. Одједном се у Физичаровим очима све помутише, расплинуше, он стисну очи, а кад их отвори пуне суза, виде их на радним положајима.

„Прешао критичну тачку!” викну продорним гласом Физичар и зајеца, не испуштајући обе дршке. Осећао је како му се мишићи опуштају, јер је све време ишчекивао експлозију.

„Сказаљке су сигурно запеле”, рече мирно Координатор, као да не види шта се дешава с Физичаром. Једва је говорио, толико је дотад имао стегнуте вилице.

„Деведесет, осамдесет један, седамдесет два…” одмерено је довикивао Доктор.

„Сад!” рикну Инжењер, и руком у великој црвеној рукавици пребаци главни пребацивач. Генератор јекну и поче да губи обртаје.
        Инжењер се баци до компресора и затвори оба доводна вентила.

„Четрдесет шест, четрдесет шест, четрдесет шест”, одмерено је понављао Доктор.
        Турбина престаде да узима кисеоник из боце. Лампе су брзо бледеле, постајало је све тамније.

„Четрдесет шест, четрдесет шест…” довикивао је са галерије Доктор.
        Одједном, лампе снажно синуше. Динамо се једва окретао, али струје је било и сви укључени сатови показивали су растући напон.

„Четрдесет шест… четрдесет шест…” понављао је Доктор који у свом челичном бунару ништа није знао.
        Физичар седе на под и покри лице рукама. Било је готово тихо. Ротор генератора шумео је у басу, окретао се све спорије, још мало се колебао, заљуљао и стао.

„Четрдесет шест… четрдесет шест…” стално је понављао Доктор.

„Какав је проток?” упита Координатор.

„У норми”, одврати Кибернетичар. „Очевидно је пустио пре тога, на врхунцу успорења, аутомат је стигао да је цементира пре но што је дошло до споја.”
        Не рече ништа више, али сви су схватили колико се поноси тим аутоматом. Покушавао
је да умири руке које су му се тресле.

„Четрдесет шест…” запевао је Доктор.

„Човече, престани!” дрекну најзад Хемичар у дубину бунара, „не треба више! Генератор даје струју!”
        Завладао је мук. Генератор је радио као увек - безгласно. У челичној лубури појави се бледо, уоквирено тамном брадом, Докторово лице.

„Заиста?” упита.
        Нико му не одговори. Гледали су на сатове као да нису могли да се нагледају сказаљки, које су без подрхтавања стајале на радним положајима.

„Заиста?” понови Доктор. Смејао се без гласа.

„Шта је сад овом!” љутито рече Кибернетичар. „Престани!”
        Доктор се успентра горе, седе поред Физичара и, као и други, загледа се у сатове.
        Нико није знао колико је то трајало.

„Знате шта?” рече једним новим гласом Доктор. Сви га погледаше, као пробуђени.

„Никад нисам био овако срећан”, прошапта и окрете лице.

4

        У касном сумраку Координатор изиђе на површину с Инжењером да удахне свеж ваздух. Сели су на гомилу избачене земље загледани у последњи крајичак сунчевог диска, црвеног као рубин.

„Нисам веровао”, промумла Инжењер.

„Ни ја.”

„Тај генератор… добра работа, а?”

„Солидна, земаљска работа.”

„Замисли, издржао!” Мало поћуташе.

„Леп почетак”, огласи се Координатор.

„Раде мало превише нервозно”, примети Инжењер. „Ово је трка на дугу стазу, знаш? Урадили смо, међу нама речено, мање-више стоти део оног што мора бити урађено да би…”

„Знам”, мирно одговори Координатор. „Уосталом, још се не зна да ли…”

„Гравиметријски распоред, а?”

„Не само. Управљачке млазњаче, цела доња палуба.”

„Учинићемо то.”

„Да.”
        Инжењерове очи које су лутале по околини, одједном запазише - одмах иза врха брежуљка, издужен невисок насип - место на коме су закопали остатке створења.

„Потпуно сам заборавио”, рече зачуђен. „Као да је то било пре годину дана, знаш?”

„Ја не. Све време сам мислио о том, то значи о њему. Због оног што је Доктор нашао у његовим плућима.”

„Шта? А стварно, говорио је нешто. Шта је то било?”

„Игла.”

„Шта?!”

„Или и не-игла - можеш сам да видиш. То је у тегли, у библиотеци. Комадић танке цевчице с оштрим завршетком, косо засечен као лекарске игле за ињекције.”

„Како то?”

„Ништа више не знам.” Инжењер устаде.

„То је зачуђујуће, али… сам не разумем зашто ме то тако мало интригира. Заправо, готово уопште не, ако треба да будем искрен. Сад се осећам као пред старт, знаш? Или као путник авиона који је на неколико минута сишао у страној луци, умешао се у гомилу домородаца, био сведок неке чудне, неразумљиве сцене, али зна да не спада у то место, да ће за тренутак полетети, и све из околине стиже до њега као из велике раздаљине, туђе и равнодушно.”

„Нећемо полетети одмах…”

„Знам да нећемо, али имам такво осећање.”

„Идемо к њима. Нећемо моћи да легнемо док не позамењујемо све привремене уређаје. И осигураче треба наместити како треба. Реактор после може да ради јалово.”

„Добро, идемо.”
        Ноћ су провели у ракети, не гасећи мала светла. Сваки час се неко од њих будио, буновно проверавао како горе сијалице и, умирен, поново тонуо у сан. Први је био покренут најпростији полуаутомат за чишћење, који се сваких десетак минута заглављивао, беспомоћно укопан у гомилу остатака што су све прекривали. Кибернетичар, који је ишао за њим с алатима, извлачио га је као јазавичара из лисичје јазбине, уклањао старудије које би се показале превелике за грло његовог хватача, и поново га пуштао у покрет. Полуаутомат је брзо стругао напред, бесно се угризао у следећу гомилу отпадака, и све се понављало од почетка. После доручка, доктор је испробао свој апарат за бријање с таквим успехом да се друговима показао као да има на лицу мрку маску - чело и кожу око очију имао је поцрнеле од сунца, а доњи део лица потпуно бео. Сви пођоше за његовим примером, и једва су могли себе да препознају у изгладнелим лицима упалих образа.

„Морамо се боље хранити”, закључи Хемичар, гледајући са згражањем сопствену слику у огледалу.

„А шта би рекао о свежој дивљачи?” упита га Кибернетичар.
        Хемичар се стресе.

„Хвала, нећу. Немој ни да ми помињеш. Тек сад сам се присетио. Јављала ми се у сну та - та…”

„Животиња?”

„Ђаво би га знао је ли то животиња.”

„Него шта је?”

„Каква би животиња била кадра да покрене генератор?”
        Сви су слушали тај разговор.

„Утврђено је да сви створови на вишем развојном степену проналазе овакву или онакву одећу”, рече Инжењер, „а ово двоструко створење било је наго.”

„Како кажеш? Наго?” добаци Доктор.

„Шта хоћеш да кажеш?”

„Па то, да о крави или мајмуну не би рекао да су наги.”

„Они имају крзно.”

„Хипопотам или крокодил немају крзно, а не би рекао да су наги.”

„Врло важно. Тако ми је омакло.”

„Па, дабогме.”
        Мало поћуташе.

„Ближи се десет”, проговори Координатор. „Одморни смо, па мислим да начинимо поход у другом правцу него прошли пут. Инжењер је требало да припреми електројекторе,
јесу ли спремни?”

„Имамо пет комада, сви набијени.”

„Добро. Ишли смо на север, па сада да пођемо на исток. С оружјем, али, наравно, трудићемо се да га не употребљавамо. Нарочито ако сретнемо те - те дуплаше, како их назва Инжењер.”

„Дуплаш? Дуплаш?” понови неколико пута Доктор с незадовољством, као да испробава тај назив. „Не изгледа ми то срећан назив и сигурно ће се зато примити. Тако некако испада.”

„Идемо ли одмах?” упита Физичар.

„Мислим да можемо. Само ћемо осигурати клапну, да избегнемо нова изненађења.”

„А не бисмо ли узели џип?” упита Кибернетичар.

„Па… боље не. Требало би ми најмање пет часова да га покренем”, рече Инжењер. „Сем ако поход не одложимо за сутра?”
        Нико ипак није имао воље да одлаже поход те кренуше око једанаест, јер им је нешто времена однело припремање опреме. Као по договору, мада нико то није препоручио, ишли су у паровима, у невеликим размацима, а једини човек без оружја, Доктор, налазио се у средњој двојци. Да ли је терен заиста стварао повољније услове за ходање пешице, или су ишли живље, углавном пре но што је протекао један час, изгубили су ракету из видног поља. Предео се полако мењао. Све више је било витких сивих 'чаша', које су обилазили, а у даљини се појавише узвишења, од севера са благим нагибима, купаста, а падала су према равници у доста стрмим гредама и стрминама, и наспрам линије марша беху покривена мрљама растиња црњег од земље.
        Под ногама им је сухо шуштало растиње, сиво, као посуто пепелом, али то је била
његова природна боја; његови млади изданци имали су беличасто жиличасте цевчице, из којих су израстали сићушни бисерасти мехурићи.

„Знате ли шта овде највише недостаје?” рече у један мах Физичар. „Траве. Обичне траве. Никад нисам помишљао да је тако…” мало је у мислима тражио реч, „потребна…”
        Сунце је све више пекло. Кад се приближише бреговима, допре до њих одмерен, далек шум.

„Чудно, ветра нема, а тамо шуми”, примети Хемичар који је ишао у првом пару.

„То је оданде”, показа руком Координатор који је ступао иза њега. „Видите тамо, горе, јесте ветар. Погледајте, та оно су сасвим земаљска дрвета!”

„Имају другу боју и блеште тако…”

„Не, она су двобојна”, умеша се Доктор, који је имао добар вид.

„Двобојна су на смену. Час више љубичаста, а час плава са жутим преливом.”
        Равница је остајала иза њих. Насумце уђоше у широко распрострт пролаз кланца са глинастим зидовима који су се осипали, покривени у хладу фином маглицом, за коју су из близине утврдили да је нека врста растиња или паучине. Мишљења су била подељена. Те творевине подсећале су на мало лабава клупка кончића стаклене вуне, слабо причвршћена уз обронке. Подигоше главе, јер су управо пролазили поред прве групе дрвећа што је расло на рубу обронка, неколико десетина метара више.

„Али, то уопште нису дрвета!” повика разочарано Кибернетичар, који је ишао на крају колоне.
        Такозвана 'дрвета' имала су дебела, веома сјајна, као машћу покривена стабла, и вишеслојне крошње, које су одмерено пулсирале, час стамњујући се, и тада су се испуњавале, а час бледећи, и тада су пропуштале сунчеву светлост с хиљадама светлих размака. Те промене пратио је глас који се поспано понављао, као да је неко, са устима покривеним еластичним материјалом, шапатом понављао: „фссс - хааа
        - фс… ххааа.” Кад се добро загледаше у најближе дрво, јасно видеше како из његових покретних гранчица израстају мехури дуги као банане, покривени гроздастим избочинама, које су се час надимале, и тада постајале тамније, а час сплашњавале, постајући светлије и бледећи.

„То дрво дише”, промумла зачуђени Инжењер. Ослушкивао је тај глас, који је допирући с висине испуњавао целу јаругу.

„Али обратите пажњу да свако дише у другом ритму”, повика Доктор готово срећан.
„Што је које мање, тим брже дише! То су, то су 'плућо дрвета'!”

„Даље! Идемо даље!” довикивао је Координатор који се од групе што је стајала удаљио десетак корака.
        Кренуше за њим. Јаруга, у почетку доста широка, сужавала се, њено дно је, не много стрмо, водило увис, док их није извело на куполаст брег између двају бокора дрвета, што су расла ниже.

„Ако склопиш очи, чиниће ти се да стојиш на морској обали, покушај!” рече Физичар Инжењеру.

„Више волим да не затварам очи”, гунђаво одговори Инжењер. Стизали су до највише тачке узвишења, мало скрећући у страну од правца марша. Пред њима је лежала таласаста област, разнобојна, са рашчлањеним гајевима дишућег дрвећа које је треперило маслинасто и риђе, са светлим као међ падинама глинастих брежуљака и појасима земље покривене маховином која је на сунцу изгледала сребрнасто, а у хладу сивозеленкасто. Читаву ту област пресецале су у разним правцима танке, уске линије. Протицале су дном котлина, заобилазиле зупчасто истурене брежуљке, а стазе су биле риђе, друге готово беле, као посуте песком, неке опет готово црне, као посуте угљеном прашином.

„Путеви!” викну Инжењер, али се сам одмах поправи, „не, то је преуско за путеве… шта то може бити?”

„Иза оне паучинасте шуме открили смо нешто слично, онај уски травњак”, рече Хемичар. Принесе доглед очима.

„Не, оне су биле другачије”, поче Кибернетичар.

„Гледајте! Гледајте!”
        На Докторову вику сви задрхташе.
        Над жутом цртом, која је силазила с пространог седла између двају брежуљака, на раздаљини од неколико стотина метара, кретало се нешто прозирно. Та творевина бледо се пресијавала на сунцу као полупровидан точак са жбицама, који се брзо окретао. Када се за трен ока нађе на позадини неба, творевина готово постаде невидљива, и тек ниже, у подножју земљаног насипа, блесну јасније, као усковитлано клупко. У великој брзини склизнула је по правој линији, заобишла групу дишућег дрвећа, засјала у контрасту с његовом тамном групом, и нестала на ушћу далеког кланца.
        Доктор окрете према друговима мало пребледело лице с очима које су гореле.

„Питам се шта је то?” рече. Покуша да се насмеши, али у његовим очима није било веселости.

„До ђавола, заборавио сам доглед, додај ми твој”, обрати се Инжењер Кибернетичару.
„Оперска стакла”, прогунђа презриво и врати му доглед.
        Кибернетичар узе стакласти кундак електројектора, одмеравајући његову тежину у руци.

„Мислим да смо, заправо лоше наоружани”, промрмља колебљиво.

„Зашто одмах мислиш на борбу?!” нападе га Хемичар.
        Мало поћуташе, разгледајући крај око себе.

„Идемо даље, а?” с оклевањем се огласи Кибернетичар.

„Наравно”, одврати Координатор. „Хеј, ено другог! Гледајте!”
        Други распршени блесак, који је јурио много брже од првог, кретао се кривудавом линијом између брежуљака. Неколико пута изгледало је да лебди сасвим ниско над земљом, а кад је за тренутак појурио право у њиховом правцу, сасвим га изгубише из вида, и тек кад је скренуо, опет се појавио размазан штит муњевитог ковитлања које
је магловито просијавало.

„Некакво возило, шта ли…” прогунда Физичар. Не окрећући очи од блеска који се, све мањи, већ губио међу таласастим гајевима, дотаче Инжењерово раме.

„Завршио сам на Земљи политехнику”, одговори Инжењер, као да је, ко зна зашто, одједном осетио раздраженост. „У сваком случају…” додаде колебљиво, „тамо у средини има нешто избочено као стожер пропелера.”

„Да, у самој средини нешто сасвим снажно блешти”, сложи се Координатор. „Колико велико то може да буде, шта мислиш?”

„Ако су она дрвета доле исте висине као она у кланцу… онда најмање десет метара.”

„У пречнику? И ја тако мислим. Најмање десет.”

„Оба су нестала тамо”, показа Доктор последњу, највишу линију брегова, која је заклањала даљи видик. „Онда и ми идемо тамо, је ли тако?”
        Поче да силази низ падину, размахујући празним рукама. Остали кренуше за њим.

„Морамо да се припремимо за први контакт”, рече Кибернетичар. Час је гризао, час облизивао усне.

„Оно што ће се десити, нисмо кадри да предвидимо. Мир, разборитост, овладаност - то су једине директиве за какве смо кадри”, рече Координатор. „Али, можда ће бити боље ако променимо поредак? Један извиђач напред, један у заштитници, на крају. И растегнућемо се мало више.”

„Треба ли да иступимо отворено? Ваљда ће бити боље ако се најпре постарамо да што
је могуће више видимо, непримећени!” брзо рече Физичар.

„Но… посебно се крити не треба, јер то увек изгледа сумњиво. Али стварно, што више видимо, тим може за нас да буде повољније…”
        Расправљајући о тактици, сиђоше доле, и после неколико стотина корака стигоше до прве загонетне линије.
        Мало је подсећала на траг појединачног, земаљског плуга, само је терен био плитко узоран, као смрвљен и избачен на обе стране бразде, не шире од два педља. Обрасле маховином, удубљене линије на које су били наишли за време првог похода, биле су сличних размера, али је постојала и једна, доста суштинска разлика: тамо је окружење бразде било голо, а она сама обрасла маховином, овде пак, напротив, кроз
једнолични прекривач беличастог растиња водио је појас самлевене, огољене земље.

„Чудно”, прогунда Инжењер, дижући се с колена. Брисао је о комбинезон прсте умазане глином.

„Знате шта?” рече Доктор. „Мислим да оне, на северу, мора да су врло старе, некоришћене већ дуже време, и зато их је покрила ова овдашња, рајска маховина…”

„То је могуће”, добаци Физичар, „али шта је то? Точак сигурно није. Траг точка је сасвим другачији.”

„Можда ипак нека пољопривредна машина?” потури мисао Кибернетичар.

„И шта, обрађује земљу у ширини од десет центиметара?”
        Прекорачише бразду и кренуше даље, попреко, према другима. Управо су ишли поред
једног гаја, који је својим потмулим шумом отежавао и вођење разговора, кад зачуше однатраг продоран, жалостан фијук. Нагонски се склонише иза дрвећа. Скривени запазише уздигнут над ливадом усправни, светли ковитлац, који је јурио у правој линији брзином експресног воза. Руб му је био тамнији, а средиште је светлело час
љубичастом, час наранџастом бојом. Пречник тога лика, сочивасто проширеног на боковима, оценише на два до три метра.
        Чим их је трепераво возило претекло и нестало, кренуше даље у истом правцу. Гај се завршио, и сад су ишли, по нужди, широко отвореним тереном, осећајући се доста несигурно, те су се стално освртали иза себе. Ланац брежуљака повезаних плитким седлима био је већ сасвим близу, кад опет зачуше отегнути звиждук, те у недостатку било каквог заклона попадаше на земљу. Неких двеста метара од њих пролете усковитлани диск, овог пута с централним испупчењем небеско плаве боје.

„Овај је био ваљда двадесет метара висок!” сикну узбуђено Инжењер. Подигоше се са земље. Између њих и брежја простирала се котлина улегнута у средини, чудно преполовљена шареним појасом. Кад се нађоше сасвим близу, запазише поточић са светлим, пешчаним дном што се назирало испод воде. Обе његове обале преливале су се од боја; течна вода била је уоквирена појасом плавичастог зеленила, с његове спољне стране протицао је појас бледог руменила, а још даље сребрнасто су се искриле витке биљке, густо проткане паперјастим куглама, великим као људска глава. Над сваком се уздизала тролатичаста чашица огромног цвета, белог као снег. Загледани у ту необичну дугу, успорише корак - а кад се приближише паперјастим куглама, најближи бели 'цветови' задрхташе и полако се винуше у ваздух. Тренутак су у виду устрепталог јата висили над њиховим главама, испуштајући слабо зујање, а онда полетеше високо, блеснуше на сунцу заслепљујућом белином усковитланих 'чашица', и одлетеше, да би се спустили у честар светлих кугли на другој страни потока. Тамо где је до њега стизала бразда, обале је, као мостић, повезивао лук од
стакласте супстанце, избушен у правилним размацима округлим отворима. Инжењер испроба ногом чврстину моста, и полако пређе на другу страну, а чим се тамо нађе, поново му прхну испред ногу мноштво белих 'цветова' и поче узнемирено над њим да кружи, као уплашено јато голубова.
        Зауставише се крај потока да узму воде у чутурице. Наравно, нису је могли пити, а нису на лицу места могли извршити анализу, већ су је понели ради каснијих испитивања. Доктор убра једну од биљчица што су стварале појас руменила, и затакну
је у рупицу од дугмета, као цвет. Цела стабљичица била је облепљена провидним куглицама телесне боје, чији мирис Доктор одреди као опојан; мада то нису говорили, свима је некако било жао да се растану с овим тако лепим местом.
        Блага падина којој су прилазили била је покривена маховином и под ногама су осећали њено шуштање.

„Тамо је нешто на врху!” одједном показа Координатор. Према небу, оцртавао се на
једном месту неодређен облик. У очи су им сваки час ударали магловити блескови, а на неколико стотина корака од врха распознаше у том предмету неку врсту ниске куполе, која се окретала око осовине. Њене стране покривали су огледалски делови, који су према њима бацали час сунчеве зраке, час одразе предела.
        Прелазећи погледом дуж линије гребена, запазише другу сличну творевину, или бар закључише да виде то по правилном блештању и треперењу. Почеше да откривају све више тих искричавих тачака - редовно су се појављивале на свим врховима, докле год
је поглед сезао.
        С малог превоја под врхом узвишења могли су најзад да погледају у дубину простора који им је дотле био недоступан.
        Блага косина прелазила је у таласаста поља, низ која су ишли дуги низови шиљатих
јарбола. Најдаљи су се губили у подножју плаве конструкције, која се једва назирала у треперавом ваздуху. Над ближима је ваздух изразито треперио у усправним стубовима, као да је јако загрејан. Између редова јарбола протицале су десетине бразда, скупљале се у чворове, гранале, укрштале и водиле све на једну страну - према источној граници видокруга. Тамо се у бледом, помућеном мозаику неправилних заломљених линија, златастих и сребрнастих шиљкова, оцртавало мноштво грађевина, сливено због знатне удаљености у плавичасто сипећу масу. Небо је на тој страни било нешто тамније, а на неким местима дизала су се увис млечна испарења и ширила се гљивасто у танак слој или магле или облака у коме би се, кад би се поглед до крајности концентрисао, показивале и губиле ситне тачкице.

„Град…” шапну Инжењер.

„Видео сам га, оно онде”, такође тихо рече Координатор.
        Почеше се спуштати. Први ред јарбола, односно стубова пресекао им је пут на крају нагиба.
        Из земље су се дизали купасти туљци с површином црном као смола. Та црна површина завршавала се на нека три метра над земљом, а даље се дизао полупровидан стуб, са средишњом срчиком која је просијавала као да је од метала. Ваздух у висини је снажно треперио, и чуло се уједначено, потмуло шиштање.

„То је неки пропелер?” рече полуупитно Физичар.
        Најпре опрезно, а затим све смелије почеше да дотичу смоласти основ јарбола. Није се могао осетити ни најлакши дрхтај.

„Не, тамо ништа не кружи”, рече Инжењер, „не осећа се никакво струјање ваздуха. То
је некакав отпремник, шта ли…”
        Наставили су пут преко терена са благим, плитким наборима. Град су већ давно изгубили из вида, али нису могли залутати. Правац су показивали не само дуги двореди стубова, него и многобројне бразде на пољима. С времена на време, промакло би на једну или другу страну ковитлаво клупко, али увек на толикој раздаљини, да нису ни покушавали да се крију.
        Пред њима се као маслинастожута мрља оцртао гај. У почетку хтедоше да га заобиђу, као што је то чинила линија јарбола, али пошто се ипак ширио подалеко и на једну и другу страну, и морали би да превале много већи пут, одлучише да иду преко њега, пробијајући се кроз честар.
        Окружише их дишућа дрвета. Сухо, мехурасто лишће, с површином која је непријатно шкрипала под потплатама при сваком кораку, покривало је земљу обраслу цевастим растињем и беличастом маховином. Ту и тамо су се између дебелог корења помаљале
њушкице бледих, меснатих цветова са бодљама што су из средине штрчале као шила. Низ грубу кору стабала клизиле су капље мирисне смоле.
        Инжењер, који је ишао напред, одједном успори корак и незадовољно рече:

„До ђавола, није требало овуда ићи.”
        Међу дрвећем се отварала дубока јама од ишчупаног дрвета. Њени глинасти зидови били су покривени гирландама дугог, змијастог растиња. Ушли су превише дубоко да би се сад враћали, па се спустише низа зид покривен гипким лијанама на дно, којим
је цуркала ситна нит воде. Супротна страна јаме била је превише стрма, те пођоше низ њено дно, тражећи место где би се лакше попели. Пређоше тако стотинак корака. Увала се проширивала, обале су јој се снизиле, и постало је мало светлије.

„Шта је ово?” повика одједном Инжењер и стаде. Дашак ветра донео је бљутав, слаткаст мирис паљевине. Зауставише се. Намах их обасу пљусак сунчаних капљи, па се мрак појача. У висини су у потмулим таласима шумеле крошње дрвећа.

„Тамо нешто има”, шапну Инжењер. Могли су већ да се попну на другу страну јаруге, спљоштену и ниску, али држећи се близу један другога, лако погнути напред, наставили су да иду према зиду растиња, кроз који се на тренутке, кад би налет ветра правио на њему танке пукотине, назирала нека издужена, бледа маса. Терен је постајао глибав, мљацкао им под ногама. Они не обратише на то пажњу. Размакнуте стабљичице, покривене гроздастим нараслинама, показаше пољану обасјану сунцем, дрвета су се повлачила и поново се састајала у даљини, раздељена само уским просеком, из кога је на пољану излазила бразда. Завршавала се крај правоугаоног рова, окруженог избаченом глином, и они као укопани стадоше у ивичном честару. Слободно увијане стабљичице су са шуштавим звуком стругале по њиховим комбинезонима, гроздастим израслинама лењо им додиривале стопала и исто тако лењо се повлачиле. Они су стајали и гледали.
        Воштани бедем на рубу рова у први мах им се учинио као монолитан, набрекао блок. Страшан смрад једва им је допуштао да дишу. С тешкоћом су успевали да разаберу поједине облике, онако како су их препознавали. Неки су лежали грбама навише, други на боку, између гомила грудних мишића помаљала су се слабачка, бела попрсја са окренутим лишцима, приљубљеним уз друга. Велики трупови, збијени, пригњечени, испремешани с туђим ручицама чворастих прстију - пуно их је опуштено висило дуж надувених бокова - покривали су жуте трагове цурења.
        Доктор је тако снажно стискао руке људи што су стајали крај њега, да би сигурно викнули, само да су стезање осећали.
        Полако ступише неколико корака напред.
        Раме уз раме, приближавали су се све више, с очима заривеним у оно што је испуњавало ископ.
        Крупне капи водњикаве течности која је просијавала на сунчаним мрљама, сливале су се низ воштана леђа, низ бокове, гомилале се у удубљењима лица без очију, људима се чинило да чују како капи одмерено падају.
        Далек, наилазећи звиждук напреже им мишиће. У трен ока бацише се према честару, разгрнуше га и приљубише се уза земљу, а руке су им саме хватале кундаке електројектора. Стабљичице су се још њихале над њима кад усправни круг слабо осветли ваздух између наспрамног дрвећа и укотрља се на пољаницу.
        Двадесетак корака испред рова успорио је, али се његово звиждање још више појачало, бесно просецани ваздух засветлуца, окружи ров, приближи му се, од чега глина одједном шикну увис, риђаст облак готово до половине заклони светли штит. Град отпадака осу на честар, на људе, приљубљене уз земљу. Зачу се туп глас, као да је дивовска мамуза цепала комад мокрог платна. Усковитлани штит је био већ на другом крају пољане, опет се приближио, за тренутак застао на месту, његов дрхтави стуб се љуљао час десно, час лево, као погођен, онда убрза, и друга страна рова покри се облаком с треском избачене глине. Круг је зујао, тресао се у месту и изгледало је као да се надима. Опазише огледалске куполе с обеју његових страна. У
њима су се одсликавала умањена дрвета и жбуње. Унутра се нешто кретало, медведаста сенка, онда треперав звук нагло ослаби, и круг појури натраг истом оном браздом којом је стигао.
        На пољани се сада дизао висок бедем свеже глине, кроз који је ишла готово метар дубока бразда.
        Доктор први погледа у очи својим друговима. Полако су се подигли, махинално стресли с комбинезона остатке растиња и паучинастих кончића. Затим, као по договору, почеше се враћати истим путем којим су стигли. Оставили су далеко иза себе јаругу, дрвеће и низове јарбола, и таман дођоше до половине падине над којом
је светлуцала огледалска купола, кад Инжењер рече:

„Можда су то ипак само животиње?”

„А шта смо ми?” истим тоном, као одјек, одврати му Доктор.

„Не, ја мислим…”

„Јесте ли видели ко је седео у том усковитланом точку?”

„Нисам уопште видео да је тамо неко био”, рече Физичар.

„Био је. Него шта. То у средини, то је као гондола. Површина је политирана, али пропушта мало светлости. Видео си?” обрати се Координатор Доктору.

„Видео сам, али нисам сигуран. То значи…”

„То значи - више волиш да не будеш сигуран?”

„Да.”
        Ишли су даље. Ћутке превалише ланац највиших брегова, али већ на другој страни, крај потока, кад видеше како се од наредног гаја приближавају светли штитови, бацише се на земљу.

„Комбинезони имају добру боју”, рече Хемичар кад устадоше и наставише пут.

„Ипак је чудно што нас још нису запазили”, добаци Инжењер.
        Координатор, који је дотле ћутао, нагло застаде.

„Доњи вод РА је неоштећен, је ли тако, Хенриче?”

„Јесте, цео је. На шта мислиш?”

„Генератор има резерву. Могло би да се испусти мало раствора.”

„Чак и двадесет литара!” рече Инжењер и лице му се озари пакосним осмехом.

„Не разумем?” обрати им се Доктор.

„Они хоће да испусте раствор обогаћеног урана, да напуне бацач”, објасни Физичар.
        Доктор пребледе.

„Не мислите ваљда…”

„Ништа не мислимо”, одврати Координатор. „Од тренутка кад сам ово видео, престао сам уопште да мислим. Мислићемо потом. А сада…”

„Пазите!” викну Хемичар.
        Светли круг их претече, већ се смањивао када успори и описујући велики лук поче да им се приближава. Пет цеви се подиже са земље, ситних као дечји пиштољчићи наспрам грдосије која је својим светлуцањем заклонила пола неба. Она одједном закочи, зујање се појача, затим ослаби, нешто се ковитлало све успореније и пред њиховим очима изненада се показа громадни многоугаоник, провидна конструкција која се наже у страну као да ће пасти, али је подупреше две искошене руке. Из централне гондоле, која је изгубила огледалски сјај, изиђе нешто невелико, космато и тамно што је муњевитом брзином пребирало ножицама спојеним таласастом опном, склизну низ искошену, шупљикаву летву, скочи на земљу и пљоснато се приљубљујући уз њу, поче да пузи право према људима.
        Готово истовремено цела гондола се отвори одједном на све стране, као водоравна цветна чаша, и велики, блештави труп склизну доле на нечем што се, у почетку овално и дебело, тренутно стањило и нестало.
        Тада се велики створ који је напустио гондолу полако усправи свом висином. Препознаше га, мада је био чудно промењен - покривен супстанцом сјајном као сребро, која га је спиралним навојима окруживала одоздо до горе, где се у црно уоквиреном излазу појавило мало, равно лице.
        Космата животиња, која је прва искочила из заустављеног круга, пузила је према
њима брзо и окретно, не одвајајући се од земље. Тек сад запазише да је са собом вукла нешто што је изгледало као врло велики, лопатасто спљоштен реп.

„Пуцам”, процеди тихо Инжењер. Притискао је лице уз кундак.

„Не!” викну Доктор.

„Чекај”, хтеде рећи Координатор, али Инжењер је већ пустио серију. Нанишанио је пузеће створење и промашио, лет електричног пуњења био је невидљив, само зачуше слабо шиштање. Инжењер грчевито притисну обарач. Створ сјајан као сребро није се померао с места. Одједном начини нешто - и звизну. Бар им се тако учинило.
        Оно што је пузало, тренутно се отрже од земље и у скоку превали око пет метара. Приземљујући, скупило се као кугла, накострешило, чудно се испупчило, лопатасти реп се раширио. Усправило се, раширило у горњем делу и на странама, у његовој као шкољка удубљеној површини нешто бледо блесну и полете према њима, као ношено ветром.

„Пали!” рикну Координатор.
        Не већа од ораха, ватрена кугла благо се таласала у ваздуху, скретала час на
једну, час на другу страну, али је стизала све ближе. Већ су чули њено сиктање, као од капље воде што поиграва на распаљеном лиму. Сви сложно запуцаше.
        Погођено више пута, створењце паде, грчећи се, лепезасти реп га сасвим покри, ватрени орах готово истовремено поче да лети низ ветар у страну, као да је нагло изгубио правац, заобиђе их на раздаљини од неколико корака и нестаде га.
        Сребрни див се усправи још више, над њим се појави нешто танко и он се поче пети по томе према отвореној гондоли. Сви зачуше тресак, а затим га погодише серије
њихових електројектора.
        Див се сломи и потмуло зари у земљу. Устадоше и потрчаше према њему.

„Пажња!” викну још једном Хемичар.
        Два блештава круга изронише из шуме и појурише према брежуљцима. Путници се бацише на земљу у удубљењу, спремни на све, али догоди се нешто чудно - оба круга, чак и не успоривши, одјурише даље, све док се не изгубише иза гребена брда.
        Неколико секунди касније разлеже се пригушен тресак, они се окренуше, тресак је допирао из гаја дишућег дрвећа који су имали иза себе. Расцепљено на средини,
једно од најближих стабала се сруши уз избијање густе паре и ломљаву грања.

„Брзо! Брзо!” викну Координатор. Он потрча према косматој животињици чије су шапице вириле испод покривача од меснатог и огољеног репа и, циљајући у њега из спуштене цеви, угљениса га ватром за неколико секунди, а онда му ногом разбаца остатке и угази их у земљу. Инжењер и Физичар стајали су испод шупљикавог големог тела које се ослањало на искошене шапе, пред сребрнастим груменом. Инжењер дотаче
његову истурену грбу, која као да је полако расла.

„Не можемо га овако оставити!” викну Координатор. Притрча к њима веома блед.

„Па нећеш претворити у пепео оволику масу”, промумла Инжењер.

„Видећемо!” одговори кроз зубе Координатор, и поче да пуца са размака од два корака. Ваздух је дрхтао око цеви. Сребрни труп се одмах покри црнкастим мрљама, чађ се усковитла у ваздуху уз грозан задах спаљеног меса, нешто заклокота. Хемичар
је само за тренутак то гледао, побелела лица, онда се нагло окрете и отрча од њих. Кибернетичар пође за њим. Кад се Координаторово оружје испразнило, он узе Инжењеров бацач.
        Поцрнела телесина се срозала, спљоштила. Над њом се дизао дим и пепео. Звук кључања пређе у пуцкетање, као од дрвета захваћеног пламеном, а Координатор је укоченим прстом и даље притискао обарач, све док се остаци не распадоше у безобличну гомилу пепела. Подигавши увис свој електројектор, он скочи у пепео и поче ногама да га разбацује.

„Помозите ми!” викну промуклим гласом.

„Не могу”, простења Инжењер. Стајао је затворених очију, чело му се било облило знојем. Обема рукама држао се за грло, као да га је хтео придавити. Доктор стисну зубе да зашкрипаше, и скочи у врели пепео за Координатором, који викну:

„А мислиш да ја могу?!”
        Доктор је газио и газио, не гледајући под ноге. Мора да су смешно изгледали док су тако скакали у месту. Утабавали су недогореле делиће и земљу, утискивали у њу пепео, затим су нагртали земљу, користећи за то и кундаке, све док не засуше и последње трагове.

„Због чега смо ми бољи од њих?” упита Доктор кад мало застадоше, обливени знојем и тешко задувани.

„Он је нас напао”, промумла Инжењер бесно, гадљиво отирући трагове гара с лежишта електројектора.

„Дођите овамо, готово је!” довикну им Координатор. Остали се полако приближише. Доктор и Координатор су тешко дисали. У ваздуху се ширио тежак задах паљевине, травнато растиње било је угљенисано у широком кругу.

„А шта с овим?” упита Кибернетичар, показујући на шупљикаву конструкцију.
        Дизала се над њима у висини четвртог спрата.

„Покушајмо да га покренемо”, прогунда Координатор.
        Инжењеру се раширише очи.

„Мислиш да можемо?”

„Гледајте!” повика Доктор.

Један за другим, три светла круга појавише се на подлози гаја. Путници отрчаше неколико корака даље и бацише се на земљу. Координатор је проверио пуњење и чекао с лактовима широко ослоњеним на оштру маховину. Кругови их заобиђоше и наставише да јуре даље.

„Идеш са мном?” упита Координатор, показујући Инжењеру покретом главе на гондолу што се дизала четири метра над земљом.
        Овај без речи притрча конструкцији, ухвати се оберучке за потпорањ, утискујући прсте у отворе и брзо се успуза горе. Координатор се попе за њим. Инжењер се први нашао под гондолом, померио један од доњих иступа, нешто пословао, чуло се како метал лупа о метал, одједном се придиже и нестаде унутра. Помоли се његова рука. Координатор је ухвати и обојица се надоше горе. Дуже време није се дешавало ништа, затим се пет рашчепљених режњева гондоле полако затвори без и најмањег звука те се
људи на земљи и против воље стресоше и одмакоше унатраг.

„Шта је била она ватрена куглица?” упита Доктор Физичара. Обојица су гледали навише. У гондоли су се нејасно кретале сенке, замагљене и као удвојене.

„Личило је то на малу кугласту муњу”, с колебањем одговори Физичар.

„Али, пустила ју је та животиња!”

„Да, видео сам. Можда су то некакве овдашње електричне; пази!”
        Шупљикава грдосија се одједном затресе и звекну, окрећући се око своје окомите осовине. Умало не паде јер су се шапе, што су је са стране подупирале, беспомоћно размакле. У последњем тренутку, кад се опасно искренула, нешто је у њој звекнуло, овог пута оштрим, високим тоном, цела конструкција се растопила у треперавом кружењу и слаб налет покретаног ваздуха удари у оне што су стајали доле. Круг се ковитлао час брже, час спорије, али није кретао с места. Грмео је као мотор великог авиона и комбинезони ових што су стајали подаље почеше лопотати у неједнаким налетима ваздуха па се они повукоше још даље, онда се једна, а затим друга шапа што је служила за подупирање, повуче и неста у светлом ковитлацу. Одједном, као избачен из праћке, велики круг појури браздом, искочи из ње и нагло успори. Рио је и избацивао земљу, језиво ричући, мада се полако померао. А кад се у једном тренутку поново нађе у бразди, појури вртоглавом брзином, и у неколико секунди се смањи у дрхтаво светлашце на падини поред шуме.
        Враћајући се, још једном испаде из усечене бразде, и поново поче да пузи, као с напором, окружен при дну облачком самлевене избачене земље.
        Онда зазуја, из светлећег вихора издвоји се танки облик конструкције, гондола се отвори и Координатор, помоливши се из ње, повика:

„Дођите горе!”

„Шта!?” зачуди се Хемичар, али Доктор је одмах схватио.

„Мало ћемо се провозати.”

„Хоћемо ли се сви сместити?” упита Кибернетичар. Држао се за метални подупирач. Доктор се већ пењао.

„Некако ћемо се сместити, пењите се!”
        Неколико кругова пројури поред гаја, али ниједан, наизглед, није на њих обраћао пажњу. У гондоли је било врло тесно. Четворица би се још и сместила, али за шесторицу није било места, те двојица морадоше да легну на улегнуто дно. Познати непријатни, горчасти запах голицао их је у ноздрвама. Одједном постадоше свесни свега што се десило и њихове живахности нестаде. Доктор и Хемичар су легли, те тако ништа нису видели. Имали су под собом чунасто ужљебљене, издужене плоче, над главама им се разлегло продорно брујање и осетише да возило креће. Готово одмах, плоче на којима су лежали, постадоше готово сасвим провидне и, с висине од два спрата угледаше равницу, као да су над њом пловили балоном. Унаоколо је трештало. Координатор се грозничаво споразумевао с Инжењером. Обојица су морали да заузму неприродан, врло заморан положај поред перајастог уздигнућа у предњем делу гондоле, да би управљали њеним кретањем. Сваких неколико минута су се смењивали, а дешавало се то у највећој тескоби. Хемичар и Кибернетичар су морали тада готово да леже преко оних што су већ лежали на дну.

„Како то дејствује?” упита Хемичар Инжењера који је, увукавши обе руке у дубоке отворе перајастог избочења, одржавао возило на правој линији. Из гондоле се уопште није видело ковитлање те се могло помишљати да плови кроз ваздух.

„Појма немам”, простења Инжењер. „Хвата ме грч, сад ти!” Он се помери и колико је могао начини место Координатору.
        Огромни круг који је хучао око њих заљуља се, искочи из бразде, нагло закочи и поче оштро да скреће. Координатор је силом гурао руке у отворе уређаја за управљање, и мало затим гигантског обада изведе из скретања и успе да га упути у бразду. Тада појурише брже.

„Зашто ван бразде иде тако споро?” упита опет Хемичар. Да би одржао равнотежу, држао се за Инжењерова леђа; између његових размакнутих ногу лежао је Доктор.

„Кажем ти да заиста немам појма”, избаци Инжењер. Масирао је подлактице на којима су се црвенели крвави отисци на местима где је силом био угурао прегибе у дубину машине. „Равнотежу одржава на принципима жироскопа, а што се осталога тиче, ништа не знам.”
        Били су већ иза другог ланца брегова. Терен, гледан с висине, изгледао је прозиран. Уосталом, већ су га делимично били упознали док су лутали пешице. Око кабине звиждао је једва приметан круг, бразда је нагло мењала правац, па морадоше да је напусте, ако су хтели да се врате до ракете. Брзина спаде, те нису преваљивали ни двадесет километара на час.

„Оне су, заправо, изван бразда беспомоћне, треба то памтити!” викну Инжењер, надвикујући звиждање и зујање.

„Промена! Промена!” повика Координатор.
        Маневар овог пута прође доста глатко. Дизали су се на стрму падину, врло лагано,
једва нешто брже од доброг пешака. Инжењер пронађе у даљини јаругу која је водила у равницу. Управо су стизали под дрвеће што се надносило над глиненим одроном, кад га ухвати грч.

„Хватај!” продорно викну.
        Истрже руке из отвора. Координатор се баци готово наслепо да га замени, огромни круг се наже и опасно се приближи риђем одрону. Одједном нешто зашкрипа и језиво затрешта, фијучуће кружење досеже својим рубом крошње дрвећа, у ваздуху почеше кружити изломљене гране, гондола силно подскочи и с пакленим треском се свали на бок. Из корена ишчупано дрво прелете крошњом преко неба, последња рука која се кретала збаци га у долину, и са шиштањем се распрснуше хиљаде мехурастих листова. Над сломљеном конструкцијом, заривеном патрљцима у одрон, диже се цео облак од беличастих гљивастих семенки, и све утихну. Гондола се згњеченом страном наслањала на одрон.

„Екипа!” механички викну Координатор, тресући главом. Чинило му се да су му уши набијене ватом, толико је био заглушен. Истовремено је са чуђењем гледао на облак беличастих лоптица што су му летеле око лица.

„Први”, простења Инжењер. Четвороношке се дизао с пода.

„Други”, Физичаров глас допре одоздо.

„Трећи”, Хемичар је једва говорио, држећи се за уста. Крв му је текла низ браду.

„Четврти”, јави се Кибернетичар. Био је бачен унатраг, али ништа му се није десило.

„Пе… ти…” пројеча Доктор. Лежао је под свима, на самом дну гондоле.
        И сви почеше да се смеју неким лудачким смехом.
        Лежали су један преко другог, засути дебелим слојем летећег, паперјастог семења, које је упадало унутра кроз горње пукотине гондоле. Инжењер је снажним ударцима покушавао да отвори један њен режањ. Сви, заправо, онај ко је могао, ако му је место допуштало, прислонили су рамена, руке, леђа уз удубљену површину. Навлака задрхта, разлеже се слаб тресак, али гондола се није отварала.

„Поново?” мирно упита Доктор. Лежао је на дну и није могао да мрдне. „Да знате, ово ми је већ досадило. Хеј, ко је то, одмах силази с мене, чујеш!”
        Иако је положај био невесео, дејствовали су понесени неким обешењачким заносом. Истргнуше заједничким напором зупчасту руку спреда и почеше њоме одмерено да бију, као овном, у горњи режањ. Угибао се, покривао улубљењима, али није попуштао.

„Мени је овог доста”, гневно викну Доктор, напреже се покушавајући да устане, онда нешто у доњем делу тресну и сви као крушке испадоше кроз дно. Скотрљаше се петометарским обронком на дно кланца.

„Ником се ништа није десило?” упита Координатор, сав умазан глином. Први је скочио на ноге.

„Није, али ти си сав крвав! Дај да видим!” повика Доктор.
        Координатор је одиста имао дубоко расечену кожу на глави, у коси. Рана је сезала до половине чела. Доктор му је привеза како се дало, други су имали модрице, а Хемичар је пљувао крв - угризао се за усну. Кренуше према ракети. Нису се чак ни осврнули на разбијено возило.

5

        Сунце је дотицало линију хоризонта кад се нађоше крај малог брда. Ракета је бацала дугу сенку која се губила далеко на песку равнице. Пре но што уђоше, пажљиво разгледаше околину, али не запазише никакве трагове који би показивали да је ико за време њиховог одсуства био у близини. Реактор је радио без сметњи. Полуаутомат
је успео да очисти бочне ходнике и библиотеку, док се није заглавио у дебелом слоју пластичног и стакленог крша у лабораторији.
        После вечере, коју завршише муњевитом брзином, Доктор је морао да зашије Координаторову рану, јер није престајала да крвари. За то време, Хемичар је извршио анализу воде коју су донели из потока и утврдио да је погодна за пиће, мада је садржавала знатну примесу железних соли које су квариле укус.

„Сад морамо најзад да се договоримо”, изјави Координатор. Поседаше у библиотеци на надуване јастуке, а Координатор седе у средину, са главом у белој капи од завоја.

„Шта знамо?” рече. „Знамо да је планета насељена разумним створењима, која је Инжењер назвао дуплашима. Тај назив не одговара ономе што… али није важно. Наишли смо на следеће делиће 'дуплашке' цивилизације: на аутоматску творницу, коју смо оценили као даљински управљану и напуштену - у шта сад нисам баш тако сигуран - друго, наишли смо на огледалске куполе на висовима, напознате намене; треће, наишли смо на јарболе који емитују нешто - вероватно неку врсту енергије - њихова намена нам је такође непозната; четврто, на њихова возила, при чему смо једно када смо били нападнути - освојили, овладали њиме и разбили га; пето, видели смо издалека њихов град о коме ништа конкретно не можемо да кажемо; шесто, напад који сам помињао изгледао је тако, што је 'дуплаш' нахушкао на нас, да тако кажем, животињу, вероватно тако грађену, да је зрачила нешто попут мале кугласте муње и
њоме управљала из даљине, док животињу нисмо усмртили; и, најзад, седмо, били смо сведоци засипања рова-гроба, пуног мртвих становника планете. То је, колико се сећам, све. Поправите ме или допуните ово што сам рекао, ако сам се преварио или нешто пропустио.”

„Углавном то је све, готово све…” рече Доктор. „Изузев оног што се прекјуче догодило на броду…”

„Стварно. Показало се да си био у праву. Тај створ је био наг. Можда је покушао просто да се било где заклони, и у паничном бекству упузао у први отвор на који је наишао, а био је то управо тунел који је водио у унутрашњост наше ракете.”

„То је хипотеза једнако привлачна колико и ризична”, одврати Доктор. „Ми смо Ијуди, повезујемо и расуђујемо по своме, земаљски, и услед тога можемо да начинимо тешке грешке, примајући туђе привиде за наше истине. То значи, слажемо неке чињенице у схеме које смо донели са Земље. Ја сам потпуно уверен да смо јутрос сви мислили исто - како смо наишли на гроб жртава насиља, убиства, али истински не знам, не знамо.”

„Понављаш то, мада сам не верујеш”, поче повишеним гласом Инжењер.

„Није у питању то у шта ја верујем”, прекиде га Доктор. „Ако је вера негде нарочито неумесна, онда ту неумесност представља баш Еден. Хипотеза о 'хушкању' електричног пса, на пример…”

„Како?”

„Називаш то хипотезом? Али, то је чињеница!” готово истовремено викнуше Хемичар и Инжењер.

„Варате се. Зашто нас је напао? Ништа о том не знамо. Можда изгледом подсећамо на неке овдашње бубашвабе или зечеве… А ви сте то асоцирали - извињавам се, ми смо тај агресивни поступак одмах асоцирали с оним што смо видели пре тога, а што је на нас деловало тако потресно, да смо изгубили способност мирног расуђивања.”

„А да смо га сачували и да нисмо одмах пуцали, сада би ветар наш пепео разносио тамо поред шумице, је ли тако?” добаци гневно Инжењер. Координатор је ћутао, прелазећи погледом од једног до другог.

„Учинили смо оно што смо морали да учинимо, али је врло вероватно да се десио неспоразум на обема странама… Зар мислите да су сви камичци загонетке већ сложени? А она творница, тобоже напуштена пре неколико десетина година и растројена? Шта је с њом? Где се уклапа тај камичак?”
        Потраја неко време ћутање.

„Сматрам да је Доктор доста у праву”, рече Координатор. „Још знамо превише мало. Ситуација је утолико повољна, уколико можемо мислити да они о нама не знају ништа, као што мислим, углавном зато што ниједан од њихових путева, оних бразди, не пролази близу овог места. Тешко је ипак рачунати да ће такво стање потрајати дуго. Молио бих да размотримо нашу ситуацију с те стране, и да свако изнесе своје мишљење.”

„Сада смо у овој олупини заправо беспомоћни. Било би довољно да честито зачепе тунел, па да се овде погушимо као мишеви. Зато је упутна што већа брзина, баш зато што у сваком тренутку можемо да будемо откривени, а колико год хипотеза о агресивности 'дуплаша' била моја земаљска фантазија”, са жаром је говорио Инжењер,
„ја ипак, неспособан да расуђујем другачије, предлажем, или заправо захтевам да одмах приступимо поправци свих уређаја, покретању агрегата.”

„Како оцењујеш, колико нам је времена за то потребно?” прекиде га Доктор. Инжењер се поколеба.

„А, видиш…” уморно рече Доктор. „Зашто да се заваравамо? Откриће нас пре но што посао завршимо јер, кажем то мада нисам стручњак, проћи ће дуге недеље док поправке не завршимо…”

„На жалост, то је истина”, сложи се Координатор. „Сем тога, мораћемо да допунимо залиху воде, а да не говорим о невољи коју ћемо имати с овом загађеном, која је преплавила доњи спрат; такође се не зна да ли ћемо у свом обиму моћи да обезбедимо све што ће се показати потребним за надокнаду кварова.”

„Следећи поход биће несумњиво препоручљив”, сложи се Инжењер, „и чак више похода, али можемо их предузимати ноћу, а затим, један део нас, рецимо половина, или двојица, треба стално да буду код ракете… али, зашто само ми говоримо?!” одједном се окрете према тројици ћутљивих слушалаца спора.

„У начелу, треба да што интензивније радимо у ракети и истовремено да истражујемо овдашњу цивилизацију”, рече полако Физичар. „Ти задаци се у великој мери међусобно сукобљавају. Количина непознатих је толико велика, да ће чак и стратегијски рачун мало помоћи. Једно је ван сваке сумње - ризик који граничи с катастрофом нећемо избећи, без обзира на изабрани начин поступања.”

„Видим чему смерате”, још истим ниским, уморним гласом поче говорити Доктор.
„Хоћете да уверите саме себе како морамо наставити походе, пошто имамо способност да наносимо снажне, то значи атомске ударе. Разуме се, у самоодбрани. Пошто ће се то завршити тиме да ћемо против себе имати целу планету, немам ни најмање воље да учествујем у таквом пировском подухвату, који ће остати пировски чак и ако они не познају атомску енергију… а то уопште није сигурно. Која врста мотора покреће онај точак?”

„Не знам”, одврати Инжењер, „али није атомски. У то сам готово сигуран.”

„То 'готово' може да нас стаје свега”, рече Доктор. Одмаче се натраг и наслони главу склопљених очију на ивицу библиотечког ормана што је висио по страни, као да више није намеравао да говори.

„Квадратура круга”, прогунђа Кибернетичар

„А кад бисмо покушали… да се споразумемо?” поче с оклевањем Хемичар. Доктор седе усправно и, гледајући га, рече:

„Хвала ти. Већ сам се почињао стварно плашити да то нико неће казати.”

„Али покушати са споразумом, то значи предати им се у руке”, викну Кибернетичар скочивши с места.

„Зашто?” хладно упита Доктор. „Можемо се најпре наоружати, чак атомским бацачима, али се нећемо прикрадати ноћу у њихове градове или творнице.”

„Добро, добро. И како замишљаш такав покушај споразумевања?”

„Да, реци”, додаде Координатор.

„Признајем да не треба то да покушамо у овом тренутку”, одврати Доктор. „Што успемо да поправимо више уређаја на броду, тим боље, наравно. Морамо се и наоружати, мада то не морају бити атомски бацачи… Затим, један део нас остаће уз ракету, а један део, рецимо тројица, поћи ће у град. Двојица ће заостати да би могли добро посматрати трећег, који ће покушати да се споразуме са становницима.”

„Све врло тачно знаш. Чак знаш, наравно, и ко ће бити тај који ће ући у град”, злослутним гласом рече Инжењер.

„Да. Знам.”

„А ја ти нећу дозволити да на моје очи извршиш самоубиство!” викну Инжењер, и прискочи до Доктора који чак и не диже главу. Инжењер се сав тресао. Још га никад нису видели тако разљућеног.

„Ако смо преживели - сви!  - овакву катастрофу, ако смо успели да се извучемо из овога гроба у који се била претворила ракета, ако смо изишли читави, предузевши непредвидљив ризик лакомислених шетњи - као да је планета, страна планета терен за излете - онда то није било да бисмо због неких проклетих фантазија, ради млаћења празне сламе…” гнев га је просто гушио. „Знам шта имаш на уму”, викао је држећи стиснуте песнице. „Послаништво човека! Хуманизам! Човек међу звездама! Правда! Дудук си ти са својим сићушним идејама, разумеш?! Нико нас данас није хтео убити! Није записан никакав масовни гроб! А? Је ли тако?! Реци!” нагињао се над Доктором, који га погледа и тада се Инжењер смири.

„Хтели су нас убити. И врло је могуће да је то био гроб побијених”, рече Доктор и сви су видеИи с каквим је напором задржавао мир. „А поћи у град треба.”

„После оног што смо учинили?” проговори Координатор.
        Доктор се стресе.

„Да.”, рече. „Спалили смо лешину… јесте. Чините што сматрате да је потребно. Одлучујте. Ја се - потчињавам.”
        Устаде и изиђе, прекорачивши пастранце водоравно отворена врата. Затвори их за собом. Остали су за тренутак гледали као у очекивању да ће се Доктор предомислити и вратити.

„Непотребно си тако плануо”, рече тихо Координатор Инжењеру.

„Знаш добро…” поче Инжењер, али погледавши му у очи, сложи се тише:

„Да, није требало.”

„Доктор има право у једном”, рече Координатор. Намести завој који му се смакнуо.
„Оно што смо открили на северу не слаже се с оним што смо видели на истоку. Приближно процењујући, град се налази од нас на једнакој раздаљини као на другој страни творница - у ваздушној линији не много више од тридесет, тридесет пет километара.”

„Више”, рече Физичар.

„Могуће. Дакле, не мислим да би се на југу или на западу налазили неки елементи
њихове цивилизације исто тако близу - јер би онда значило да смо пали у само средиште неке 'цивилизацијске пустаре', 'цивилизацијске празнине' пречника од шездесет километара. Био би то превише чудан, а тиме и превише невероватан случај. Слажете ли се са мном?”

„Да”, рече Инжењер. Није гледао ни у кога. „Да”, климну главом Хемичар, и додаде:
„Од почетка је требало говорити тим језиком.”

„Слажем се са Доктором у сумњама”, настави Координатор, „али његов предлог сматрам наивним и непримењивим у нашој ситуацији. Сматрам да нисмо за тако нешто дорасли. Правила контакта са страним бићима су вам позната, али не предвиђају ситуацију у каквој смо се ми нашли - готово беспомоћни бродоломници, становници олупине укопане у земљу. Морамо, наравно, поправити оштећења на броду, аИи истовремено, ипак, траје трка у прикупљању информација - између нас и њих. Бар засад, ми смо у предности. Онога који нас је напао, уништили смо. Не знамо зашто је то учинио. Можда одиста подсећамо на неке њихове непријатеље - то такође, треба, колико је могуће, утврдити. Пошто покретање брода није у најближој будућности реално, морамо бити спремни на све. Ако је цивилизација која нас окружује довољно висока - а мислим да је управо тако - ово што сам учинио - што смо учинили - у најбољем случају ће само донекле успорити њихово настојање да нас пронађу. Главни напор морамо сада усмерити на наоружање.”

„Могу ли нешто да кажем?” јави се Физичар.

„Реци.”

„Хтео бих да се вратим на Докторово виђење. Он је, рекао бих, пре свега емотиван, али иза њега стоје и други аргументи. Сви познајете Доктора. Знам да не би био усхићен овим што могу да наведем у одбрану његовог предлога, али рећи ћу то. Уопште није споредна ситуација у којој ће доћи до првог контакта између нас и њих. Ако они дођу к нама - доћи ће по… траговима. Тада ће о споразумевању чак тешко бити мислити. Без сумње ће уследити напад, а ми ћемо морати да се боримо за живот. А ако ми пођемо к њима, изгледи за споразумевање, мада и мали, ипак ће постојати. И тако, са стратешког становишта, боље је задржати иницијативу и активност, без обзира на то какви се о томе могу износити морални закључци.”

„Па добро, али како то треба да изгледа у пракси?” упита Инжењер.

„У пракси се засад ништа неће променити. Морамо имати оружје и то што пре. Реч је о томе да, снабдевши се оружјем, приступимо покушајима контакта али не на истраженом терену.”

„Зашто?” упита Координатор.

„Зато што је веома вероватно да ћемо, пре но што стигнемо на место, бити увучени у бој. Нећеш се споразумети са бићима која лете у овим штитовима. То су најгори услови које је могуће замислити.”

„А откуд знаш да ћемо негде другде наићи на боље?”

„Не знам, али знам да на северу и на истоку немамо шта да тражимо. Бар засад.”

„Размотрићемо то”, рече Координатор.” Шта даље?”

„Треба покренути Бранитеља”, каза Хемичар.

„У ком времену је то могуће учинити?” обрати се Координатор Инжењеру.

„Не могу да кажем. Без аутомата нећемо стићи чак ни до Бранитеља. Тежак је четрнаест тона. Нека Кибернетичар каже.”

„Да бих га прегледао, треба ми два дана. Најмање”, подвуче своје последње речи Кибернетичар. „Али најпре морам да имам аутомате у раду.”

„У том времену имаћеш све аутомате у покрету?” упита са сумњом Координатор.

„Откуда! Два дана узеће ми само Бранитељ - касније, када покренем бар један аутомат. Поправљачки. А морам имати још један. За терете. Да бих стигао да их прегледам, опет су ми потребна два дана, с тим што не знам да ли их је уопште могуће покренути.”

„А не може ли из Бранитеља да се демонтира срце и да се намести иза провизорног оклопа овде, горе, под заштитом трупа?” настави да се распитује Координатор и погледа упитно Физичара. Овај одмахну главом.

„Не. Сваки пол срца тежи више од тоне. Сем тога, полови се не могу сместити у тунел.”

„Тунел се може проширити.”

„Неће проћи кроз отвор. А теретна клапна је пет метара над земљом и преплављена водом из напрслог управљачког резервоара, то знаш.”

„Јеси ли испитао загађеност те воде?” упита Инжењер.

„Да. Стронцијум, калцијум, церијум, сви изотопи баријума, и што год ти драго. Не може ни да се испусти, затровала би нам цео терен у распону од четири стотине метара, ни да се прочисти, све док антирадијатори немају исправне филтре.”

„А ја не могу да очистим филтре без микро-аутомата”, додаде Инжењер. Координатор, који је прелазио погледом с једног на другог, онако како су говорили, изјави:

„Регистар наших 'немогућности' је велики, али то не смета, добро је што смо га претресли с те стране, мислим на наоружање. Остају нам, значи бацачи, је ли тако?”

„То нису никакви бацачи”, с примесом љутње рече Инжењер. „Не упадајмо сами у грешку. Доктор је подигао око њих толику вику, као да смо баш намеравали да овде отпочнемо атомски рат. Наравно, може из њих да се баца обогаћени раствор, али домет не прекорачује чак ни седамсто метара. То су ручни шмркови, ништа више, а уз то опасни за онога који пуца, ако нема на себи оклоп. А оклоп је тежак тридесет килограма.”

„Стварно, имамо на броду све само тешке ствари”, рече Координатор таквим тоном, да нико није знао не говори ли то у шали. „Побројао си све то, је ли тако?” упита Физичара.

„Јесте. Имамо још овакву варијанту: два бацача, удаљена један од другог најмање сто метара, гађају тако да се оба избацивана млаза секу на циљу. Тада из двају подкритичних млазова настаје надкритичан и јавља се ланчана реакција.”

„То је добро за играње на полигону”, примети Хемичар. „Не могу да замислим такву прецизност у пољским условима.”

„Другим речима, немамо ниједан атомски бацач?” зачуди се Кибернетичар. Наже се напред. Видело се да га је обузео бес.

„Чему је онда била сва ова дискусија, спор, препирка треба ли да крећемо страшно наоружани или не? Просто губимо главу.”

„Слажем се да много чинимо безглаво”, рече још једнако миран Координатор. „Да смо досад чинили”, додаде. „Али такав луксуз не можемо себи више да дозволимо. Није сасвим тако као што говориш”, гледао је Кибернетичара, „јер постоји прва варијанта коришћења бацача, избацивање половине капацитета пуњења, и тада ће на циљу доћи до експлозије. Само треба гађати из што је могуће бољег заклона и увек са максималне раздаљине.”

„То значи да пре но што отворимо ватру, треба да се увучемо метар дубоко у земљу,
је ли тако?”

„Најмање метар и по, са двометарским грудобраном”, добаци Физичар.

„Али то је добро у позиционом рату. На походима је беспредметно”, рече с презиром Хемичар.

„Заборављаш на нашу ситуацију”, одврати Координатор. „Ако буде, неопходно, један човек са бацачем заклониће осталима повратак.”

„Аха! Без копања метарских насипа?”

„Ако за то не буде времена, без копања.”
        Мало поћуташе.

„Колико још имамо воде погодне за употребу?” упита Кибернетичар.

„Непуних хиљаду двеста литара.”

„То је врло мало.”

„Врло мало.”

„Молим сад конкретне предлоге”, рече Координатор. На његовој глави у белим завојима појави се црвена мрља. „Наш циљ је да спасемо себе и… становнике планете.

        Завлада тишина. Одједном се све главе окренуше на једну страну. Иза зида је допирала пригушена музика. Лагани тактови мелодије коју су сви знали.

„Апарат! Издржао!…” прошапта зачуђено Кибернетичар. Нико му не одговори.

„Чекам”, рече Координатор. „Нико? Према томе, одлучујем: походи ће бити настављени. Ако нам пође за руком да успоставимо контакт у повољним условима, учинићемо све што буде могуће да остваримо споразум. Наша залиха воде је необично мала. Због недостатка транспортних средстава не можемо је одмах увећати. Морамо зато да се поделимо. Половина екипе стално ће радити на броду, друга половина ће истраживати терен. Сутра приступамо поправци џипа и монтирању бацача. Ако успемо, већ увече идемо у поход на точковима. Ко хоће нешто да каже?”

„Ја”, рече Инжењер. Згрчен, с лицем у шакама, изгледало је да између прстију гледа у под.

„Нека Доктор остане у ракети…”

„Зашто?” зачуди се Кибернетичар. Сви остали су схватили.

„Он… неће предузети ништа против нас… ако то имаш на уму”, полако, опрезно бирајући речи, рече Координатор. Црвена мрља на његовом завоју мало се увећала.
„Вараш се ако мислиш…”

„Он… зар не можемо да га дозовемо? Нећу овако!”

„Говори”, рече Кибернетичар.

„Знате шта је учинио код оне творнице. Могао је да погине.”

„Да. Али он ми је једини помогао… да изгазим…” Координатор не заврши.

„То је истина”, сложи се Инжењер. Није скидао руке с лица. „Према томе, ништа нисам рекао.”

„Ко тражи реч?” Координатор се лако усправи, диже руку до главе, додирну завој и погледа прсте. Музика иза зида се и даље чула.

„Овде или на терену, не зна се где ћемо их прво срести”, стишаним гласом добаци Физичар Инжењеру.

„Извлачићемо срећку?” упита Хемичар.

„Не, мораће да остану увек они који на броду имају посла, то значи, стручњаци”, рече Координатор. Устајао је полако, некако несигурно. Инжењер прискочи и придржа га. Загледа му се у лице.

„Момци”, рече извивши обрве. Физичар обухвати Координатора с друге стране. Он пусти да га подигну, остали раширише јастуке на поду.

„Нећу да лежим”, рече. Очи је имао затворене. „Помозите ми, хвала. Није то ништа, изгледа само да је шав попустио.”

„Одмах ће бити тишина”, рече Хемичар и упути се вратима. Координатор широм отвори очи.

„Не, али не, нек свира…”
        Позваше Доктора. Он замени завој, стави нове копче и даде Координатору неке таблете за јачање. Било је већ скоро два после поноћи кад најзад угасише светлост и кад на броду завлада мир.

6

        Следећег јутра, Физичар и Инжењер су испустили четири литра обогаћеног раствора уранских соли из резервоара реактора. Тешка течност налазила се на средини већ очишћене лабораторије у оловној посуди с поклопцем који су подизали клештима са дугим дршкама. Обојица су били обучени у балонасто надувена пластична заштитна одела с натакнутим кисеоничким маскама под капуљачама. Крајње пажљиво, мензуром су одвајали порције вредне течности, добро мотрећи да не пролију ни кап. Већ при четири кубика запремине могла је да се развије ланчана реакција. Специјално издуване капиларне цеви од оловног стакла служиле су за пуњење бацача, који су учвршћени на стативе стола. Кад завршише посао, Гајгеровим бројаћем проверише чврстину затварача резервоара, окрећући сваки бацач на све стране и дрмусајући га; били су чврсто затворени.

„Не убрзава, нормално”, рече задовољно Физичар, гласом изобличеним под маском.
        Оклопна врата радиоактивне ризнице, оловни покривач на осовини, лагано су се покретали за окретима дршка. Убацише унутра посуду с ураном, а кад се полуге склопише, с олакшањем свукоше са ознојених лица капуљаче и маске.
        Остали део дана мучили су се поправљајући џип. Пошто је теретна клапна била блокирана загађеном водом, морали су најпре да га раставе на делове, које су могли да изнесу напоље кроз тунел. Морали су ипак да прошире два најужа места. Џипу готово да није била потребна поправка, иако је пре тога био неупотребљив, јер док нису покренули атомски реактор, нису имали радиоизотопне мешавине које би, производећи непосредно струју, покретале његове електричне моторе. Било је то возило не веће од пољског кревета. Могло је да прими четири путника, убрајајући и шофера, а однатраг је имало незаклоњен решеткасти пртљажник са носивошћу од двеста килограма. Најдовитљивије су на њему били постављени точкови, чији се пречник могао мењати током вожње, захваљујући утискивању ваздуха у специјалне гуме, тако да су достизали чак висину од метар и по.
        Припремање погонске мешавине трајало је шест часова, али за то је био довољан
један човек који је надзирао рад реактора. Инжењер и Координатор су у међувремену четвороношке пролазили кроз тунеле испод палубе, провлачећи и контролишући водове у распону од осамдесет метара између прамчане кормиларнице и разводних скупова машинског одељења. Хемичар је изградио за себе неку врсту паклене кухиње на површини, под заклоном ракете, и варио у ватросталним посудама мазиво, које је на слободној ватри клокотало као блатни вулкан. Растварао је, топио и мешао просејане мрвице пластике, изнесене у ведрима из брода. Мало даље су већ чекале матрице. Спремао се да поново излије разбијене разводне плоче кормиларнице. Био је бесан и није допуштао да му се обраћају, јер су први одливци испали крхки.
        Координатор, Хемичар и Доктор требало је да крену на југ у пет часова, три часа пре но што падне мрак. Као и обично, нису успели да крену у договорено време. Тек нешто пре шест, све је било готово и спаковано. На четвртом седишту нашао је своје место бацач. Пртљага су узели врло мало, али зато су однатраг причврстили уз пртљажник столитарски резервоар за воду, већи нису могли да провуку кроз тунел.
        Инжењер се, поневши велики доглед, попео после ручка на труп који је штрчао из земље и, опрезно ступајући, стигао на његов врх. Ракета се, до душе, зарила у земљу под врло малим углом, али због њене дужине крај трупа са завршним млазњачама дизао се на добра два спрата изнад равнице. Изабравши погодно место за седење између купасто раширеног окова горње млазњаче и угнутости главног трупа, Инжењер
је најпре погледао иза себе надоле, дуж сунцем осветљене огромне цеви, где су крај црне мрље тунелског отвора стајали људи, не већи од гундеља, затим је оберучке принео доглед лицу и брижљиво утиснуо обе шкољке у очне дупље. Повећање је било велико, и слика му је подрхтавала због напора руку, те је морао да ослони лактове о колена, што није било лако. Ништа простије, помислио је, него слетети отуда. Керамитна површина, тврда, непокривена пукотинама, била је тако глатка да је под прстима изгледала клизава као да је премазана танким слојем масти. Он се ослонио гуменом, зупчастом потплатом ципеле о избочину млазњаче, и систематски почео прелазити догледом дуж линије хоризонта.
        Ваздух је треперио од врелине. Осећао је готово физички притисак сунца на лицу док
је тако гледао на југ, без веће наде да ће нешто угледати. Било му је драго што је Доктор радо прихватио Координаторов план, који су сви одобрили. Он му га је сам представио. Доктор није хтео ни да чује о неком извињењу - све је пребацио на шалу. Зачудио се, и чак изненадио једино на крају тог разговора. Он и Доктор били су сами, и већ је изгледало да немају један другом ништа да кажу, кад му Доктор одједном дотаче груди, као у расејаној замишљености.

„Хтео сам те нешто упитати… а, да. Да ли знаш како ћемо ракету поставити у окомит положај кад завршимо поправке?”

„Најпре ћемо морати да покренемо теретне аутомате и багер…” поче он.

„Не”, прекиде га Доктор, „ја се не разумем у техничке појединости, као што знаш, реци ми само да ли ти - ти лично - знаш како то да се учини?”

„Плашиш се бројке шеснаест хиљада тона, је ли? Архимед је био спреман да покрене Земљу само ако би добио тачку ослонца. Поткопаћемо је, и…”

„Извини, још немој тако. Не питам да Ии знаш теоријски, да ли познајеш уџбеничке начине, него јеси ли сигуран да ћеш то умети да изведеш, ама, чекај! Да ли ми можеш дати реч да рекавши 'да', говориш оно што мислиш?”
        Инжењер се тада поколеба. Било је неколико нејасних тачака у том, још доста магловитом програму радова, али увек је себи говорио да кад зарије нос управо у ту нејасну фазу, некако ће бити. Пре но што се огласио, Доктор га је ухватио за руку и стиснуо је.

„Не, не говори ништа више”, рече. „Хенриче, да ли знаш зашто си онако викао на мене? Ја ти то иначе не замерам. Јер си исти зевзек као ја, и нећеш то да признаш.

        И смешећи се тако да је постао одједном сличан својој фотографији из доба студирања, коју је Доктор видео у његовој ладици, додаде:

„Цредо qуиа абсурдум, јеси ли учио латински?”

„Да”, рече Инжењер, „али већ сам све заборавио.”
        Доктор затрепта очима, пусти му руку и оде, а Инжењер остаде на месту, осећајући како се у испуштеној руци губи траг његових прстију и помисли како је Доктор хтео заправо да каже нешто сасвим друго, и како ће, ако добро размисли, одгонетнути шта
је заправо хтео… али уместо да се усредсреди, он је, не знајући зашто, осетио очај и страх. Координатор га је позвао у машинско одељење, где је, срећом, било толико посла да више није имао ни секунда времена за размишљање.
        Сад је претресао у сећању ту сцену и то осећање, али тако као да му је о томе неко причао. Није се померио ни корака даље. Доглед му је показивао равницу све до плавичасте линије хоризонта извијене у благе грбе, испресецане прамењем сенки. Оно чему се надао претходне вечери и што је сачувао за себе - уверење да ће бити пронађени и да ће ујутро доћи до борбе - није се оправдало. Већ је толико пута одлучивао да не обраћа пажњу на та предосећања која су га тако често обузимала! Зажмирио је да би боље видео. У двоструким стаклима оцртавале су се хрпе витких, црних чаша, заклањане повремено прашином због ветра који мора да је тамо дувао и то снажно, мада га сам није осећао на свом положају. Под видокругом, терен се постепено дизао увис, а још даље - мада није знао не гледа ли просто облаке што су пловили над пределом у даљини од дванаест или петнаест километара - назирала су се дуга згуснућа тамније боје. С времена на време, нешто се тамо дизало и расплињавало. Била је то нејасна слика да ништа није говорила - али у тој појави оцртавала се несхватљива регуларност; није знао шта гледа, али могао је да
испита учесталост настајуће промене и учинио је то: бацајући поглед на секундару између
једног и другог гомилања нечег тамнијег из нечег магловитог, набројао је осамдесет шест секунди.
        Вратио је доглед у футролу и кренуо доле, чврсто спуштајући стопала целом површином на керамитне плоче. Начинио је можда десет корака кад је за чуо да неко иза њега иде. Нагло се окренуо, али тако нагло да је изгубио равнотежу. Испружио
је руку, заљуљао се и пао на оклоп. Још пре но што је дигао главу, јасно је чуо поновљен звук свога пада.
        Подигао се на колена, згрбљен.
        Неких девет метара даље, на самом рубу горње управљачке млазњаче, над празнином од два спрата, седело је нешто мало као мачка, и пажљиво га пратило. Та животињица - утисак да има пред собом животињу наметнула му се као очигледност - имала је бледосив истурен трбушчић, а пошто је седела усправно, као веверица, видео је њене на трбуху састављене шапице, све четири, с малим панџама које су се забавно састајале на самој средини. Руб керамитне млазњаче обухватала је нечим што је жуткасто блештало, као охлађене пихтије, а што је излазило из завршетка њеног трупа. Сива, округла, мачја главица није имала њушке ни очију, али сва је била украшена црним блештавим зрнцима, као јастучић с мноштвом прибадача позабаданих
једна уз другу. Инжењер скочи, начини три корака у правцу животињице, тако запањен, да је готово заборавио где стоји, и зачуо трострук звук, као од корака. Схватио је да животињица уме да подражава звуке, па је полако пришао још ближе и управо премишљао да ли да свуче са себе кошуљу и њоме се послужи као мрежом, када се животињица у моменту преобрази.
        Шапице на добошастом трбушчићу су задрхтале, блештави трбух се размакнуо, развио као велика лепеза, мачја, глава се круто истегла на дугом, голом врату, и створење се дигло у ваздух, окружено слабо светлуцавим ореолом. Мало, непомично висило је над њим, а затим се удаљило низ спиралу, добијајући на висини, још једном закружило и нестало.
        Инжењер сиђе и исприча најтачније што је умео о свему што му се догодило.

„То је чак добро, јер већ сам се чудио што овде нема никаквих летећих животиња”, рече Доктор. Хемичар га подсети на 'бело цвеће' крај потока.

„Пре је личило на инсекте”, рече Доктор, „на овдашње… па да… лептирове. Али ваздух
је овде уопште врло слабо 'насељен'. Ако на планети еволуирају живи организми, настаје 'биолошки притисак', захваљујући којем морају да буду попуњене све могуће средине, 'еколошке нише'; много су ми овде недостајале птице.”

„Ово је пре било слично… слепом мишу”, рече Инжењер. „Имало је крзно.”

„Могуће”, рече Доктор, који се није много трудио да искористи монопол биолошког знања своје екипе. И некако више из уљудности, него што га је то стварно занимало, додаде:

„Кажеш да је опонашало глас корака? То је занимљиво. У томе мора да постоји нека тежња за прилагођавањем.”

„Користила би дужа проба на терену, али ваљда ништа неће отказати”, рече Коорданатор извлачећи се испод џипа, већ спремног за пут. Инжењер је био разочаран због равнодушности с којом је примљено његово откриће, али помисли како је и сам био више изненађен необичним околностима сусрета, него што је видео то летеће створењце.
        Сви су се помало плашили тренутка растанка. Они што су остајали, стајали су поред ракете и гледали како смешно возило описује око ње све веће кругове, управљано сигурном руком Координатора, који је јахао на предњем седлу, заклоњен заштитним окном. Доктор и Хемичар седели су иза њега, а поред себе је имао само бацач с танком цеви. Одједном, приближујући се ракети, Координатор викну:

„Па добро, потрудићемо се да се вратимо до поноћи, до виђења!” онда нагло повећа брзину, и тренутак касније већ се видео златаст зид прашине који се благо удаљавао према западу.

Џип је заправо био го, метални костур, само одоздо затворен провидним дном, да би шофер потпуно видео препреке које савладава. Електричне моторе имао је у штитницима точкова, а две резервне гуме њихале су се високо на однатраг причвршћеном канистру. Све док је терен био раван, преваљивали су до шездесет километара на час. Гледајући уназад, Доктор је брзо изгубио из очију последњи траг ракете. Мотори су тихо зујали, прашина се у таласима дизала из сухог терена и проредујући се, губила се у степском пределу.
        Дуже време нико није говорио, уосталом, пластични заклон штитио је од ветра само шофера. Онима што су седели натраг снажно је дувало у лице и могли су разговарати само вичући. Терен се подизао, истовремено постајући све таласастији. Последње сиве чаше што су штрчале из земље оставили су иза себе и сада су пролазили поред широко расутих бокора сивог растиња. Повремено би наилазили на полусасушена дишућа дрвета са беспомоћно опуштеним гроздовима лишћа, које је само понекад подрхтавало променљивим пулсом. У даљини пред њима појавише се изретка расуте дуге бразде али усковитлане штитове нигде нису запазили. Неколико пута гуме су меко одскочиле пресецајући бразде из терена су израњале шиљате стене, беле као слоновача, дуги
језичци осулина вукли су се од њих низ огромну падину уз коју се џип пењао. Оштар шљунак немирно је пуцкетао под трбастим точковима. Нагиб се повећавао и возили су већ доста споро, мада су мотори имали резерву снаге, али Координатор ју је на том тешком терену придављивао.
        Горе је, између плавомрких гребена блештала дуга, танка трака, привидно преграђујући пут. Координатор још више смањи брзину. Попреко низ падину, тамо где
је стрмина прелазила у висораван, над којом су се, врло далеко, дизали у висину нејасни облици, протицао је, глатко усечен у терен, у обе стране, докле око сеже, огледалски блештав појас. Џип стаде, додирујући точковима његов руб. Координатор скочи са седла, дотаче кундаком ејектора огледалску површину, удари у њу јаче најзад ступи на њу, подскочи - она и не задрхта.

„Колико смо већ прешли?” упита га Хемичар кад је поново сео за управљач.

„Педесет четири”, рече и опрезно крете с места. Џип се лако зањиха. Превезоше се преко траке, која је изгледала као идеално раван канал замрзле живе. С растућом брзином пролазили су поред јарбола који су им падали час с леве, час с десне стране, и завршавали се стубовима дрхтавог кружења ваздуха при врховима. Затим је широки низ јарбола у великом луку скретао према истоку, а они наставише да возе право, имајући стрелицу компаса управљену стално на слово С.
        Висораван је пружала суморну слику. Растиње је полако губило битку са мноштвом песка, који је носио као из пећи врео источни ветар. Из ниских дина расло је црно растиње, које је само при земљи било бледоцрвене боје. Понекад би нешто пепељасто зашуштало у сасушеном честару, ту и тамо би нешто у лудом бекству пролетело готово испод точкова џипа, али нису стизали ни да запазе облике тог створења, таквом брзином би се заривало у честар.
        Координатор је лавирао, обилазећи збијено бодљикаво жбуње. Једном је чак скренуо када се просек којим су возили био нагло затворен пешчаним наносом обраслим жбуњем. Терен је био све непрегледнији а одавао је недостатак воде. Већина растиња, спаљена сунцем, испуштала је под врелим налетима ветра мртав, папирнат шушањ. Џип је журно кривудао, возећи између зидова висећег грања. Из попуцалих гроздова сипао је жут прах који је покрио предње окно, комбинезоне, чак и Иица оних што су седели; из жбуња је куљала устајала врелина. Тешко су дисали. Доктор се дигао са седишта и повио се напред кад кочнице нагло зашкрипаше и возило стаде.
        Столаст плато прекидао се неколико десетина корака даље. Жбуње се вукло до саме линије просека као црна четка што је под сунцем ћилибарски просијавала. Пред собом су имали далеке планинске падине што су се дизале високо над котлином заклоњеном најближим окружењем. Координатор сјаха са седла и пође до последњег жбуна са дугим шибљикама што су се благо њихале на подлози неба.

„Силазимо”, рече, враћајући се.
        Кола опрезно кренуше напред, али се задњи крај одједном придиже као да ће се преврнути, канистар се заљуља лупајући по решеткама пртљажника, кочнице упозоравајуће зашкрипаше. Координатор укључи пумпу, точкови се повећаше и неравнине стрмине одмах постадоше мање тешке. Видеше да се спуштају према вунастом слоју облака који је изнутра пробијала, у доњем делу цилиндрична а на врху квргава, мочуга мрког дима. Готово да се није расипао у ваздуху, дижући се високо изнад врхова брда. Та ерупција, слична вулканској, трајала би неколико десетина секунди, затим би димни стуб почео да спада, кријући се међу белим облацима док не би нестао у њима, поново усисан у дивовско гротло које га је пре тога избацило.
        Цела долина делила се на два спрата, горњи под сунчаним небом, и доњи, невидљив, заклоњен слојем непробојних облака, према којима је џип јурио, љуљајући се и одскачући уз шкрипу кочница. Зраци сунца, које је већ ниско стајало још неколико тренутака, осветљавали су удаљене падине на супротној страни, на којима су светлеле, као да израстају из честара мрког и љубичастог растиња, приземне творевине с огледалским површинама. Тешко је било у њих гледати, јер су заслепљивале одраженим сунцем. Слој белих облака био је одмах пред њима а граница усека, обележена кривудавом линијом жбуња на азурној подлози остала је високо иза
њих. Успоравали су све више, а онда их обухватише лелујава испарења, осетише загушљиву влагу и постаде готово тамно. Координатор закочи још једном, померали су се корак по корак кад поче да се развидњава. А заправо, очи су им се прилагодиле млечном полусветлу. Координатор покуша да упали рефлекторе. али их одмах угаси,
јер је електрична светлост беспомоћно упадала у маглу. Одједном се магла разиђе.
        Било је хладније, у ваздуху се осећала влага. Налазили су се на много блажем нагибу, одмах испод ниских облака који су сезали далеко, према мрким, црнкастим и сивим мрљама, неразговетним у дубини долине. Право пред њима нешто је просијавало, као да је у ваздуху био разливен слој уљасте течности, кад осетише као да им се очи нагло замаглише. Доктор и Хемичар истовремено подигоше руке да протрљају очи, али без успеха. Из тог разњиханог сјаја изронила је црна тачка и ишла право на
њих. Џип је сад ишао по готово равном терену, глатком као да је био вештачки поравнат и учвршћен. Црна тачка пред њима је расла, видеше да се ваља на округлим балонима. Био је то њихов џип, његов одраз на некој површини. Кад је постао толико велики да су готово разликовали своја лица као у огледалу, поче се расипати, и нестаде. Кроз место на коме су очекивали да ће наићи на невидљиво огледало, прошли су не наилазећи ни на какву препреку. Само их је изненада запљуснуо талас бљутаве топлине, као да су се провезли кроз неопазиву, разгрејану преграду. Истовремено им оно 'нешто' за тренутак замагли очи и отежа гледање, али се одмах изгуби.
        Гуме замљацкаше - џип је наишао на плитко поплављено место, на некакву каљужу. Терен су покривали плићаци мутне воде, од које се ширио слаб, горкаст задах, као да су у њој била растворена нека згаришта. Ту и тамо дизале су се неке гомиле избачене, светлије земље пуне воде, која је отицала у каљуже. Даље, на десној страни, црнеле су се некакве ритаве развалине, не остаци зидова, него као неких запрљаних, набораних тканина, једне над другима, сплетених, час уздигнутих на висину од неколико метара, час скупљених над самом земљом, с неправилним, празним, црним отворима. Возили су се поред ископа, а оно што се у њима крило нису видели. Координатор заустави возило крај једног, притера га до глинасте наслаге, да се очеша о њу предњим точком, па изиђе и попе се на њен врх. Наже се напред, над квадратним бунаром. Они на колима видеше како му се лице променило, а без речи притрчаше до њега. Грумен глине омаче се под Докторовом ногом, блато прсну. Хемичар га придржа и повуче за собом.
        У ископу са окомитим и као машином учвршћеним зидовима лежао је наузнак, уроњен лицем, наг леш. Само је горњи део грудних мишића вирио над црним огледалом воде.
        Три човека подигоше главе, згледаше се и сиђоше са глинасте хумке. Вода је истицала из меких комада глине под њиховим ногама.

„Јесу ли на овој планети само гробови?” повика Хемичар.
        Стајали су крај џипа, као да нису знали шта да предузму. Координатор се окрете, пребледе, погледа око себе. Неправилни редови глинастих хумки протезали су се и даље. На десној страни стајали су сад делови оних ритавих рушевина. Нешто се између њих белело у змијастој, ниској линији. На другој страни, иза мрља раскопане глине блештала је у доњем делу широка, у горњем сужена косина, као изливена од земљастог, порозног метала. До тог основа долазиле су зупчасте траке. Далеко, међу облацима паре што су лењо протицали, видело се просијавање нечег усправног, црног, као зид огромног котла. Али, био је то колебљив и несигуран утисак, јер су се кроз појединачне размаке магле или паре провидели поједини делови целине, и осећало се само да тамо стоји нешто огромно, као исклесано од брда.
        Координатор је већ седао у кола, кад до њих стиже дубок, као подземан уздах; беличасте магле с леве стране, које су дотад све заклањале, распадоше се у снажном удару, који их у следећем трену обави горким, продорним задахом. Угледаше тада телесину до облака високог, чудно обликованог димњака, куљао је из њега мрк стуб дебљине ваљда неких стотинак метара, расипао неспокојно, усталасано млеко облака, и нестајао. Трајало је то можда минут, затим тишина, па се опет разлеже пригушено стењање. Налет, који им је чупао косу, сада је променио правац, облаци спадоше ниже. Од њих су се одвајале дуге перјанице и заклањале црну рампу да се готово сасвим сакрила иза њих.
        Координатор им даде знак, и они се попеше. Џип се незграпно зањиха на грудама избачене глине, и приђе наредном ископу. Завирише унутра. Био је празан, само је у
њему стајала црна вода. Поново се зачу удаљен, потмули шум, облаци набубрише, из вулканског димњака бљуну мрки гејзир, поново уследи усисавање - и већ су све мање пажње обраћали на те равномерне промене и комешање облака и дима унутар котлине, заузети вожњом и сталним застојима. Заблаћени до изнад колена, скакали су у тестасте гомиле, пењали се уз клизаве падине и завиривали у ископе. Понекад би вода у неком од ископа запљуснула под којим комадићем земље обрушене њиховим корацима… силазили би, седали натраг у кола, возили даље.
        Од осамнаест истражених ископа, у седам су нашли мртва тела. И чудно - њихово згражање, одвратност, уплашеност смањивали су се са сваким наредним. Враћала им се способност посматрања. Запазили су да је у ископима било тим мање воде, што су се више приближавали возећи кривудаво по блатњавом терену, према зиду испарења, који
је на смену час заклањао, чак показивао црни колос. Нагнути над једним од квадратних бунара, чије је читаво дно искрвавио полусвијени труп, приметише да се нешто разликује од других. Био је блеђи и другачије оформљен. Пошто тај утисак нису могли да провере, наставише вожњу даље. Наиђоше на два празна ископа, а у четвртом опет, већ сасвим сухом, једва на неколико стотина корака од лопатасте косине, угледаше тело што је лежало на боку, чије је мало попрсје имало раширене руке - једна од њих била је на самом крају расцепљена на два дебела прста.

„Шта је ово?” измењеним гласом промуца Хемичар, стежући Докторову руку. „Видиш?”

„Видим.”

„То је некако друкчије, он нема прстију?”

„Можда богаљ”, прогунђа Координатор, не баш уверљиво.
        Зауставише се још једном, крај последњег ископа поред косине. Изгледао је сасвим недавно ископан. Грумени глине полако су отпадали од зидова, клизили, подрхтавајући, као да је огромна лопата управо малочас извучена из квадратне рупе.

„Људи моји…” прокркља Хемичар, и блед као мртвац, умало се не срушивши, скочи унатраг са земљаног насипа.
        Доктор се изблиза загледа у Координаторово лице.

„Помоћи ћеш ми да изиђем?” упита.

„Да. Шта си смислио?”
        Доктор клекну, ухвати се за ивице рупе и опрезно се спусти на њено дно, трудећи се да не стане ногама на велики труп што је ту лежао. Наже се над њим, нагонски зауставивши дисање. Одозго је изгледало као да је испод грудних мишића, одмах под местом на коме је меснато разрасли торзо из своје наборане коже давао други торзо
        - у беживотно месо била заривена метална шипка.
        Изблиза увиде да се преварио.
        Испод набора коже излазио је из тела пупчасти израстак, плавичаст, с танким облогом, а метална цевчица чији се други, свијени крај губио притиснут леђима мртвог тела, била је самим крајем утакнута у израстак. Доктор је помери најпре благо, затим повуче снажније. Наже се још ближе и откри да је метални крај, који се назирао под кожом у коју је био увучен, спојен с њом сићушним бисерним зрнцима, као неким постојаним шавом. Мало је размишљао да ли да одсече цевчицу заједно са израском. Полако завуче руку у џеп да извади нож, још не доневши крајњу одлуку, али усправљајући се погледа право у спљоштено лишце неприродно ослоњено о зид бунара, и, запањи се.
        Тамо где је створ којег је секцирао у ракети имао ноздрве, овај је имао једно широко отворено плаво око које као да га је гледало са ћутљивом напрегнутошћу. Он погледа навише. „Шта је тамо!” чу Координаторов глас, угледа његову главу, црну на подлози белих облака, и схвати зашто то нису видели одозго: главица је била ослоњена о зид, и да би се видела, ваљало је наћи се тамо где је он сад стајао.

„Додај ми руку”, рече и диже се на прсте. Координатор га повуче. Хемичар поможе, ухватише га за оковратник комбинезона и тако изиђе на површину, умазан глином. Погледа их, жмирећи.

„Ми ништа не разумемо”, рече. „Чујете ли? Ништа. Ништа!”
        И додаде тише:

„Нисам уопште могао да замислим ситуацију у којој човек тако ништа, потпуно ништа, није кадар да схвати!”

„Шта си нашао?” упита Хемичар.

„Они се заиста разликују међу собом”, рече Доктор. Прилазили су џипу. „Једни имају прсте, други немају. Једни имају нос, а немају око, други имају око, а немају нос.
Једни су већи и тамнији, а други блеђи и имају нешто краћи труп. Једни…”

„Па шта с тим?” нестрпљиво га прекиде Хемичар. „И људи су разних раса, имају различите црте, боју коже, и шта ти ту не можеш да разумеш? Ту је у питању нешто друго, ко, зашто и крошто прави те грозне кланице?”

„Нисам уопште сигуран да су то кланице…” с напором рече Доктор. Трудио се махинално, несвесно, да марамицом обрише глину с руку. „Али једно знам”, додаде нагло, усправљајући се. „Нисам кадар то да објасним, али мислим да то нису разлике раса у оквиру једне и исте врсте. Превише су важни очи и нос, чуло вида и чуло мириса.”

„На Земљи има мрава који су се специјализовали још више. Једни имају очи, други не, једни могу да лете, други само да ходају, једни су хранитељи, други ратници, зар треба да те учим биологији?”
        Доктор слеже раменима.

„За све што се догоди имаш готову, са Земље донету схему”, одговори. „Ако нека појединост, нека чињеница уз њу не одговара, просто је одбацујеш. Не могу ти то у овом тренутку доказати, али знам, просто знам да ово нема ничег заједничког ни с расном разликом, ни са специјалистичком диференцијацијом врсте. Памтите онај делић
        - крај цевчице, игле, који сам нашао при сецирању? Наравно, сви смо помислили - ја такође - да је то створење неко покушао да убије, тако нешто. Овај има тамо израстак, сисаљку или тако нешто, и та цевчица је у њега просто утакнута, увучена унутра. Као што се човеку убацује цев у душник при трахеотомији. Наравно, ово нема никакве везе с трахеотомијом, јер он ту уопште нема душник. Не знам шта је то, и ништа не разумем, али бар то једно знам!”
        Попе се у кола и упита Координатора, који је обилазио кола с друге стране да би сео на своје место:

„А шта ти велиш?”

„Да морамо возити даље”, одговори Координатор и ухвати управљач.

7

        Спуштао се мрак. Заобишли су у великом луку косину. Није била, како су мислили, архитектонска творевина, него најдаљи, на равници спљоштен завијутак магматске реке, чију су целину обухватили погледом тек сада. Силазила је низ падине са горњег спрата долине, окорела у десетине попуцаних сливова и каскада. Пуна избочина навлака шљаке која је деловала некако метално, покривала је ниже појасеве падине, а само горе, где је стрмина постајала оштра, штрчала су из те мртве бујице гола стеновита ребра.
        Са супротне стране, теснац, широк неколико стотина метара, са сухим глиненим дном, покривеним кривудавим пукотинама, притискивао је бедем планинског ланца што се дизао у облаке, и био је, колико се то кроз размаке облака могло запазити, покривен црнкастим кожухом растиња. На оловној светлости вечери ова очврсла река, сигурно остатак вулканске ерупције, са сјајним челима непокретних таласа, изгледала је као велики ледник.
        Долина је била много пространија но што се могло претпоставити кад се на њу гледало с висине. Иза теснаца се отварао њен бочни огранак који је водио равно дуж хлебастих избочина магме. На десној страни терен се у терасастим нагибима дизао навише, готово го, и по њему су тумарали појединачни сиви облачци. Још више, пред
њима, у дубини планинске котлине, сваки час се оглашавао, сад заклоњен каменим бедемом, гејзир и тада би отегнут, потмуо шум испунио читаву долину.
        Окружење је полако губило боје, облици су постајали неразговетни, као да их је преплавила вода. У даљини су се пред џипом оцртавали риђим изломима некакви зидови или планинске падине. Њих је запрашивао неки нежан сјај, који као да је долазио од залазећег сунца, иако је оно било заклоњено облацима.
        Ближе, са обе стране теснаца који се све више проширивао, стајале су у правилном двореду тамне, мочугасте грдосије, сличне необично високим и уским балонима. Међу те грдосије стигли су у првом сумраку, појачаном сенкама оних грађевина. Координатор је упалио светла и ван троструког прамена рефлектора одмах је постало тамно, као да је нагло пала ноћ.
        Точкови су прелазили преко наноса стврднуте шљаке. Под гумама је она пуцкетала као стакло. Светла су просецала полумрак, зидови резервоара или балона осветљавали би се живиним блеском кад би их лизнула светлост рефлектора. Последњи траг глине се изгубио и сад су возили површином масе очврсле као лава. У удубинама су стајале црне, плитке каљуже, које су се бучно распрскавале под точковима. Наспрам облака оцртавала се као паучина танка конструкција ходника који је у висини повезивао две око стотинак метара удаљене мочугасте зграде. Рефлектори обасјаше неколико машина сваљених на бокове. Откривали су избочена дна покривена отворима кроз које су се видели зуби у којима су висили неки сасушени свежњеви. Зауставише се и утврдише да су машине већ давно напуштене - металне плоче биле су покривене рђом.
        У ваздуху је било све више влаге. Између балонастих колоса наилазили су налети ветра, засићеног отужним смрадом и задахом паљевине. Координатор смањи брзину и скрену до подножја најближе мочуге. Прилазили су јој по глаткој, местимично са страна окрњеној плочи, захватаној са двеју страна косим површинама, снабдевеним системом усека. Основ грађевине заблистао је наспрам њих дугом, као смола црном линијом која се све више ширила, расла, постајала улаз. Цилиндрично ижљебљен зид што се дизао изнад тог улаза, губио се у висини, тако да се погледом сва величина грађевине није могла обухватити. Над црним отвором што је водио у невидљиву дубину, надносила се гљиваста надстрешница, наборана и опуштена, као да је градитељ на њу заборавио и оставио је у недовршеном, недорађеном облику, какав му се истурио из окомито моделоване површине.
        Стизали су колима већ под пространу надстрешницу. Координатор скиде ногу са акцелератора. Простран улаз зјапио је црнилом, рефлектори су се у њему беспомоћно губили, лево и десно ишли су широки, лако удубљени жљебови и дизали се увис као завоји огромних спирала. Џип, закочен, готово је стао, а затим почео врло полако да се пење на завој који је водио удесно.
        Окружавао их је потпун мрак. У сноповима светла појављивали су се над рубовима жљеба и настајали Иепезасто размакнути прегршти косих, као телескопски извучених
јарбола. Онда нешто над њима заигра умноженим сјајем, а кад подигоше главе, угледаше како се на врху назиру гомиле беличастих привиђења. Координатор упали широкоугаони рефлектор поред управљача и подигавши његов излаз, поче њиме да кружи унаоколо. Млаз светлости је, слабећи при крају пута, прешао као преко степеница преко белих, решеткастих творевина које су се, издвојене из мрака, зажариле коштаним блеском и нестале. Истовремено, у лице путницима хиљаде огладалских одраза ударише заслепљујућим одблесцима.

„Ово ништа не вреди”, зачуше његов гИас, изобличен лименим одјеком затвореног простора. „Чекајте, па имамо фларе.”
        При светлости коју су расипали рефлектори што су горели над колима, Координатор је сишао са свог седишта, као црна сенка нагнуо се над рубом жљеба, нешто лупну металним звуком, а он викну:

„Не гледајте овамо, гледајие горе!” и прискочи колима. Готово у истом тренутку магнезијум се запали уз страшно шиштање, и аветињски, бучан сјај у трен ока одбаци мрак у страну.
        Пет метара широк жљеб на коме су стајали завршио се нешто више, у луку одлазећи у дубину провидног ходника или боље рећи окна, тако се стрмо дизао у висину и у виду сребрнасте цеви улазио у страшно осветљени гуштик мехурова, који су висили над
њима, испуњавајући - попут неизмерног мноштва ћелијица стаклене кошнице - цео купасто уздигнути простор. Светлосни одрази фларе умножавали су се у провидним зидовима ћелија које су упијале светлост. Иза њих, у стакластим ћелијама с навлаком избоченом као да је надувена, виделе су се галерије шепавих костура. Били су то снежно бели, готово искричави, широко насађени на лопатасте ножице, костури с лепезом ребара што су зрачно излазила из овално издуженог коштаног штита, а сваки такав, спреда незатворен грудни кош имао је у себи танушан, на половини нагнут мали костур нечег налик мало на птицу, мало на мајмунче, с безубом, кугластом лобањом. Безбројни редови белели су се позатварани као у стакленим
јајима, кружећи у многоспратним спиралама све даље и све више. Хиљаде мехурастих опни увећавале су и ломиле светлост, тако да је било немогуће разликовати стварне облике од њихових одраза у огледалима.
        Седели су као скамењени око шест секунди, затим се магнезијумска буктиња нагло угасила. Још расцепљен последњим, пожутелим сјајем, на коме су се заискрили трбуси мехурастих стакала, завлада мрак. Тек кад је протекао читав минут путници опазише да рефлектори кола још сијају, управљајући светлосне мрље у доњи део стакластих посуда.
        Координатор потера кола до самог ушћа окна у које је жљеб прелазио купастим туљцем. Кочнице запишташе, кола лако скренуше, тако да би нагиб имала под једном страном, захваљујући чему им није претиИа опасност да се скотрљају, ако би папуча кочнице попустила, и сви изиђоше.
        Тунел је прозирном цеви вадио оштро навише, али ако би се у њему пели широко подигнутих руку, могли би савладати нагиб. Они скинуше рефлектор из кугластог лежишта и пођоше у окно, вукући за собом дуги кабл.
        Окно је, како су то опазили после неколико десетина метара, спирално водило кроз целу унутрашњост куполе. Прозирне ћелије ређале су се са обе његове стране, мало изнад удубљеног дна којим су ишли, много се нагињући напред. Било је то веома заморно, али стрмина тунела се нагло смањила. Сваки мехур, спљоштен на боковима, где се утапао у зидове других, помаљао је у тунел њушкаст излаз, затворен округлим, сочивастим паклопцем, тачно уграђеним у отвор. Они су ишли и ишли, док су се на покретном светлу померале поворке костура. Костури су били разних облика. Схватили су то тек после извесног времена, јер се они што су били у блиском суседству готово ничим нису разликовали. Да би се открила различитост њихове грађе било је потребно најпре упоредити примерке из удаљених огранака велике спирале.
        Што су се више пели, тим видније су се затварали грудни кошеви костура, ноге су им се смањивале, као да их је гутао велики коштани штит, али зато су малим унутрашњим наказама расле главе, лобање су им се настрано шириле на једну и другу страну, слепоочнице су им се надимале тако да су неки имали као три уједно срасла лобањска лука, велики, средњи, и два мања, изнад очних отвора.
        Идући један за другим, прешли су један и по метар спирале, када их задржа нагли трзај. Кабл, који је повезивао рефлектор са џипом, размотао се до краја. Дактор хтеде да иде даље, служећи се џепном лампом, али Координатор се успротиви. Од главног тунела одвајали су се на сваких десетак корака други, и лако је било изгубити се у том лавиринту као од надуваног стакла. Пођоше назад. Узпут покушаше да отворе један, други поклопац, али сви беху као спојени уједно с рубовама провидних зидова ћелије.
        Два мехура била су покривена танким слојем фине, беличасте прашине. Ту и тамо назирала су се у њој нејасна разређења, чиме су се стварале форме неразумљивих трагова или фигура. Доктор, који је ишао последњи, сваки час је застајао крај испупчених зидова. Још није могао да схвати на који начин је постављен костур и шта га подупире. Хтео је да разгледа један од 'гроздова' у бочном ходнику, али је Координатор пожуривао, те Доктор одустаде, тим пре што се Хемичар, који је носио рефлектор, доста већ био удаљио, и унаоколо је владао мрак пун блештавих зидова.
        Сада су силазили брже, и најзад с олакшањем удахнуше ваздух који је поред џипа био много свежији од оног устајалог и прегрејаног, какав је испуњавао стаклени тунел.

„Враћамо се?” огласи се помало упитно, помало потврдно Хемичар.

„Још не”, одговори Координатор. Окрете кола у месту јер је жљеб био доста широк. Рефлектори су у великом луку пресецали блештав мрак. Спустише се низ коси нагиб и стадоше наспрам улаза, који је као ниско, дуго платно био испуњен последњом вечерњом светлошћу.
        Кад се нађоше напољу, Координатор одлучи да се провезу око основа цилиндричне грађевине. Урањала је у терен купастим, заобљеним обручем од ливеног метала, али не обиђоше га чак ни до пола, када пред рефлекторима заблешташе, набодени један на други, издужени блокови с рубовима оштрим као бритве и заградише им пут.
        Каординатор падиже крај рефлектора и осветли позадину грађевине.
        У језивом осветљењу појавише се мрко-црне нагомиланости камене лаве. Спуштајући се с висине, с падине, невидљиве у мраку, магма је над окружним бедемом висила као зид у облику полумесеца, подупрт густом шумом подупирача, косо заривених јарбола и рупичастих руку. Компликован сплет тих конструкција, са сенкама што су се кретале при окретајима рефлектора, заривала се системом међусобно спојених, дебелих штитова у чело мртвог таласа. Ту и тамо су се огромни блокови, одозго мутне боје, а на очврслим бочним површимама покривени сјајном, црном глазуром, пробили преко ограда и срушили доле, затрпавши металну палисаду кршем. Истовремено, могло је да се запази како је само чело магматске бујице, надимајући се, местимично поразмицало штитове, продрло међу њих набујалошћу, искривило јарболе, а понегде их и ишчупало, заједно с клинастим блоковима њихових темеља.
        Та слика, стравична по својој жестини, угрожена поразом рвања с орогенетским силама планете, била је људима тако блиска и разумљива, да су то место напустили ободрени. Џип се повукао унатраг на слобадни простор између колоса и наставио пут у дубину долине.
        Необична алеја протезала се право као стрела, и тако стигоше до подножја колоса где су, издужени као пшеничне њиве расли витки четвораугаони пехари исти као они са равнице око ракете. Змијасто растиње, пробијано светлошћу, показивало је да се под његовим сивим опнама на површини налази црвенкасто месо. Погођене светлошћу ове творевине су покушавале да се грче, као пробуђене, али тај покрет је био превише сањив да би се преобразио у неку одлучну акцију. Само је талас беспомоћних дрхтаја протицао неколико метара испред њих, у сноповима рефлектора.

Још једном застадоше крај претпоследње, цилиндричне грађевине. Улаз у њу заграђивао је одрон крхотина што су крцкале под њиховим ногама. Хтедоше џепним лампама да осветле унутрашњост изнад крша, али је та светлост била превише слаба, па опет скинуше рефлектор с кола и упутише се унутра.
        Мрак, разбијан светлосним снопом који је кружио по зидовима, испуњавао је оштар задах, који као да је долазио од органске материје изједане хемикалијама. Већ при првим корацима упадоше до изнад колена у наслаге стакластих љуски. Хемичар се заплете у згужвану, зупчасту мрежу; кад се испетља из ње, испод крша се показаше издужени, жуткасто-бели делићи. Подигнут увис, рефлектор им показа зјапећи пролом на своду, из кога су висили читави гроздови, неки поотварани, празни, а унаокало су се гомилали остаци костура. Ступајући опрезно по трештавом одрону, вратише се у
џип и наставише пут.
        Провезоше се поред групе сивих рушевина скривених у удубљењима. Рефлектор склизну преко нагомиИаних падина и левкасто раширених подупирача што су при врху придржавали тај коси нанос, заривени кукастим шапама у терен. Кола престадоше да се љуљају и поскакују, стигавши на глатку, као од бетона изливену површину. У светлима распршеним у даљини у сивкаст облачак, појави се нејасан шпалир који је заграђивао пут. Био је то дуг низ стубова, па за њим следећи, а онда читава шума која је на себи држала свод. Та необична лађа била је отворена са свих страна. Испод места на којима су лукови напуштали стуб попут крила што се отварају да полете, видели су се као зачеци, као почеци наредних, могућих, неразвијаних лукова, листасто згрчени, слепљени, неизвајани.
        По низу ниских степеника, машина стиже међу стубове. У њиховим облицима запажала се нарочита правилност, не толико геометријска, колико биљна јер, мада су сви били међусобно слични, нису могла да се виде ни два потпуно иста. Свуд ситна одударања од пропорције, померености чворастих задебљања, у којима су се набирали повези крилатих површина.
        Кола су бешумно прелазила преко камене површине, дуги низови стубова одлазили су унатраг, заједно са шумом сенки што су се пљоснато окретале. Још један и још један низ, па свода нестаде. Имали су пред собом слободан простор, а над њим је у даљини тињао слаб сјај.

Џип је све спорије прелазио преко монолитне стене, кочнице су слабо пискутале, док се не зауставише метар испред каменог кланца, чије су се стране ту изненада отвориле.
        Под њима се црнело густо мноштво зидова, спуштених дубоко у земљу, попут старих земљаних утврђења. Њихови горњи делови стизали су до нивоа места на коме су путници стајали. Као из птичје перспективе, гледали су у црне отворе уличица, уских, кривудавих, с окомитим зидовима. У зидовима су се видели нешто тамнији, одмакнути унатраг, као управљени косо према небу, низови квадратних отвора са заокругљеним угловима. Камени обриси сливали су се у компактну масу, необасјану ни зрачком светлости, а знатно даље, над гребенима следећих, где поглед већ није досезао, стајала је у неправилном светлуцању слабачка светлост. Још даље светле мрље су се згушњавале и стапале у монолитни сјај, који је непомичном, златастом маглом озаривао камене рубове.
        Координатор устаде и управи рефлектор у дубину уличице под зидом на чијем се врху
џип зауставио. Сноп светлости обасја одозго стотинак корака удаљен, самотан, вретенаст стуб, који је стајао сред засвођених, размакнутих зидова. Низ стране стуба, искричаво светлуцајући, бешумно се сливала вода. Око стуба се на троугластим плочама видело мало речног песка, а мало даље, на крају светлосног снопа, лежала је преврнута, с једне стране отворена, пљосната посуда. Осетише дашак ноћног ветра, а у уличицама доле одмах му се одазва мртав шушањ, какав ствара слама ношена по камењу.

„То је некакво насеље…” рече полако Координатор. Стајао је и померао све даље светлост рефлектора. Од малог трга са чесмом протезале су се уличице са горе раширеним отворима, окружене спојевима окомитих зидова, који су подсећали на кљунове бродова. Зид између двају таквих иступа сав се нагињао унатраг, слично тврђавском круништу, с празним, квадратним отворима. Навише од њих дизали су се црнкасти, растресени појасеви, као трагови пожара који се туда некад пробијао. Светло је ишло на другу страну, низ шиљате спојеве зидова, ударило у црну јаму улаза у подрум, лутало по отвореним крајевима улица.

„Угаси”, нагло рече Доктор.
        Координатор послуша. У мраку који је завладао тек тада запази промену у простору пред њима.
        Аветињски уједначен сјај, који је окруживао врхове удаљених зидова са обрисима некаквих цеви или димњака пресецаним на његовој подлози, распадао се на појединачна острва, слабио, гасио га је талас мрака што се ширио од средине према рубовима, још би мало тињали светли стубови, затим би и они нестајали. Појачана ноћ гутала би део по део камених кланаца, док не би нестао и паследњи траг светлости, тако да се ни искра више не би видела у мртвом мраку.

„Знају за нас…” рече Хемичар.

„Могуће”, рече Доктор, „али зашто су само тамо била светла? И још… приметили сте како су се гасила? Од центра.”
        Нико му ништа не одговори.
        Координатор седе и искључи рефлектор. Мрак их поклопи као црни капак.

„Не можемо тамо сићи. Ако оставимо кола, неко би морао крај њих остати”, рече он.
Ћутали су. Нису разликовали чак ни своја лица, само су однегде чули слаб шум ветра. Затим однатраг, од брода без зидова, допре слаб шум, као да неко опрезно корача. Каординатор га је с напором хватао, полако окретао угашени рефлектор, полако га усмерио у том правцу и нагло упалио. Полукругом белих појасева светла, стубова и црних сенки окружила их је непомична празнина.
        Није било никога.

„Ко је?” викну.
        Нико се не одазва.

„Значи, ја”, одлучи најзад. Ухвати за управИјач. Џип са упаљеним светлима крете дуж зида.
        Неколико стотина корака даље отворише се степенице с плитким, танким степеницама. Водиле су наниже ограђене каменим бедемима.

„Остаћу овде”, рече.

„Колико нам дајеш времена?” упита Хемичар.

„Сада је девет. Дајем вам један час, с тим да се у току тога часа вратите. Можете имати тешкоћа у налажењу пута. Кад протекне четрдесет минута од овог тренутка, упалићу флару. Десет минута касније другу, после још пет минута - трећу. Трудите се да се у то време нађете на неком узвишењу, да макар црвенило запазите одоздо. Сад ускладимо часовнике.”
        Обавише то у тишини прекиданој само налетима ветра. Ваздух се све више хладио.

„Бацач нећете узимати, у тој тесноћи и тако га не можете употребити.” Координатар
је, као и сви кад су говорили, и нехотице стишавао глас. „Ејектори треба да вам буду довољни, уосталом, у питању је контакт. Али не по сваку цену. То је јасно, зар не?”
        Обраћао се Доктору. Овај климну главом. Координатор додаде:

„Ноћ није најбоље време. Можда је довољно да се само обавестите о терену. То би било најразборитије. Овамо можемо и да се вратимо. Пазите да се држите заједно, заклањајући један другом леђа, и да се не упуштате ни у какве закутке.”

„Колико дуго ћеш нас чекати?” упита Хемичар.
        Координатор виде како је одблесак светлости учинио да се Хемичарево лице оцртава као посуто пепелом, па се осмехну.

„Док не постигнемо успех. А сад, крећите.”
        Хемичар пребаци појас ејектора преко врата да би имао слободне руке, оружје му је висило на грудима, а џепном светиљком је обасјавао почетак степеница. Доктор је већ силазио. Одједном на висини блеснуше бела светла, Координатор им је осветљавао пут. Неравнине камене површине показаше се увећане, као пуне сенки. Ишли су дугим ходницима светла што је падало однатраг, држећи се сенке дуж зида, док се у наспрамној улици не зацрне пространа сенка, са стубавима који су се издвајали на половини висине зида, као да су израстали из њега. Над улазом се видела гроздаста рељефна слика. Рефлектори удаљеног џипа бацали су остатке светла, полукружну лепезу одсјаја, на црни емајл предворја, удубљеног на прагу као од многабројних корака који су туда прошли. Полако су ушли унутра. Капија је била огромна, као да
је предвиђена за дивове, на унутрашњим зидовима није било ни трага спојева или жљебова, као да је читава зграда била у целини изливена од једне громаде. Предворје се завршавало слепим угнутим зидом, са обеју страна видели су се низови удубљења, свако је у дну имало угнутости што су подсећале на клецала, а над њим се отварао и у дубину зида водио одвод за дим. Лампе су осветлеле само почетак те троугласте цеви са зидовима црним и као превученим глазуром.
        Изиђоше ван. Неколико десетина корака даље, у изломима зида који је обухватао правилним, мада за њихове очи неразумљивим многозидним нагибима излаз бочне улице, прекидала су се светла што су их дотад пратила. Ушли су у ту уличицу кад се нагло нешто променило - камено сивило окружења угасило се као одувано. Хемичар се осврте, одасвуд их је окружавао мрак. Координатор је искључио рефлекторе, чији се блесак одозго преносио чак до тога места.
        Он подиже поглед. Небо није видео, више је закључивао да је оно тамо. Његово далеко, хладно присуство осећао је читавом површином лица.
        Кораци су гласно одзвањали у тишини. Камен је одмерено одговарао, ехо уличице, спуштене међу ограде зидова, био је кратак и потмуо. Обојица су као по договору, подигли леве руке и почели их вући дуж зида поред којег су ишли. Био је хладан и нешто мање гладак од стакла.
        Мало после, Дактор упали лампицу јер му је пред очима заиграло више згуснутих црних мрља. Налазили су се на тргу, окруженом зидовима као дном бунара. У њиховим удубљењима прекиданим излазима пречница, низали су се у двореду, нагнути унатраг, управљени према небу и стога одоздо готово невидљиви прозори. Полако су прелазили унаокало својим лампама. Угледаше степенице у најужој уличици. Стрмо су силазиле наниже, преграђене на излазу водоравном, каменом гредом, глатко уграђеном међу зидове. Закачено о њу висило је, при дну раширено попут пешчаног часовника, тамно буре. Изабраше најширу уличицу. Убрзо осетише да се ваздух око њих променио. Слаба светлост лампице показа свод избушен као решето, као да је неко у широком слоју камена поизбијао троугласте отворе.
        Дуго су ишли. Пролазили су уличицама, покривеним камењем као високе и простране галерије. Пролазили су испод сводова, с којих су висила незграпна звона или бурад. Паучинасти остаци лелујали су у довратцима покривеним богатим биљним орнаментима. Загледали су у широка предворја, празна, са бурастим таваницама, с округлим, великим отворима на врху који су били чврсто затворени каменим блоковима што су из
њих вирили као чепови. Из уличица су се повремено дизали навише коси жљебови, прошарани попречним задебљањима. Подсећали су на скелете лестова обливене масом која се стезала. Понекад би им изненада ударила у лице топла промаја. Неколико стотина метара ишли су по готово белим плочама, а онда се пут поново раздвојио и они кренуше наниже. Зидови су истурали у уличицу тешке бедеме. У свакоме се отварало удубљење испуњено увелим лишћем. Силазили су све ниже нагибом са ситно усеченим степеницима. На светлу њихових лампи играла је прашина коју су сами дизали. Са обе стране зјапили су отвори крипти са загушљивим, устајалим ваздухом. Светлост лампи беспомоћно би у њих упадала, спотичући се о збрку неразумљивих наизглед давно напуштених облика. Онда их је пут повео навише, још даље, док их одозго не обли дах нагло отворене висине.
        Пролазили су уличицама, укрштеним нивоима ходника, трговима, светла њихових лампи ударала су у зидове, сенке као да су шириле крила и прскале испод њихових ногу у виду црних громада, гомилале се и ломиле у скроз отвореним пролазима, на чијим су улазима стајали нагнути један према другом стубови што су израстали из зидова. Путнике је пратио стални кевтав одјек корака.
        Повремено им се чинило да осећају нечије присуство. Тада би са угашеним лампама застајали поред зида. Срца би им јаче тукла. Нешто би шуштало, шљапкало, одјеци корака ломили би се у безобличну јеку, слабили. Неразговетан жамор, као из подземних потока, пралазио би дуж зидова. Понекад би из унутрашњости бунара који би се отварао у каменом удубљењу, допирао, у гњилом испарењу, бескрајан јек. Није се могло одредити да ли је то глас неког створења или звук разиграног ваздуха. Онда би се дизали с колена и настављали да корачају даље. У мраку им се чинило да се унаоколо мотају нека бића. Повремено би опазили како се из уличице по страни нагиње бледо на светлости, упало ситно лице, избраздано дубоким борама као пукотинама, а кад би стизали до тог места, било би празно, само би на камењу лежао комадић откинуте златасте фолије, танке као папир.
        Доктор је ћутао. Знао је да то лутање, опасност која им је претила, још више лудост, у тим условима, ноћу оптерећује само њега, да је Координатор пристао на
његов ризик, јер их је време пожуривало, а он је најупорније од свих, тражио да се покуша с неким споразумевањем. Десетинама пута понављао је себи да ће доћи још само до следећег угла, до пречнице, и предложиће повратак - а настављали су даље. У Високој галерији, уоквиреној штитовима од нопровидне глазуре, насађеним један на други, растиње је стварало строп са чудним канзолама или балконима у облику чунастих гондола. Одједном, гроздаст струк паде неколико корака испред њих. Подигоше га, био је још топао, као да га је нека рука држала.
        Најчуднији им је био мрак, непрекинут никаквом светлошћу. Становници планете имали су очи, служили су се видом, а ако су запазили њихов долазак, требало је очекивати некакве страже, али не овако потпуне празнине овог несумњиво настањеног простора - о чему су сведочила светла која су запазили пре тога, с висине.
        Лутање, што је дуже трајало, пастајало је све више налик на кошмарни сан. Највише од свега чезнули су за светлом, њихове лампе стварале су само илузију светлости,
још више продубљујући околни мрак, истржући из њега појединачне фрагменте лишене везе с целином и зато несхватљиве.

Једном су чули тако блиско и изразито шљапкање, да су потрчали за њим. Нагло убрзање, топот трчања испунио је улицу, његов искидан одјек ударао је о тесне зидове, јурили су с упаљеним лампама, сива светлост пузила је над њима као свод који је готово стизао до њихових глава кад би се светлост спуштала, или би се дизао увис кад би се светлост подизала, изгледало је као да плови у таласима, црни излази побочних улица пролетали су уназад, а онда се зауставише после безумне
јурњаве кроз празнину, тешко задихани.

„Чуј, да ли они нас навлаче?” с напором упита Хемичар.

„Не причај глупости”, просикта гневно Доктор. Описаше светлима круг око себе. Стајали су над сасушеним каменим бунаром. Зидови су зјапили црним јамама отвора, и у једном од њих мигну бледо спљоштено лишце, а кад се мрља светлости вратила, отвор је био празан.
        Кренуше даље. Присуство других већ нису само наслућивали, него им је постајало несносно, осећали су га одсвуда, чак је доктор неодређено помишљао да би у том мраку бољи био и напад, макар и борба, од упорног, бесмисленог лутања које никуд није водило. Погледао је на часовник. Протекло је већ готово пола часа. Морали су одмах да крену натраг.
        Хемичар, који се одмакао неколико корака од њега, подигао је своју лампу. У излому међу зидовима отварала се капија, засвођена на врху заоштреним луком. На обема странама прага дизала су се гомољаста камена стабла. Пролазећи крај мрачног отвора махинално је управио светиљку у том правцу. Светло прође преко низа зидних ниша и паде на повијена, нага леђа, закочена у том положају.

„Тамо су!” сикну, тргнувши се нагонски. Доктор ступи унутра. Хемичар му је осветљавао однатраг. Нага група приљубљивала се уза зидове, скупљена под бедемом таванице, као скамењена. У први мах учинило му се да су мртви - на светлу лампе тада блеснуше грашке зноја које су им се сливале низ леђа.

„Хеј!” рече слабим гласом, осећајући да је читава ситуација лишена сваког смисла. Негде високо, извана, разлеже се отегнут, треперав звиждук. У камени свод удари многогласни јек. Ниједан од скупљених није се померио; само су јечали танким, отегнутим гласовима, чуло се удаљено ступање, онда пређе у галоп, неколико тамних ликова промаче у великим скоковима, одјек се одазивао са све веће удаљености. Доктор провири из капије - било је пусто. Његова беспомоћност претварала се у хладан бес; стајао је пред капијом, и да би боље чуо, угасио је лампу.
        Из мрака је допирао све ближи тапот.

„Иду!”
        Доктор више осети него што угледа да Хемичар диже оружје, па удари по цеви надоле.

„Не пуцај!” викну. Празни заокрет нагло се испуни телима. На светлосним мрљама скакале су увис и на страну грбе. Створи се метеж. Велика, мека тела су се сударала. Огромне, као окрилаћене сенке пролетале су у дубини. Истовремено, уз буку, кркљав кашаљ, неколико отргнутих гласова стравично зацвиле, и огромна маса свали се пред Хемичарове ноге, поткоси га и он, падајући, у последњем делићу секунда спази загледано право у њих избечено лишће са белим очима. Његова лампа удари о камање и обави их мрак. Хемичар поче очајно да тражи лампу, пипајући рукама по калдрми, као слепац.

„Докторе! Докторе!” викао је, али његов глас се губио у метежу. Око њега промаче досетак тела, огроммих трупова и мајушних ручица, која су се прибијала, сударала. Већ је ухватио за метални цилиндар, почео се дизати на ноге, кад га снажни удар баци на зид, разлеже се висок звиждук, који као да је долетао с врха зида, онда на тренутак све замре, али тада осети талас топлине који је избијао из загрејаних тела, нешто га гурну, он се заврте, викну, осећајући склиски, огавни додир - и са свих страна га опколи тешко дисање.
        Он притисну контакт. Лампа сину. Током неколико секунди у извијеној линији пред
њим су се надимали огромни, грбави трупови, с висине су блештале на лишцима заслепљене очи, наборане главице се зањихаше, затим се голаћи, снажно гурнути однатраг, свалише на њега. Он крикну још једном. Свој глас није чуо у гужви која се створила унаоколо - пригњечених ребара, заривен међу мокре, вреле телесине губио је тле под ногама и није чак ни покушавао да се брани. Осаћао је како бива некуд наслепо гуран, вучен, трзан. Сиров смрад просто га је давио. Грчевито је стезао лампу на груди, осветљавала је неколико најближих, који су га запањено гледали и покушавали да се одмакну, али гомила није пуштала. Мрак је непрестано урлао промуклим гласовима а мала попрсја, обливена водњикавом течношћу као знојем, крила су се у избочењу грудних мишића. Онда ужасан талас притиска одједном одбаци према капији читаву групу у којој се Хемичар налазио и он, пригњечен, кроз гужву сплетених руку и трупова још виде сјај светла, опази Докторово лице, промакоше крај њега Докторова у крику отворена уста, па слике нестаде. Гушио се од тешког смрада, врх џепне лампе скакао му је под брадом, издвајао из мрака безока, без
носа, безуста, пљосната, старачки отрамбољена лица, сва као обливена водом, осећао
је сударе грба, за тренутак се смањи стиска, онда га опет притисну, бацише га леђима на зид, удари кичмом о стубић ухвати се и покуша да се приљуби уз њега, али га нови таласи оних што су надирали отргну. Бранио се свим силама, борио се само да остане на ногама јер би пад значио смрт, опипа неку камену степеницу, не, неки камени гомољ, попе се на њега и подиже високо светиљку.
        Слика је била стравична. Од зида до зида њихало се море глава, пресовано притиском. Они што су стајали под нишом гледали су га разрогаченим очима, видео је очајничке напоре које су чинили да би се од њега удаљили, грчевите, као у грозници, али могли су да покрећу само делиће наге масе која је стално куљала низ уличицу, прибијајући оне на крајевима уза зидове. Језива дрека није престајала. Онда опази Доктора. Био је без светиљке, покретао се, заправо пливао у гомили, покретан час напред, час натраг, губио се у телесинама које су биле више од њега. Некакве крпе лепршале су у ваздуху. Хемичар се ејектором ограђивао колико је могао од оних што су надирали. Осећао је како му руке попуштају и трну. Мокре, клиске телесине ударале су у њега као овнови, одскакале, јуриле даље, онда се гомила поче проређивати. Из тмине су наилазиле нове громаде. Лампа се угаси. Непробојни мрак се комешао, блејао, јечао. Зној му је затварао очи, удисао је ваздух који је пекао у грудима, губио свест.
        Клонуо је на камени степеник, наслонивши леђа на хладне блокове и хватајући ваздух. Већ је разликовао појединачне топлоте, пљаскаве скокове. Проклетнички хор се удаљавао. Ослањајући се рукама о зид, дигао се на ноге. Колена је имао као од вате, хтео је да викне Доктора, али није био кадар да истисне глас из грла. Онда беличасти блесак издвоји из мрака врх зида на другој страни улице.
        Прође извесно време док не постаде свестан да им то Координатор сигурно показује правац повратка магнезијумском фларом.
        Саже се, поче да тражи светиљку. Није ни знао кад су му је избили из руку. Ваздух при самој земљи био је пун огавног смрада који га је гонио на повраћање, просто није могао да га поднесе, мучнина га је распињала. Устаде. Зачу далек крик. То

је био људски глас.

„Докторе! Овамо! Овамо!” продра се. Вика му одговори већ изблиза, између црних зидова помоли се језичак светла. Доктор је ишао према њему, брзо, али мало постранце, као пијан…

„Ах”, рече, „ту си, добро је…”
        Ухвати Хемичара за руку.

„Мало су ме понели, али успео сам да се пробијем у предворје… изгубио си лампу?”

„Да…”
        Доктор се још држао за њега.

„Вртаглавица”, објасни мирним гласом, са остацима задиханости. „Ништа, одмах ће проћи.”

„Шта је то било?” рече шапатом, као за себе Хемичар.
        Доктор му не одговари. Обојица су помно ослушкивала мрак - опет су се прикрадали кроз њега далеки кораци, врвео је од шумова, неколико пута подигао се јаук, пригушен даљином. Други блесак неба над зидовима обасјао је њихов врх, задрхтао на окомитим рубовима, и у жуткастом сјају слио се доле, као тренутан излазак и залазак сунца.

„Идемо”, рекоше углас.
        Да није било фларе, не би успели да се врате пре дана. Овако ипак, дозивани блеском, који им је још двапут црвенилом осветлио мрак камених клисура, знали су у ком правцу треба да иду. Уз пут наиђоше на неколико бегунаца који су уплашени светлом њихових лампи безумно бежали, а у подножју стрмих степеница нађоше већ сасвим охлађено тело. Прескочише га без речи. Неколико минута пре једанаест, избише на мали трг с каменим бунаром и тек што на њега паде светлост Докторове светиљке, с висине у троструком блеску синуше рефлектори.
        Координатор је стајао изнад степеница уз које су они трчали тешко дишући. Он крете полако за њима, а кад стигоше до кола и кад седоше на степенице, он угаси светла и поче да корача тамо-амо по мраку, чекајући да дођу к себи и почну говорити.
        Кад су му све испричали, рече тихо:

„Но, да. Добро је што се то тако завршило. Овде је један, знате…”
        Нису га разумели, и тек кад је упалио бочни рефлектор и окренуо га унатраг, скочише на ноге. Неколико десетина метара од џипа непамично је лежао дуплаш.
        Доктор се први нађе пред њим. Из рефлектора је на то место падала широка светлосна трака на којој су могле да се поброје све, и најмање удубине камених плоча.
        Пред њима је у полулежећем ставу био створ, наг, с косо падигнутом горњом половином великог торза. Између зјапећих грудних мишића зурило је у њих велико, бледоплаво око. Видели су само крајичак спљоштеног лишца, као кроз пукотину одшкринутих врата.

„Како је ту доспео?” упита тихо доктор.

„Дотрчао одоздо, некалико минута пре вас. Кад сам упалио флару побегао је, затим се вратио.”

„Вратио се?!”

„На то место?”

„Да.”
        Стајали су над њим, не знајући шта да раде. Створ је дисао као после дугог трчања. Доктор се нагнуо желећи најпростијим покретом да дива отвореном шаком поглади или потапше, али он задрхта и на бледој кожи његове телесине појавише се воденасте капље, крупне као мехури.

„Он се… нас боји…” рече тихо доктор.” Шта да радимо?” додаде беспомоћно.

„Оставимо га и крећимо. Касно је”, добаци Хемичар.

„Никуд не крећемо. Чујте…” Доктор се поколеба, „знате ли шта? Седнимо…”
        Дуплаш се није кретао. Да није било одмерених покрета његових штитасто раширених груди, могло би се мислити да није жив. Доктора сместише поред њега на камену равнину. Из мрака је дапирао удаљени шум гејзира. Понекад би ветар зашуштао у невидљивом растињу. Подземно насеље обавијала је непробојна ноћ. У ваздуху су повремено промицала ретка маглена испарења. Оштро оцртана на светлости рефлектора, непомична контура џипа деловала је као део црног декора. После добрих десет минута, кад су већ почињали да губе наду, дуплаш ненадано зирну кроз пукотину из свог унутрашњег скровишта. Један неопрезан Хемичаров покрет био је доваљан да се мишићави отвор скупи - овога пута само накратко.
        Најзад, готово пола часа након сусрета, усправио се. Био је око два метра висок, али био би још виши да се није повијао према напред. Кад је коракнуо, доњи део
његовог неформастог тела се променио. Изгледало је као да је био кадар да произвољно испружа или увлачи ноге, али заправо су само мишићи, грчећи се око доњих удова, постајали некако изразитији и истовремено способнији за кретање.
        Никоме није било довољно јасно како је Доктор то извео. Он их је сам касније уверавао да такође не зна. Углавном, после свакојаких потапшавања, благих покрета, дошаптавања, дуплаш је, већ сасвим помоливши своје покретљиво попрсје из унутрашњег гнезда, допустио Доктору да га поведе за танку руку до џипа. Његова мала глава обвиснула је према напред и гледала их одозго као с наивном зачуђеношћу кад су се окупили у светлосном прамену рефлектора.

„И шта сад?” рече Хемичар. „Нећеш се ту с њим споразумети.”

„Како, шта?” одврати Дактор.” Узећемо га са собом.”

„Јеси ли при себи?”

„То би нам много помогло”, рече Координатор, „али… он је тежак око пола тоне!”

„Па шта? Џип је предвиђен и за више.”

„Добар си! Има нас тројица и товар, то је већ преко триста килограма. Могу нам попуцати трупне осовине.”

„Тако?” упита Дактор. „Онда не. Нека иде.”
        С тим речима погура дуплаша према силазним степеницама.
        Велики створ (стално им се чинило док је тако крај њих стајао, а нарочито кад на
њега није непосредно падала рефлекторска светлост, да му је глава одсечена и на
њено место утакнута друга, туђа, превише мала и лоша, прениско смештена) нагло се згрчио као да је запао у себе, а његову кожу у трену покрише капље водњикаве течности која се преливала на светлости.

„Али не, до врага… ја сам се само шалио…” промуца Доктор. Остали такође беху зачуђени том реакцијом. Доктор је, не без напора, успео некако да умири великог створа. Имали су сад пред собом тежак проблем како да сместе новог путника. Координатор је испустио готово сав ваздух из гума, тако да је џип готово насео на камење. Онда при светлу ручног рефлектора размонтираше оба задња седишта и причврстише их за пртљажник, а на сам врх те пирамиде још натакоше бацач. Дуплаш ипак не хтеде да уђе у кола. Доктор га је тапшао, наговарао, гуркао, сам се пео и искакао, и да нису биле ове околности, био би то сигурно врло смешан призор. Одавно је ипак било прошло једанаест а још је требало у мраку, по тешком терену, возећи стрмо навише, да пређу преко сто километара, колико је било до ракете. Доктор најзад изгуби стрпљење. Ухвати једну од подигнутих руку малог попрсја и викну:

„Гурајте га однатраг!”
        Хемичар се поколеба, али Кординатор снажно подупре истурена леђа дуплаша који испусти скичав звук и, изгубивши равнотежу, једним скоком нађе се у колима. Тада
је све кренуло брзо. Координатор убаци ваздух у гуме, а џип, мада и с јаким нагибом, крете с места. Доктор заузе седиште поред новог путника, јер је Хемичар радије избагавао његову непосредну близину и одлучио се на врло неугодно путовање, стојећи иза Координаторових леђа.
        Уз трострук блесак рефлектора провезаше се кроз анфиладе стубова. Затим су дуге, глатке површине водиле према алеји 'мочуга'. Џип је на равном терену постигао доста велику брзину, коју су изгубили тек у подножју обронка од магме. За двадесетак минута стигли су до глиничастих брежуљака што су окружавали бунар с мрачном садржином.
        Неко време возили су преко густог, језиво шљапкавог блата, затим пронађоше усечене у глину отиске сопствених гума, и повезаше се готово исто онако као што су стигли до котлине.
        Избацујући испод точкова читаве водоскоке воде и блата, џип је успешно лавирао између глинастих брежуљака што су промицали час слева час здесна у троструким млазевима светлости. Далеко у мраку назре се помућен пламичак који се вукао према
њима и са сваким тренутком се повећавао, а онда се издвојише три светла. Координатор не успори, јер је то био одраз њих самих. Дуплаш поче да испољава немир. Мрдао се, кашљуцао, и чак се опасно одмицао у угао, тако да се читаво возило повило на леву страну. Доктор се трудио да сапутника умири гласом, без већег успеха, а кад се осврте, виде да је бледа појава постала налик на главу шећера заобљену на врху. Дуплаш је увукао своје мало попрсје и као да је престао да дише. Тек кад врели, тренутни талас и нестанак огледалског одраза означише да су превалили загонетну линију, велики путник се утишао, умирио, и није показивао никакво узбуђење због ноћне вожње, иако се џип сада, с напором се пењући уз растући нагиб, много љуљао. Надувани точкови тешко су стругали по неравнинама. Возили су све спорије, и уместо живог бубњања гума чуло се напрегнуто брујање мотора. Неколико пута предњи крај кола се опасно придизао увис. Једва су већ пузали, а онда одједном, иако су се точкови окретали, одоше унатраг. Нанос терена, слабо спојен с подлогом, поче под њима да клизи, на шта Координатор нагло заврте волан и кола
стадоше.
        Затим опрезно скрену укосо низ падину натраг у долину.

„Куда?!” повика Хемичар. Налети ноћног ветра наносили су сићушне капље, иако киша није падала.

„Покушаћемо на другом месту”, добаци му Координатор, вичући.
        Поново се зауставише. Светлосна мрља покретног рефлектора пође навише, у даљини све блеђа. Напрезали су поглед, али мало шта су могли да запазе. Не разазнавши много, више насумице кренуше узбрдо. Нагиб ускоро постаде исто онако стрм као на месту низ које су склизнули, али терен је ту био сув и џип је вредно вукао. Кад год би Координатор покушао да га усмери тако да компас показује север, машина би почињала опасно да диже маску, готово седајући на задње гуме, и присиљавала га на вожњу с растућим усмерењем према западу. Било је то неповољно, јер је ваљало рачунати да ће наићи на честар. Колико је памтио, честар је покривао готово цео руб одрона висинског платоа према коме су се пели. Није било помоћи. Светла рефлектора ударише у мраку на низ белих појава које су се лагано померале, не, била су то маглена испарења, облак их је нагло прогутао, и постало је мрачније. Тешко се могло дисати, и већ је бивало прохладно. На предњем стаклу, на никленим цевима држача почеше клизити капље кондензоване воде. Непровидна магла се час згушњавала, час проређивала. О управљању колима није се могло ни мислити.
Координатор је возио наслепо, трудећи се само да држи правац што је више могуће узбрдо.
        Онда рефлектори нагло повратише снагу. Млечни гомољи магле се разиђоше, отпловише унатраг, у јасним млазовима светлости угледаше наспрамну грбу обронка и, истовремено, на висини се заискри црно небо. Сви се осетише некако самоувереније.

„Како путник?” упита Каординатор, не окрећући главу од управљача.

„Добро. Као да спава”, рече Доктор иза Хемичара који је пред њим стајао. Нагиб на који су стизали постајао је све искошенији, кола се непријатно балансирала, предњи точкови су све мање слушали управљач, тежиште се померало изразито унатраг.
        У један мах, кад кола готово заиграше у месту и предњи крај се придиже, клизећи неколико метара у страну, Доктор узнемирено викну:

„Чуј, да седнем спреда, између рефлектора, на одбојник?”

„Још не”, одврати Координатар. Мало испусти ваздух из гума, џип се спусти ниже и неко време вукао је нешто боље. У млазевима светлости који су поскакивали високо горе, већ се назирала неравна линија жбуња. Пређоше преко велике глинене ћеле. Жбунови су били све ближи и штрчали су као црна четка на самом рубу погнутих глинених одрона. Нису могли чак ни помислити да туда прођу, али ни да скрену и траже бољи пут те су гурали стално узбрдо, док на неколико десетина метара испред двометарског зида кола не стадоше. Нагло кочење их уздрма. На јакој светлости жутела се глина, прошарана кончастим корењем.

„Е, баш стигосмо!” процеди Хамичар, псујући.

„Дај лопату”, добаци му Координатор. Он сиђе и оштрицом лопате исече неколико глинаних цигли, подметну их под задње гуме џипа, врати се до бедема и поче да се пење. Хемичар крете за њим. Доктор чу како се пробијају кроз честар. Пуцкетале су ломљене гране, Координаторова ручна лампа блесну, па се угаси, и појави се на другом месту.

„Каква је то гадост!” зачу се брундав Хемичаров глас. Нешто зашушта, светлосна мрља поигравала је у мраку, а онда се зауставила.

„То је ризично”, допре опет до Доктора Хемичаров глас.

„То је својствено за астронаутику”, одврати Координатор и гласније викну:
„Докторе, морамо овде да одвалимо комад терена на самом рубу. Мислим да ћемо туда моћи да прођемо, само припази на путника да се не уплаши.”

„Добро!” викну му Доктор у одговор. Окрете се на седишту према дуплашу који је и даље остајао скупљен и непомичан. Чули су како глина клизи.

„Још једном!” простења Координатор. Грумење глине обруши се низ обронак, разлеже се лом, тресак, и велики блок се скотрља одмах поред џипа. Земља забубња по предњем стаклу, меко котрљање одгурнутог блока стиша се у низини и само се низ усек још дуго осипало. Доктор се наже напред - дуплаш уопште није реагавао на цео догађај - и управи покретни рефлектор у страну. У усни истуреног глиненог нагиба настао је ширак левкаст пролом. Координатор је стајао у њему, енергично радећи лопатом. Било је увелико прошло дванаест, кад су из пртљажника извадили вучни калем, сидра, куке, и, учврстивши један крај ужета међу рефлекторима, други провукли средином пролома кроз честар навише, где су га двапут учврстили. Затим Доктор сиђе из кола до Хемичара, а Координатор истовремено укључи моторе свих точкова и предњег бубња, који је, намотавајући на себе уже, вукао кола мало-помало кроз глинено грло. Није прошло без поновног проширења пролаза, али пола часа касније сидра и уже беху запаковани, а џип се са стравичним крцкањем и пуцкетањем пробијао кроз жбуње. Једно време кретали су се врло споро, и тек кад се честар, срећом
сав сасушен и ломљив тако да није стварао превелики отпор, завршио, појурише пуном брзином.

„Половина пута!” викну у један мах Хемичар Доктору јер је, тако како је стајао, могао преко Координаторовог рамена да види бројчаник за километре. Координатор је помислио како нису ни половину превалили. Рачунао је да им је скретање на које их
је присилило неповољно успињање уз падине морало додати двадесетак нових километара. С лицем тако рећи припијеним уз стакло, нагнут напред, није одвајао поглед од пута, заправо беспућа, и трудио се да заобилази веће препреке, а мање да преваљује точковима, али кола су ипак одскакала, тресла се, тако да је лим само звечао, а на тренутке су, на рупама, одскакала у ваздух, уз шиштање амортизера, крећући се на сва четири точка. Видљивост је ипак била доста добра, барем дотле није било никаквих изненађења, а онда на домету рефлекторских светлосних мрља нешто промаче - висока црта, друга, трећа, четврта - били су то јарболи, што је значило да су пресекли њихов низ. Доктор је покушавао да запази на подлози неба да ли врхове јарбола још окружује треперав ваздух, али било је превише мрачно. Звезде су мирно трепериле, крупни створ иза њега није се мрдао, већ се само једном, као уморан од истог положаја, померио мало у страну, намештајући се. Тај, тако људски, покрет изазва у Доктору чудну ганутост.
        Гуме прескочише преко попречних бразди. Већ су се спуштали наниже, преко узвишено издубљеног простора. Координатор мало успори. Иза језичка кречњачке осулине већ је видео наредне бразде у светлим појасима, а с леве стране стиже до њега растући звиждук. Уз стравично потмуо шум, разњихана маса им пресече пут, блесну под рефлекторима светлуцавом величином и нестаде. Кочнице нагло зашкрипаше уз јак трзај, на лицима осетише горак ваздух. Огласи се још један звиждук. Координатор искључи светла. Настаде мрак, а у њему, неколико корака испред њих, као да су
једна за другом, пролетеле ваздушне трубе. Високо над земљом, јуриле су фосфорно тињајуће гондоле, обавијене невидљивим штитовима кружења, лако се повијале на заокретима, изводећи исти нагиб. Почеше их бројати: осма, девета, десета…
        После тринаесте настао је прекид, те се покренуше. Доктор рече:

„Оволико их још нисмо срели.”
        Поново се нешто огласи. Полако се приближавао другачији, непознат, много нижи звук. Координатор нагло убаци у рикверц и кола почеше да се повлаче. Удаљавали су се под брдо, гуме слабо заклапараше на кречњачком осипу док се џип заустављао, а у мраку, пред њима, промаче с хучањем у басу које изазва треперење целе каросерије, неухватљив облик, од кога је високо над дрвећем потамнела светлост звезда и терен се уздрмао као од усова. Хучећи као тешки бумбар, провукла се наредна сабласт, па
још једна; гондола се на њима није видела, већ само на звездастим вршцима заоштрен обрис нечега што је црвенкасто тињало и полако се окретало у правцу супротном од правца кретања.
        Опет завлада тишина, само је из даљине допирало час тише, час нешто гласније, све удаљеније брујање.

„Ови су били колосални, видели сте?!” рече Хемичар.
        Координатор још подоста сачека, најзад укључи рефлекторе, откачи, џип се закотрља најпре самом својом тежином, а затим све брже појури наниже. Иако је браздама било угодније возити, јер су заобилазиле све неравнине, више је волео да не ризикује - могла је на њих да налети отпозади нека од прозирних грдосија. Лако померајући волан, трудио се да у мислима прати правац вожње возила на која су наишли - долазила су са северо-запада, а удаљавала се према истоку, али то ни о чем није сведочило - скретала су, и таквих скретања су могла да начине више. Он не рече ништа, али је био узнемирен.
        Неколико минута после два часа, у светлима блесну огледалска трака. Дуплаш, који за време сусрета у мраку није ни трепнуо, од извесног времена се освртао по околини, помоливши главу. А кад џип стиже до огледалског појаса, велики створ се нагло закашља, засопта и слабо јечећи поче да се усправља, мешкољи, сав се преместио на једну страну, као да је хтео да искочи из кола што су јурила.

„Стани! Стани!” викну Доктор. Координатор закочи, зауставише се на један метар пред траком.

„Шта се десило?”

„Он хоће да побегне!”

„Зашто?”

„Не знам, можда због овог - угаси рефлекторе!”
        Координатор послуша. Тек што је завладао мрак, дуплаш се тешко свали на своје место. Кренуше с угашеним рефлекторима. За секунд је с обе стране џипа блеснуо одраз звезда на црним плочама, а онда опет почеше да возе по земљи. Рефлектори ударише у ноћ. Били су на равници. Џип је јурио све брже, читаво његова конструкција је вибрирала, подрхтавала, вапнене стене с великим сенкама што су се на песку окретале као око окомите осовине, летеле су у позадину, песак је шибао испод гума, хладан ваздух је просто уједао, ударао у лице, од брзине је хучало, шумило, камичци су звучно одскакали у ваздух. Хемичар се скупио, настојећи да колико год може заклони главу иза предњег стакла. Возили су по равном, брзина је стално расла, очекивали су да у сваком тренутку угледају брод.
        Било је договорено да они што остану извесе на крми блинкерску лампу, али минути су протицали, џип је мало успорио, скренуо, сада су возили према северо-истоку, а унаоколо се стално простирао мрак. Одавно су већ возили само с малим светлима, онда је Координатор искључио и њих, не марећи за ризик да налети на неку невидљиву препреку. Једном запазише мигајуће светлашце и појурише према њему с највећом журбом, али већ после неколико минута се уверише да је то напросто нека ниска звезда. Било је два и двадесет.

„Можда им се лампа покварила”, огласи се Хемичар. Нико му не одговори. Пређоше наредних пет километара и опет скренуше. Доктор се подигао с места и напрергнуто зурио у мрак. Успорише још више, онда кола снажно поскочише, најпре предњим, затим задњим точковима - превезли су се преко рова на песковитом терену.

„Вози лево”, рече одједном Доктор.

Џип скрену, и пред малим светлима указаше се удубљења. Прескочише другу, пола метра дубоку бразду, када сви одједном угледаше слаб освит и на његовој подлози издужену, погнуту сенку, чији је врх за трен окружио ореол и кад нестаде, изгубише га из вида. Џип с наглим трзајем јурну право. Нови блесак лампе, заклоњене крмом брода издвоји три ситне појаве и Координатор укључи рефлекторе. Трчали су према
њима дигнутих руку.
        Координатор успори и кад се ови што су трчали уклонише с пута, заустави кола неколико метара иза њих. Ракета се дизала у близини. Приђоше јој тако да је горњи део крме заклонио окачену лампу.

„Ту сте?! Сви?!” викну Инжењер. Прискочи џипу и трже се унатраг кад угледа четврту, безглаву прилику која се немирно мрдала.
        Координатор загрли једном руком Инжењера, другом Физичара, и стајаше тако читав секунд, као да се на њих ослања. Окупише се сва петорица крај бочног рефлектора. Доктор је нешто тихо говорио дуплашу.

„Код нас је све у реду”, рече Хемичар, „а код вас?”

„Мање-више”, одговори Кибернетичар. Један дуги тренутак гледали су се без речи.

„Извештавамо или полазимо на спавање?” упита Хемичар.

„Ти можеш да спаваш? То је лепо!” повика Физичар. „Да спаваш! Добри Боже! Они су овде били, знате?”

„Тако сам и мислио”, рече Координатор. „Је ли… дошло до сукоба?”

„Није. А ви?”

„Ни код нас није. Мислим… то што су открили ракету, може се показати важније од оног што смо ми видели. Хајде, причајте! Хенриче, можда ти…”

„Ухватили сте га?” упита Инжењер.

„Заправо… он је нас ухватио. То значи, добровољно је допустио да буде ухваћен. Али то је читава прича. Дуга, сложена, мада на жалост, ништа од ње не схватамо.”

„С нама је потпуно исто!” упаде Кибернетичар. „Стигли су овамо можда један час после вашег одласка! Мислио сам, мислио сам да је то крај…” признаде тише.

„Нисте гладни?” упита Инжењер.

„Чини се да сам на то сасвим заборавио, Докторе!” викну Координатор. „Дођи овамо!”

„Саветовање?” Доктор сиђе с кола и приђе им, не испуштајући из вида дуплаша, који неочекивано скочи на земљу, необично покретом лаким и полако дошљапа до окупљених. Али, тек што је стигао до границе светлосног круга, повуче се и остаде непомичан.
Ћутке су га гледали. Велики створ се одмакао, приљубио уз терен. За тренутак видеше његову главу, а затим се мишићи скупише остављајући пукотину кроз коју су на распршеној светлости рефлектора назирали плаво око које је почивало на њима.

„Значи, били су овде?” упита Доктор. У том тренутку једино он није посматрао дуплаша.

„Да! Довезли се - двадесет пет усковитланих кругова, истих као онај који смо освојили, и четири машине много веће, не окомита штита, већ налик на провидне бумбаре.”

„Срели смо их!” викну Хемичар.

„Када? Где?”

„Можда пре једног часа, кад смо се враћали! Умало се нисмо с њима сударили. И, шта су радили овде?”

„Нешто мало”, одврати Инжењер. „Стигли су у низу, откуда, не знамо, јер кад смо изишли на површину - баш се тако догодило да смо сви били у ракети буквално пет минута - већ су стизали један за другим, кружећи око ракете. Нису се приближавали. Мислили смо да је то прво извиђање, патрола, претходница тактичко упознавање, па смо поставили бацач под ракету и чекали. Они су кружили унаоколо, стално у истом правцу, нити су се удаљавали, нити се приближавали. То је потрајало ваљда око час и по. Затим су се појавили они већи, они бумбари - неких тридесетак метара високи! Колоси! Много спорији, могу да возе, како се чини, једино браздама које заору они први. Усковитлани штитови начинили су им места у своме кругу, тако да су ишле
једна већа и једна мања машина, и поново почеле кружити. Понекад су успоравали, а
једном се две умало нису судариле, заправо су се дотакле самим рубовима, уз језив тресак, али ништа им није било - наставиле су да круже.”

„А ви?”

„Ха, ми смо се знојили крај бацача. То није било пријатно.”

„Верујем”, рече свечано Доктор. „А даље?”

„Даље? Најпре сам стално мислио да ће нас у сваком тренутку напасти, а затим да само посматрају, али чудио сам се том њиховом поретку и томе што ни за тренутак нису застајали, иако знате да такав круг може да се ковитла у месту. Негде после седам, послао сам физичара по блинкерску лампу. Требало је да је извесимо за вас, али не бисте се могли пробити кроз тај крилати зид - и тада ми је први пут пала на ум помисао да је то блокада! Па добро, помислих да у сваком случају траба покушати споразумевање - колико год се то буде могло. Седели смо стално поред бацача и почели да дајемо лампом сигнале - у серијама, много, најпре по два блеска, затим по три, по четири.”

„Питагориним системом?” упита Доктор, а лнжењер је настојао, узалуд, да на светлости лампе која је високо висила, оцени да ли се Доктор подсмева.

„Не”, рече најзад, „добацивали смо обичан низ бројева.”

„А они?” добаци Хемичар, који је упијао сваку реч.

„Како да ти кажем, заправо ништа…”

„Како 'заправо'? А 'незаправо'?”

„То значи, изводили су различите ствари све време, и пре нашег давања светлосних сигнала, и током њега, и после, али ништа што би изгледало као покушај да нам одговоре или да успоставе контакт.”

„Шта су чинили?”

„Кружили су брже или спорије, међусобно се приближавали, нешто се кретало у гондолама.”

„А да ли и бумбари, они велики, такође имају гондоле?”

„Па, кажеш да сте их видели?”

„Био је мрак кад смо их срели.”

„Немају никакве гондоле, у самој средини уопште ништа. Празно место. Зато у кружници иде, плива тако, као да кружи велики резервоар, споља избочен, од средине издубљен, који може да се поставља различито, а по боковима има цео низ рогова, то
јест купастих удебљања. Потпуно без смисла - наравно, с моје тачке гледишта. Овај, шта сам то говорио… аха, дакле, ти бумбари су повремено излазили из круга и замењивали места с мањима, са штитовима.”

„Колико често?”

„Како кад. У сваком случају, нисмо успели да ухватимо никакву бројчану правилност. Ето, кажем вам, бројао сам све што је могло имати било какву везу с њиховим кратањем јер сам очекивао некакав одговор. Чак су чинили сложене еволуције. На пример, у другом часу они велики су тако били успорили, да су се готово зауставили. Пред сваким бумбаром стао би мањи штит, кренуо лагано према нама, али би се померио мало, можда петнаестак метара, велики бумбар за њим, и поново би почели да описују по два круга, унутрашњи, којим су кружила четири велика и четири мања, и спољни, са осталим спљоштеним штитовима. Кад сам већ мислио да ће морати нешто да се предузме, да бисте се ви могли вратити - они су одједном формирали
један дуги ред и удаљили се, најпре по спирали, а затим право на југ.”

„Колико је то могло бити часова?”

„Неколико минута после једанаест.”

„То значи да смо ми срели друге”, обрати се Хемичар Координатору.

„Не мора бити. Могли су се негде узпут задржати.”

„Сад ви говорите”, рече Физичар.

„Нека говори Доктор”, рече Координатор.

„Добро. Па, ево…” Доктор саже у неколико минута читав опис похода и настави:
„Приметите да нас све што се овде дешава делимично подсећа на разне ствари познате са Земље, али увек само делимично, увек неколико камичака остаје прекобројно и не може да се уклопе у мозаик. То је врло карактеристично! Та њихова возила стигла су овамо као машине у бојном поретку, можда извидничка патрола, можда претходница војске, можда почетак блокаде? Као све помало, али на крају крајева ништа од тога а не зна се шта. Они глинасти ископи, природно, били су језиви, али шта су заправо означавали? Гробове? На то је личило. Затим оно насеље или како већ да се назове. То је било сасвим невороватно! Као сан. Добро, а костури? Музеј? Кланица? Капела? Творница биолошких експоната? Затвор? Може се мислити на све, чак и на концентрациони логор! Али нисмо тамо срели никога ко би нас хтео зауставити или успоставити с нама било какав контакт - ништа такво! То је ваљда најнесхватљивије, барем за мене. Цивлизација планете је без сумње висока. Архитектура - технички изузетно развијена. Грађење таквих купола као оне које смо видели, мора представљати озбиљан проблем. А поред тога - камено насеље које подсећа на
средњовековни град. Зачуђујућа мешавина цивилизацијских степенова! При том мора да располажу савршеном сигнализационом мрежом, пошто су погасили светла у томе свом граду дословно минут после нашег стизања - а возили смо брзо и никог нисмо срели узпут… Без сумње су обдарени интелигенцијом, а гомила која нас је окружила понашала се као стадо овнова обузето паником. Ни трага од било какве организације… Најпре као да су од нас побегли, а затим нас опколили, згњечили, створила се неописива збрка, све је то било без смисла, просто сулудо! И уопште је све тако. Појединац кога смо убили био је обучен у некакву сребрнасту фолију - ови су били наги, једва неколико њих је имало на себи неке плетенице или крпе. Леш у ископу имао је у кожну израслину убачену цевчицу - и што је чудније, имао је око као овај кога видите, а други нису имали очи, већ нос, или обрнуто, кад на то мислим, обузима ме бојазан да ће нам чак и овај кога смо довели - мало помоћи. Настојаћемо, наравно, да се с њим споразумемо, али не верујем много да ћемо то постићи…”

„Целокупан досад прикупљани материјал траба записати и некако средити”, примети Кибернетичар, „јер ћемо се у њему изгубити. Морам да кажем… Доктор је сигурно у праву, али… Они костури - да ли су то одиста били костури? И онај случај с гомилом, која вас је најпре окружила а потом побегла…”

„Костуре сам гледао као што тебе видим. То је невероватно, али је истина. А гомила…” Доктор рашири руке.

„То је било потпуно лудило”, добаци Хемичар.

„Можда сте разбудили цело насеље и изазвали изненађење. Замисли, рецимо, хотел на Земљи у који одједном стиже овдашњи усковитлани круг. Јасно је да би избила паника!”
        Хемичар је упорно одмахивао главом. Доктор се осмехну.

„Ниси тамо био, па ти је тешко то објаснити. Паника - одлично. А затим, кад су се сви људи већ посакривали и поразбежали, круг вози улицом, и тада један од бегунаца, наг, како је искочио из кревета, тресући се од страха јури за тим кругом и даје команданту знакове како хоће с њим да пође. Шта велите?”

„Но, он вас није молио…”

„Није молио? Упитај њих ако ми не верује шта се десило кад сам се, као, направио како хоћу да га одгурнем, да се врати тамо натраг. Уосталом - хотел, а даље гробови, отворени гробови пуни лешева.”

„Драги моји, сада је четврт до четири”, рече Координатор, „а сутра, односно данас, могу нам доћи поново у посету. Уопште, може овде у сваком тренутку свашта да се деси. Ничему се нећу зачудити! Шта сте урадили у ракети?” упита Инжењера.

„Мало, јер смо око четири часа седели поред бацача. Прегледали смо један суперпроводни електромозак типа 'микро', радио-апаратура је спремна да проради. Кибернетичар ће ти тачније рећи. Много крша, на жалост.”

„Надостаје ми шеснаест ниобно-танталних диода”, рече Кибернетичар. „Криотрони су цели, али без диода ништа с електромозгом нећу учинити.”

„Не можеш да узмеш из других?”

„Узео сам доста, преко седамсто.”

„Више нема?”

„Можда још из Бранитеља. Нисам могао до њега да стигнем. Лежи на самом дну.”

„Чујте, зар ћемо целе ноћи стајати овако пред ракетом?”

„У праву си, идемо. Чекај, шта је с дуплашем?”

„Да, и џип?”

„Рећи ћу вам нешто врло непријатно. Од овог тренутка морамо имати стално постављену стражу”, рече Координатор. „Била је права лудост што је досад нисмо имали. Прва два часа, до зоре, ко се јавља добровољно, а потом…”

„Могу ја”, рече Доктор.

„Ти? Нипошто, само неко од нас”, рече Инжењер.” Ми смо бар седели на месту.”

„А ја сам седео у џипу. Нисам уморнији од тебе.”

„Престани. Најпре Инжењер, затим, Доктор”, рече Координатор. Протегли се, протрља озебле руке, приђе џипу, искључи светла и полако га погура под труп ракете.

„Чујте”, Кибернетичар је стајао над дуплашем који је непомично лежао, „а шта ћемо с њим?”

„Остаће ту. Сигурно спава. Неће побећи. Што би иначе дошао с нама?” добаци Физичар.

„Али не може тако, треба некако обезбедити…” поче Хемичар и прекиде. Други су редом већ улазили у тунел. Хемичар погледа око себе, гневно слеже раменима и пође за њима. Инжењер рашири поред бацача надуване јастуке и седе, али осећајући како одмах почиње да га мучи сањивост, устаде и поче одмерено да шета на једну и другу страну.
        Песак је тихо шкрипао под његовим чизмама. Прво сивило појавило се на истоку, а све блеђе звезде су полако престајале да трепере. Ваздух му је, чист и хладан, испуњавао плућа - он покуша да осети у њему онај страни задах који је памтио од првог изласка на површину планете, али више није могао да га осети. Бок створења што је лежало у близини одмерено се дизао и спуштао. Инжењер одједном угледа дуге пипке што су му испузили из груди и шчепали га за ногу. Очајно се трже, спотаче, умало не паде - и отвори очи. Заспао је у ходу. Било је већ видније. Паперјасти облачци накупили су се на истоку стварајући косу линију, оцртану као једним големим потезом. Крај линије почињао је полако да се жари. У неодлучно сивило неба уливало се плаветнило. Последња јака звезда нестала је на њему - и Инжењер стаде лицем према линији харизонта. Облаци су из мрке прелазили у бронзано-златну боју, ватра је буктала на њиховим рубовима, појас руменила спојен са беспрекорном белином пробијао је половину обзорја и пљаснат, као сагорео руб планете нагло се повио под додиром тешког црвеног штита. То је могла бити Земља.
        Инжењер осети како га обузима неизрециво очајање.

„Смена!” разлеже се јак глас иза његових леђа. Инжењер се трже. Доктор га је гледао и смешкао се. Инжењер хтеде одједном због нечег да му захвали - да каже како је - ни сам није знао шта - то било неизмерно важно, али није налазио речи - па је заклимао главом, осмехом одговорио на осмех и увукао се у мрачни тунел.

8

        Око подне се пет полунагих мушкараца, с вратовима и лицима мрко опаљеним од сунца, излежавало у сенци ракете, под њеним белим трбухом. Унаоколо је било много посуђа, делова апарата, на шаторском крилу лежали су збачени комбинезони, чизме, убруси, из отвореног термоса ширио се мирис свеже скуване кафе. Великом равницом пузале су сенке облака, владао је мир, и да није било погрбљеног нагог створа који је нопомично седео не колико корака даље, под трупом брода, та сцена би могла личити на неки земаљски бивак.

„Где је Инжењер?” упита Физичар. Лењо се придиже на лактове и погледа пред себе. И поред таммих наочари клупчасти кумулус му је вређао поглед као пламен.

„Пише своју књигу.”

„Какву опет - аха, попис ремонтних радова?”

„Да. Испашће од тога дебела и занимљива књига, кажем ти.”
        Физичар погледа саговорника.

„Добро си расположен? То је драгоцено. Рана ти је готово зарасла, знаш? На Земљи се не би затворила тако брзо.”
        Координатор дотаче ожиљак на челу и подиже обрве.

„Може бити. Брод је био стерилан, а овдашње бактерије су за нас нешкодљиве. Чини се да ни инсеката овде уопште нема. Нисам видео ниједног, а ви?”

„Докторове беле лептирове”, прогунђа Физичар. Од жеге му се није говорило.

„Но, то је само хипотеза.”

„А шта овде није хипотеза?” упита Доктор.

„Наше присуство”, одврати Хемичар. Окрете се наузнак. „Знате”, признаде, „волео бих већ да променим средину…”

„И ја”, примети Доктор.

„Видео си како му се зацрвенела кожа кад је неколико минута поседео на сунцу?” добаци Координатор. Доктор климну главом.

„Да. То значи да или дасад није пребивао на сунцу, или да је имао неку одећу, неки покривач или…”

„Или?”

„Или још нешто друго, не знам шта…”

„Није лоше”, рече Кибернетичар, подигавши главу са исписаног папира. „Хенрик ми обећава да ће извући диоде из Бранитеља. Рецимо да ћу сутра завршити преглед и да све успе. То би значило да ћемо први аутомат већ имати у покрету. Поставићу га над свим осталим, па ако склепа макар и три комада, све ће некако кренути с места. Пустићемо у покрет теретњаке, багер, затим још недељу дана да ракету поставимо и…” не доврши.

„Како”, рече Хемичар, „замишљаш да ћемо тек онако, једнаставно, сести у брод и полетети?”
        Доктор се поче смејати.

„Астронаутика је чисти, неокаљани плод људске радозналости”, рече. „Чули сте? Хемичар већ не жели одавде да оде?”

„Не, без шале, Докторе, шта је с тим дуплашем? Седео си с њим цео дан!”

„Седео сам.”

„И, шта? Престани да будеш тајанствен! Доста нам је овога унаоколо…”

„Нисам уопште тајанствен. Ох, веруј ми, волео бих да будем! Он се, ето, понаша као дете. Као умно неразвијено дете. Познаје ме. Кад га зовнем, иде. Кад га погурнем, седа. На свој начин.”

„Повео си га у машинско одељење. Како се тамо понашао?”

„Као дојенче. Ништа га се није тицало. Кад сам се нагињао над генератором и кад ме не би видео, знојио се од страха. Ако је то зној, и ако означава страх…”

„Да ли он нешто говори? Чуо сам како ти нешто гуче.”

„Артикулисане звуке не испушта. Правио сам записе на магнетофонској траци и анализирао учесталости. Глас у сваком случају чује - на глас реагује. То је нешто што ми напросто не иде у главу… Краваст је и страшљив, и бајажљив, а од сличних
јединки састоји се читаво ово друштво, сем ако он није једини - али такав случај…”

„Можда је млад? Можда су одмах тако велики?”

„Ох, не, млад није. То се познаје макар по кожи, по борама, по наборима коже, то су врло уопштене, биолошке правилности. Сем тога табане, она задебљања на којима ступа, има потпуно тврде, рожасте. У сваком случају, дете по нашем схватању није. Уосталом ноћу, кад смо се враћали, на неке ствари је скретао пажњу раније од нас и реагавао на свој начин, на пример, на онај одраз у ваздуху о коме сам вам говорио. Бојао се. Оне своје насеобине такође се бојао. Иначе, зашто би отуда бежао?”

„Можда га можемо нечему научити. Најзад, они су саградили фабрике, кружеће штитове, мора да су интелигентни…” рече Физичар.

„Овај није.”

„Чекај. Знаш шта ми паде на памет?” подиже се на лактове Хемичар. Седе, стресајући зрнца песка што су му се ухватила на лактове.

„А можда је то… дебил? Неразвијен? Или…”

„Ах, мислиш да је тамо - да је то њихов азил за луде?” рече Доктор. И он седе.

„Подсмеваш ми се?”

„Зашто бих се подсмевао? То је могао бити изоловани закутак у коме држе своје болеснике.”

„И врше на њима огледе”, добаци Хемичар.

„Оно што си видео називаш огледима?” умеша се у разговор Коардинатор, који је дотле ћутао.

„Не оцењујем то с моралне стране. Како могу кад ништа не знамо”, одврати Хемичар.
„Доктор је тамо, у једноме, нашао цевчицу налик на ону која је била у телу сециранога…”

„Аха. Можда је и онај који је ушао у ракету, такође потицао отуда - побегао и стигао овамо ноћу?”

„Што да не? Је ли то могуће?”

„А они костури?” добаци Физичар чије је лице показивало да с великим сумњама прима Хемичарова расуђивања.

„То… не знам. Можда је то нека конзервација или можда лече неку врсту психичких шокова.”

„Разуме се. И имају свога Фројда”, рече Доктор. „Човече, боље пустимо то. И не говори да су они костури нека игра или 'палата духова'. То је неки огроман уређај. Читава хемија мора бити потребна за утапање костура у оне блокове од стаклене масе. Можда нека производња? Али чега?”

„То што не можеш ништа да извучеш из тог дуплаша, још не предодредује читаву ствар”, примети Физичар. „Пробај нешто да дознаш о земаљској цивилизацији од чистача на мом универзитету.”

„Умно неразвијени чистач?” упита Хемичар и сви се насмејаше. Одједном се смех прекиде. Дуплаш је стајао над њима. Померао је у ваздуху чварастим прстићима, а спљоштено лишце, опуштено на врату, трзало се.

„Шта је то?” узвикну Хемичар.

„Он се смеје”, рече Координатор.
        Сви су запазили штуцање малог попрсја које као да се зацењивало од весеља. Безоблична, велика стопала трупкала су у месту. Пред пет пари очију загледаних у
њега, створ се полако, умири, преносећи плаво око с једнога на другог, онда истегну попрсје, ручице, главу, још једном звирну кроз мишићаву пукотину и одшепа на своје место, где се уз тихо соптање спусти на земљу.

„Ако је то смех”, прошапта Физичар.

„Такође ништа не би казивао. Чак и мајмуни се смеју.”

„Чекај”, рече Координатор. Очи су му блештале на мршавом, осунчаном лицу. „Рецимо да код њих постоји већи биолошки расап урођених способности него у нас. Да, једном речју, постоје слојеви - групе - касте оних који стваралачки раде, конструишу, и велика количина јединки које уопште нису способне ни за какав рад - ни за шта. И да, у вези с тим, те некорисне…”

„Убијају. Врше на њима огледе. Једу их. Не плаши се, можеш да кажеш све што ти падне на памет”, одврати Доктор. „Нико те неће исмејати јер је све могуће. Само, на жалост, човек ништа од тога што је магуће није кадар да схвати.”

„Чекај. Шта мислиш о томе што рекох?”

„А костури?” добаци са стране Хемичар.

„После ручка помажу науци”, објасни Кибернетичар са злобном гримасом.

„Кад бих ти изнео све теорије које су ми јуче прошле кроз главу док сам о томе размишљао”, рече Доктор, „настала би књига пет пута већа од оне коју пише Хенрик, мада сигурно не тако складна. Као дечак, упознао сам једног космонаута, видео је више планета но што је имао косе на глави, а још уопште није био ћелав… Имао је добру вољу, хтео је да ми исприча како изгледа предео, не сећам се сад тачно на ком месецу. 'Тамо су такве', рекао је и раширио руке, 'тако велике - и имају такве, и тамо је тако, а небо, другачије но у нас - другачије, то је тако', понављао је стално укруг, док се сам није почео смејати и одмахнуо руком. Не може се некоме ко нкад није био у пространству, рећи како је то кад висиш у празном и имаш под ногама звезде - а то се тиче само различитих физичких услова! Овде имамо пред собом цивилизацију која се развијала најмање педесет векова. У најмању руку! И ми хоћемо да је схватимо после неколико дана!”

„Морамо се много трудити, јер ако не разумемо, цена нашег неразумевања може бити… превисока”, рече Координатор.
        Мало поћута, па додаде:

„И шта, по твоме, треба чинити?”

„Исто што и досад”, одврати Доктор, „али изгледе за наш успех сматрам ништавнима, као - као један према броју година колико је стара цивилизација Едена…”
        Из тунела се помоли Инжењер и, видећи другове како почивају у широком појасу хлада као на плажи, збаци комбинезон и приђе им тражећи места. Хемичар му климну главом.

„Како је било?” упита га Координартор.

„Није лоше, имам већ готово три четвртине… уосталом, нисам на томе радио све време, јер сам покушао да ревидирам наш претходни поглед да она прва фабрика - на северу - дејствује тако како дејствује, јер је лишена контроле и раштимала се… шта
је? Шта је у томе смешно? Хајде што се смејете?!”

„Рећи ћу вам нешто”, рече Доктор. Он је једини остао озбиљан. „Када брод буде способан за старт, доћи ће до побуне. Нико неће хтети да лети док не сазна… Јер, ако већ сада, уместо да у зноју лица свога заврћемо навојке…” рашири руке.

„Аха, и ви још о томе истом?” најзад се досети Инжењер. „И до чега сте дошли?”

„Ни до чега, а ти?”

„Заправо ни ја, али тражио сам неке најопштије и истовремемо заједничке одлике појава с којима смо се срели, и запањио се што фабрика, она аутоматска, није само производила стално изнова, већ је то чинила некако немарно - а поједини 'готови производи' међусобно су се разликовали. Сећате се?”
        Одговори му потврдно гунђање.

„А ево јуче је Доктор скренуо пажњу на то да су се поједини дуплаши међусобно на чудан начин разликовали. Једни нису имали око, други нос, број прстију такође им
је био различит, исто као и боја коже - све се то колебало у извесним границама - а то као да је била последица неке нетачности процеса с 'аргонском' технологијом - овде и тамо…”

„Па то је заиста занимљиво!” повика Физичар који је слушао с великом пажњом, а Доктор додаде:

„Но, најзад нешто битно - а даље? Даље?” окренуше се према Инжењеру који је збуњено вртео главом.

„Заиста немам храбрости да то кажем. Човек, кад онако седи сам, измишља разне…”

„Ама, говори!” викну Хемичар готово љутито.

„Кад си већ почео”, додаде Кибернетичар.

„Расуђивао сам овако: тамо - имали смо пред собом кружни процес производње, уништења и опет производње - а ви сте јуче открили такође нешто што је изгледало као нека фабрика - ако је то била фабрика, онда мора нешто производити.”

„Не, тамо ничег није било”, рече Хемичар. „Сем костура. Нисмо, додуше, тражили свуда…” додаде колебљиво.

„А ако та фабрика производи… дуплаше?” тихо упита Инжењер, и при општем ћутању настави: „Систем производње био би аналоган: серијска, масовна, с одступањима изазваним, рецимо, не толико недостатком контроле, колико самом особеношћу процеса тако сложених, да у њима настају одређена одступања од планиране норме, која се не подају управљању. Костури су се такође међусубно разликовали.”

„И… мислиш… да они убијају оне који су лоше 'произведени'?” промењеним гласом упита Кибернетичар.

„Уопште не! Мислио сам да она… тела која сте нашли, уопште никад нису ни живела! Да је синтеза успела утолико да би створила мишићаве организме, снабдевене свим унутрашњим органима - али одступање од норме је било толико велико да нису били способни за функционисање - па уопште нису оживели и уклоњени су, избачени из производног циклуса…”

„А… онај ров поред града, шта је то? Такође 'лоша производња'?” упита Кибернетичар.

„Не знам, мада, у крајњем случају ни то није искључено…”

„Не, није”, рече Доктор. Гледао је замагљени крај хоризонта. „У томе што говориш има нечег таквог да… она сломљена цевчица, једна и друга…”

„Можда су кроз њих убацивали неке оживљујуће супстанце за време синтезе?”

„То би такође делимично објашњавало због чега је дуплаш кога смо довезли као умно неразвијен”, дабаци Кибернетичар. „Одмах је створен тако 'одрастао', не говори - недостају му било каква искуства…”

„Ех, не!” умеша се Хемичар. „Овај наш дуплаш ипак понешто зна. Није се плашио само повратка у онај камени азил, што би на неки начин и могло бити разумљиво, него се бојао и огледалског појаса. Сем тога, знао је нешто и о оном светлосном одразу, о оној невидљивој граници коју смо прешли…”

„Ако би се настављала Хенрикова хипотеза, настаје слика коју је тешко прихватити.” Координатор је то говорио гледајући у песак пред својим стопалима. „Она прва фабрика производи делове који се не употребљавају. А друга? Жива бића? Чему? Мислиш ли да и њих уводе у кружни процес?”

„Ма, људи!” повика Кибернетичар, стресавши се. „Ваљда не мислиш то озбиљно?”

„Чекај”, Хемичар седе. „Кад би се живи враћали у реторте, уклањање несавршених створова, које је немогуће оживети, било би сасвим сувишно. Уосталом, нисмо уопште видели трагове таквог процеса…”
        У тишини која је завладала Доктор се усправи и поче очима прелазити с једног на другог…

„Чујте”, рече, „нема друге… Морам то да кажем. Сви смо пали под сугестију заједничке одлике коју је открио Инжењер, и сад се трудимо да прилагодимо чињенице уз 'производну' хипотезу. Дакле, из свега тога непобитно произлази једно: да смо врло честити и наивни људи…”
        Гледали су га с растућим чуђењем кад је наставио:

„Малочас сте се трудили да смислите најстрашније ствари за које сте кадри и дошли сте до слике коју би могло да створи дете. Фабрика која производи жива бића да би их самлела… Драги моји, стварност може бити и гора.”

„Ех, чуј!” умеша се Кибеннетичар.

„Чекај, нека говори”, добаци Инжењер.

„Што дуже мислим о овом што смо доживели у оном насељу, тим више сам уверен да смо видели нешто потпуно друго но што нам се чинило да видимо.”

„Говори јасно. Шта нам се то чинило?” упита Физичар.

„Не знам шта се дешавало али знам, уверен сам да знам, шта се није дешавало.”

„Ето ти! Кад ћеш се већ оканити тих загонетки?”

„Хоћу да кажем ово: после дужег лутања по оном подземном лавиринту, изненада нас
је опколила гомила која нас је мало угрувала у гужви, а затим се распршила и разбежала. Пошто смо, возећи се према насељу, запазили како се у њему гасе светла, помислили смо, природно, да се то дешава у вези с нашим наиласком, да су се становници посакривали пред нама и да нас је опколила гомила оних што су се упућивали у склониште или тако нешто. Приказао сам вам што је могуће тачније цео низ догађаја, све што се с нама и око нас дешавало, и кажем вам: то је било нешто сасвим друго - нешто пред чиме се ум брани као од пристанка на лудило.”

„Требало је да говориш једноставно”, упозори га Инжењер.

„Говорим једноставно. Молим вас, дата је оваква ситуација: на планети на којој живе интелигентна бића, искрцавају се дошљаци са звезда. Какве су могуће реакције становника?”
        Пошто му нико не одговори, Доктор настави:

„Да су чак становници ове планате створени у ретортама или да су дошли на свет у
још невероватнијим околностима - видим само три могућа типа понашања: покушаји да се са дошљацима успостави контакт, покушаји да их нападну или - паника. Показало се, ипак, да је могућ и четврти тип - потпуна равнодушност!”

„Сам си говорио да вам умало нису поломили ребра, и то називаш равнодушношћу?!” повика Кибернетичар. Хемичар је слушао Докторове речи раширених очију, у којима је одједном блеснула светлост.

„Да си се нашао на путу стада које бежи од пожара, могло ти се десити и нешто горе, али из тога не произлази да стадо обраћа на тебе пажњу”, одговори Доктор.
„Кажем вам, она гомила у коју смо упали, уопште нас није видела! Није се за нас занимала! Била је обузета паником, у реду - али уопште не због нас. Упали смо у њу сасвим случајно. Наравно, били смо у почетку уверени да смо ми узрок што је завладао мрак, хаос, узрок свега што смо видели. Али то није тачно! Тако није било.”

„Докажи то”, рече Инжењер.

„Најпре бих хтео да чујем шта ће рећи мој сапутник”, одврати Доктор, гледајући Хемичара који је седео запањен, безгласно мичући уснама, као да је нешто у себи говорио. Онда се нагло стресао.

„Да”, рече. „Ваљда је тако. Да. Све време, све до овога тренутка, нешто ме је у свему томе мучило, није ми давало мира. Осећао сам да је било тамо некакво пребацивање, неки неспоразум или, како да кажем - да - као да сам прочитао замршен текст и да нисам могао да ухватим на који су начин реченице испретуране. Сад ми се све средило. То је морало бити тако како он каже. Бојим се да то нећемо доказати - то се не да доказати. Требало је бити тамо, у гомили. Они нас уопште нису видели. Изузев неколицине најближих, разуме се, али баш те који су ме окруживали, није ухватила општа паника. Рекао бих, напротив, да је мој изглед деловао на њих отрежњујуће. Како су ме гледали, били су напросто много зачуђени становници планете који су угледали незнана створења. Уопште нису хтели да ми учине ништа лоше. Чак се сећам да су ми у извесној мери помагали да се ослободим из гужве, наравно, уколико је то било могуће…”

„А ако је ту гомилу неко нахушкао на вас, ако је требало да буде само гоњење?” добаци Инжењер.
        Хемичар одмахну главом.

„Тамо никог таквог није било, никаквих кружећих штитова, никакве оружане страже, никакве организације - био је потпун хаос и ништа више. Да”, додаде, „заиста се чудим што сам так сада то схватио! Они који су ме видели изблиза као да су долазили к себи док су се сви остали панашали бесно.”

„Ако је било тако како кажете”, огласи се Координатор, „то би означавало доста чудну подударност. Зашто су светла погашена баш у тренутку кад смо тамо стигли?”

„Ах, рачун вероватноће”, рече Доктор. И додаде гласније: „Не бих видео у томе ништа необично сем претпоставке, не без основа, да се таква стања дешавају релативно често.”

„Каква стања?”

„Свеобухватне панике.”

„И шта може да је изазове?”

„Могао би то бити далеки огранак цивилизационог процеса планете”, огласи се после тренутка општег ћутања Кибернетичар. „Период регресивног развитка, рецимо, упрошћено: цивилизацију растаче нека врста… друштвеног рака.”

„То је врло магловито”, рече Координатор.” Земља је, као што знамо, потпуно просечна планета. Дешавала су се на њој доба инволуција, читаве цивилизације су нестајале и пропадале, али обухватајући миленијуме, добићемо слику појачања сложености живота и његове растуће заштите. Називамо то напретком. Напредак се дешава на просечним планетама. Но, али постоје, у сагласности са законом великих бројева, статистичка одступања од просека, позитивна и негативна. Не треба се позивати на хипотезе о периодичној дегенерацији, назадовању. Можда су патње, које прате настајање цивилизације, овде биле и јесу веће него негде другде. Можда смо се искрцали баш кад се дешава 'негативно одступање'.”

„Математички демонизам”, прогунђа Инжењер.

„Та фабрика постоји”, примети Физичар.

„Та прва постоји, у реду, али постојање друге је хипотеза, која се не да одржати.”

„Једном речју, потребна је нова експедиција”, рече Хемичар.

„У том погледу нисам имао никаквих сумњи.”
        Инжењер се осврте по околини. Сунце се изразито клонило према западу, сенке на песку постајале су све издуженије. Осећао се слаб ветар.

„Хоћемо ли данас?” упита гледајући Координатора.

„Данас би требало поћи по воду и ништа више.”
        То говорећи, Координатор устаде.

„Дискусија је била врло занимљива”, рече с таквим изразом лица као да је мислио о нечем другом.
        Подиже комбинезон и одмах га баци, толико је био загрејан од сунца.

„Мислим”, рече, „да предвече скокнемо колима до потока. Нећемо допустити да нам било шта спречи извршење плана, сем непосредне угрожености.”
        Врати се до оних што су седели на песку. Мало их је гледао, а онда с оклевањем рече:

„Морам вам признати да сам ја мало… узнемирен.”

„Зашто?”

„Не допада ми се што су нас тако оставили на миру после оне прекјучерашње посете. Открили су нас пре више од двадесет четири часа и… ништа. Тако се не понаша ниједно друштво на које падне с неба настањени брод.”

„То би у извесној мери подржавало моју претпоставку”, примети Кибернетичар.

„О томе 'раку' који растаче Еден? Па, с нашег гледишта то не би било најгоре, само што…”

„Шта?”

„Ништа. Чујте, прихватимо се најзад поправке Бранитеља. Уклонићемо цео горњи крш, а под њим ће диоде сигурно бити неоштећене.”

9

        Више од два часа тешко су радили, износећи из доње коморе разбијене комаде аутомата заривене један у други, готово нераскидиво међусобно стопљене резервне делове, који су при судару испали из лежишта и као усов покрили Бранитељев лафет. Највеће терете подизали су малим клештастим дизачем, а све што се није дало пренети кроз врата, Инжењер и Координатор су најпре раставили на делове. Два листа оклопног лима, забијена између Бранитељева смештаја и сандука с оловним циглама који га је притискао, најзад су исекли електричним луком, спровевши из машинског одељења водове из разводне плоче реактора. Кибернетичар и Физичар су сортирали оно што је већ изнесено из паклено шкрипеће гомиле олупина. Непоправљиве делове бацали су у старо гвожђе. Хемичар је опет то старо гвожђе сортирао по врсти материјала. С времена на време, кад би требало подићи неки посебно масивни елемент конструкције, сви би остављали свој посао и прискакали упомоћ 'носачима'. Неколико минута пре шест, доступ до спљоштеног Бранитељевог чела био је отворен толико да су приступили отварању његове горње клапне.
        Кибернетичар је први скочио пруженим ногама у тамни смештај онда затражио лампу, коју му спустише на каблу. Зачуше његов повик, као да је стизао из бунара:

„У реду су!” викао је одушевљено. „У реду су!”
        Мало затим промолио је главу:

„Само да седнеш и возиш! Читава инсталација је у реду!”

„Јасно, па Бранитељ и мора много да издржи”, добаци озарено Инжењер. Имао је на подлактицама крваве огреботине од ношења терета.

„Драги моји, шест је часова, ако морамо по воду, треба кренути одмах”, рече Координатор. „Кибернетичар и Физичар имају пуне руке посла. Мислим да пођемо у истом саставу као јуче.”

„Не слажем се!”

„Па, схваташ”, поче Координатор, али му Инжењер не даде да доврши.

„Кадар си да учиниш исто колико и ја. Данас ти остајеш.”
        Мало су се препирали, најзад Координатор попусти. У састав екипе која је кретала по воду ушли су Инжењер, Физичар и Доктор. Код Доктора ништа нису помогла убеђивања, хтео је да путује.

„Заиста се не зна где је безбедније, овде или тамо, ако то имаш на уму”, најзад рече онерасположен због Инжењерових напада. И попе се уз челичне лестве.

„Бачве имате припремљене”, рече Координатор.

„До потока немате више од двадесет километара. Одмах се враћајте с водом, чујете?”

„Ако буде могло, правимо две туре”, рече Инжењер, „то би било око четири стотине литара.”

„Видећемо како ће бити с турама.”
        Хемичар и Кибернетичар хтедоше изићи за њима, али им Инжењер препречи пут.

„Не, без испраћања, опраштања. То нема смисла. Држите се. Један мора бити напољу, тај може поћи с нама.”

„То сам баш ја”, рече Хемичар, „видиш да нисам заузет.”
        Сунце је стајало доста ниско. Проверивши квачила, волан и залиху изотопне мешавине, Инжењер седе напред. Тек што је Доктор сео у кола, дуплаш, који је седео под ракетом, испуза испод ње и усправивши се у свој својој висини зашљапа према
њима.

Џип крете. Велики створ зајеча и појури за њима брзином која Хемичара запањи. Доктор нешто викну Инжењеру и кола стадоше.

„Ама, шта хоћеш”, фркну Инжењер, „па нећемо ваљда и њега возити.”
        Не знајући шта да предузме, Доктор је збуњено гледао дива који га је надвисио за две главе, који му је одозго загледао у лице, премештао се с ноге на ногу и испуштао крештаве звуке.

„Затвори га у ракету. Поћи ће за тобом”, посаветова му Инжењер.

„Или га успавај”, додаде Хемичар. „Може појурити за нама и довући још којег.”
        Доктор се сложи с тим. Џип приђе ракети, дуплаш појури за њим својим необичним скоковима, затим га Доктор повуче у тунел, што није био баш лак подухват. После нека четврт часа врати се, љут и изнервиран.

„Затворио сам га у предсобљу своје ординације”, рече, „тамо нема стакла ни оштрих предмета. Али, плашим се да не направи русвај.”

„Де, де”, дабаци му Инжењер. „Не буди смешан.”
        Доктор хтеде нешто да му одговори, можда и оштро, али оћута. Поново кренуше и у великом луку обиђоше ракету. Хемичар им је махао руком чак и кад је видео још само високу усковитлану перјаницу прашине. Затим поче одмерено да шета поред плитко укопаног бацача.

Још је тако шетао и два часа касније, кад се међу витким пехарима што су бацали дуге сенке, појавио облачак прашине. Јајаст, јарко црвен сунчев штит управо је дотакао линију хоризонта, на северу су стајали сиви облаци, није се осећао уобичајени за то доба дана налет свежине - још је било загушљиво. Хемичар истрча из сенке ракете и угледа џип који је управо поскакивао на браздама које су начинили кружећи штитови.
        Стиже до кола и пре него што су стала. Није морао да пита за успех похода. Џип је стајао на тешко спљоштеним гумама, чуло се пљускање воде у свим бачвама, па је чак и на слободном седишту стајао напуњен балон.

„Како је било?” упита Хамичар. Инжењер скиде тамне наочари и поче марамицом брисати с лица зној и прашину.

„Врло пријатно”, рече.

„Нисте никога срели?”

„Ха, као обично, штитове, али све смо заобилазили издалека. Прошли смо с друге стране оног гаја с ветроломом, знаш? Тамо готово да уопште нема бразда. Сем што је било мало невоље с пуњењем бачви. Добро би дошла каква пумпа.”

„Хоћемо да пођемо још једном”, додаде Физичар.

„Најпре морате пресути воду…”

„Не вреди губити време”, одврати Физичар. „Ту лежи толико празних балона и резервоара, узећемо друге, а после ћемо све пресути одједном, а?”
        Он и Инжењер се погледаше, као да су у томе имали неку скривену мисао. Хемичар то није запазио, само се мало зачудио њиховој журби. Истоварише канте и бачве и чим утоварише нове - уопште их није било тако много - попеше се и појурише из места, дижући точковима прашину. Прашина се још није слегла по равници обасјаној црвенилом залазећег сунца, кад на површину изиђе Координатор.

„Још их нема?” упита.

„Били су, заменили пуне бачве празнима и пошли још једном.”
        Координатор се више зачуди но што се љутну.

„Како, одмах пошли?”
        Рече Хемичару да ће га одмах заменити и сиђе натраг у брод да пренесе вест Кибернетичару који је радио на универзалном аутомату, али је с Кибернетичаром тешко било говорити. Имао је двадесетак транзистора у устима, пљуцкао их је у руку као коштице, неколико стотина водова извучених из порцелитске утробе пребацио је био ако врата, рашчешљавао их на грудима и спајао таквом брзином да су му прсти само поигравали. Понекад би застао непомично и по читав минут се, као у неземаљској запањености загледао у велику схему раширену непосредно пред лицем.
        Координатор се врати на површину да замени Хемичара, који пође да припреми свима вечеру. Док је седео поред бацача, скраћивао је време тиме што је записивао практичне напомене у монтажну књигу коју је завео Инжењер.
        Већ читава два дана лупали су главу шта да учине са деведесет хиљада литара загађене радиоактивне воде, која је испунила цео простор над теретним улазом. Био
је то један од зачараних кругова, привидно нерешивих, о који су се сваки час спотицали. Да би се очистила та вода, требало би покренути пречистаче, а да се допре до вода који их је покретао, могло је само са места под водом. На броду је чак и постојао скафандер за роњење, али био је потребан онај који истовремено штити и од зрачења, а управо такав нису имали. Да га сад прилагођавају и облажу оловом не би се исплатило. Одлучили су да ће радије чекати док поправљене аутомате не буду могли да зароне у воду.
        Координатор је седео под крмом ракете, са које је од настанка мрака сваки час бацала светлост блинкерска лампа, и најбрже што је могао записивао оно што би му пало на ум, јер је светло трајало најдуже три секунда. Сам се потом смејао гледајући жврљотине у које се његов рукопис претварао у мраку. Кад је погледао на сат, било је близу десет.
        Устао је и кренуо около. Загледао је, тражећи светла џипа, али ништа није видео. Осматрање му је ометала блинкерска лампа. Зато се упути у оном правцу откуда је
џип требало да наиђе.
        Као и обично кад би био сам, дизао би поглед према звездама. Млечни Пут се пружао окомито у мраку. Од Шкорпиона, поглед му скрете улево и зачуђено се заустави - најсјајније звезде Јарца једва су се назирале, губиле се у бледом тињању, као да се Млечни Пут одједном проширио и прогутао их - а лежале су ван Млечног Пута. Одједном схвати. То је била румен, управо тамо, над источним хоризонтом. Срце му поче полако и снажно лупати. Осети у грлу стезање које одмах прође. Стиснутих вилица настави да корача. Румен је била беличаста, ниска и неравномерно је гаснула да би се после неког времена опет проширила, неколико пута заредом. Координатор затвори очи и с највећом напрегнутошћу поче ослушкивати у тишини - али чуо је само шум крви. Сада се сазвежђа већ готово нису видела, а Координатор је непомично стајао, загледан у обзорје које се испуњавало мутним одблеском црвене светлости.
        Најпре хтеде да се врати у ракету и позове другу двојицу горе. Могли су да пођу са бацачем. Пешице би то трајало најмање три часа. Сем џипа, имали су и мали хеликоптер, али он се налазио у прегради напуњеној водом, опкољен сандуцима. Прегледали су само врх који је вирио. Пропелер је попуцао у катастрофи, а кабина
је морала изгледати још горе. Преостајао је ипак Бранитељ. Помисли да би могли просто да седну у Бранитеља, да даљински отворе тешку клапну - њен покретач налазио се у машинском одељењу - и сиђу преко воде, која ће се, уосталом, излити, чим се клапна одмакне. У Бранитељу би били заклоњени од радиоактивности. Али, било
је неизвесно да ли ће се клапна уопште отворити, а тек оно што би касније требало предузети… Цео терен око ракете претворио би се у једну велику радиоактивну мрљу. Па ипак, кад би само био сигуран да ће клапна попустити…
        Рекао је себи да ће чекати још десет минута, па ако до тог времена не угледа светла возила… Било је тринаест до десет. Спусти руку са часовником. Црвенило од пожара - јесте, није се варао - полако се вукло дуж хоризонта и стизало већ до алфе Феникса. Кретало се према северу, налик на појас црвенкаст одозго, а мутно-беличаст у доњем делу. Поново погледа на часовник. Недостајало је још четири минута. Тад угледа рефлекторе.
        Представљали су најпре мигаво светлашце, звездицу која је брзо треперила, затим су се раздвојили, скакали увис и падали, да би најзад почели све јаче да заслепљују и већ је чуо брзо клопарање точкова по шљунку. Возили су брзо, али не баш превише.
        Знао је да џип може постићи већу брзину, и то што нису толико много журили, поможе му да се потпуно смири. Као и обично у таквим околностима, осети како у њему расте гнев.
        Био је удаљен од ракете добрих триста корака, ако не и више. Џип нагло закочи. Доктор викну:

„Улази!”
        Координатор притрча, скочи постранце на празно место, одмичући канту, и осети да
је празна. Погледа људе у колима - на изглед се ником ништа није догодило. Погну се напред, дотаче цев бацача - била је хладна.
        Физичар на његов поглед одговори погледом који није ништа говорио. Стога је чекао, не оглашавајући се, док не стигоше под ракету. Инжењер скрену оштро, инерција притисну Координатора уз седиште, празни канистри зазвечаше и кола стадоше тачно пред улазом у тунел.

„Вода испарила?” упита Координатор равнодушним гласом.

„Нисмо стигли ни да захватимо”, рече Инжењер. Осврну се према Координатору на свом окретном седишту. „Нисмо могли да приђемо потоку.”
        Испруженом руком показа на исток.
        Нико није силазио из кола. Координатор је испитивачки гледао час Физичара, час Инжењера.

„Запазили смо још први пут да се тамо нешто променило”, рече Физичар, „али нисмо знали шта и хтели смо да то проверимо.”

„А да се променило до те мере да више не бисте могли да се вратите, шта бисмо имали од такве опрезности?” рече Координатор. Више није скривао бес. „Хајде, напред, говори све, не цеди!”

„Они тамо нешто раде дуж потока, испред и иза њега, око брежуљака, у свим котлинама, дуж већих бразда, и то километрима”, рече Доктор.
        Инжењер климну главом.

„Оно први пут, док је још било видно, само смо приметили читаве поворке оних великих бумбара. Кретали су се постројени у облику слова В и избацивали земљу као да су правили неке ровове. Често смо их видели тек на повратку, одозго са брежуљка, и нису ми се допали.”

„А шта ти се у њима није допало?” упита благо Координатор.

„То што су троугласти, а врх сваког троугла управљен је у нашем правцу.”

„Дивота! И не говорећи о том ни речи, повезли сте се тамо још једном? Знаш ли како треба звати такво поступање?”

„Можда смо начинили глупост”, рече Инжењер.” У ствари, сигурно да смо учинили, али на помисао да ћемо овде већати треба ли возити други пут, ко треба да излаже опасности свој драгоцени живот и тако даље, одлучисмо да то обавимо брзо и сами. Рачунао сам на то да ће у мраку морати некако да осветле место радова.”

„Нису вас приметили?”

„Готово је сигурно да нису. У сваком случају, нисам видео никакве ознаке - нису нас напали.”

„Како сте сад возили?”

„Скоро све време брдским гребенима, само не баш врховима, већ нешто ниже, да нас не би запазили наспрам неба. Наравно, без укључивања светла. Зато је тако дуго потрајало.”

„То значи да уопште нисте пошли да узмете воду, а канистре сте понели тек да заварате Хемичара?”

„Не, није било тако”, умеша се Доктор. Још су седели у џипу, док је на њих у равномерним размацима падала светлост лампе.

„Хтели смо да приђемо потоку много даље, с друге стране, али није се могло.”

„Зашто?”

„И тамо раде, исто. Сада, то значи откад је пао мрак, сипају у те ровове неки светлећи плин. Давао је толико светлости да се одлично могло видети.”

„Шта је то?” Координатор погледа Инжењера.
        Овај слеже раменима.

„Можда нешто растапају. Иако је то превише ретко да би било растопљени метал.”

„Чиме су то довозили?”

„Ничим. Полагали су нешто дуж бразда. Претпостављам да је гасовод, али не могу да тврдим.”

„Течни метал су пумпали плиноводом?!”

„Говорим ти шта сам видео у мраку кроз доглед, при врло лошем осветљењу. Средина сваког рова светли као живин пламеник, а унаоколо је све тамно. Уосталом, нигде се нисмо приближили на раздаљину мању од седамсто метара.”
        Блинкерска лампа се угаси. За тренутак су седели не видећи се, а затим је поново засветлела.

„Мораћемо је ликвидирати”, рече Координатор, дижући поглед. „И то одмах. Шта је тамо?” додаде.
        При светлу лампе угледаше Хемичара који се извуче из тунела и притрча колима. Измешаше се журна питања и одговори. Инжењер је сишао и у машинском одељењу искључио струју. Лампа сину последњи пут и завлада мрак. Одмах се изразитије издвојило црвенило пожара, али сада више према југу.

„Има их тамо као плеве”, рече Инжењер који се вратио на површину и стао поред ракете, окренут лицем према црвенилу. Лице му је било сиво на непомичном одблеску.

„Оних великих бумбара?”

„Не, дуплаша. Виделе су се њихове појаве на подлози тог светлећег теста. Много су журили. Очевидно се тесто згушњавало, хладећи се. Омотавали су их неким решеткама, однатраг и са стране, Предњи део, то значи онај окренут на нашу страну, остајао је слободан.”

„И шта? Сад ћемо седети скрштених руку и чекати”, поче повишеним гласом Хемичар.

„Нипошто”, рече Координатор. „Одмах се прихватамо провере исправности Бранитеља.”
        Мало поћуташе, гледајући у црвенило које је неколико пута јаче лизнуло.

„Хоћеш да испустиш воду?” мрачно упита Инжењер.

„Докле год буде могуће нећу. Већ сам помишљао на то. Покушаћемо да отворимо клапну. Ако контролни апарати покажу да механизам отварања дејствује, затворићемо га поново и просто чекати. Клапна ће се приликом пробе придићи само који милиметар, што значи да ће се у најгорем случају излити неколико десетина литара воде. Таква мала радиоактивна мрља није проблем, снаћи ћемо се с њом. Али, зато
ћемо знати да у сваком случају можемо на Бранитељу изићи ван и имати слободу маневрисања.”

„У најгорем случају мрља ће бити, али од нас”, рече Хемичар. „Питам се шта ћеш имати од тих огледа ако напад буде атомски?”

„Керамит ће издржати до триста метара од тачке нула.”

„А ако експлозија буде на сто?”

„Бранитељ ће издржати експлозију и на сто метара.”

„Укопан у земљу”, поправи га Физичар.

„Па шта? Ако наиђе потреба, укопаћемо се.”

„Ако експлозија буде чак и на четири стотине, клапна ће се термички затворити и нећеш изићи! Скуваћемо се као ракови!”

„Све је то бесмислено. Засад бомбе не лете а, рецимо то себи најзад, до ђавола, ракету нећемо напустити. Ако је униште, питам се од чега ћеш начинити другу?”
        После тих Инжењерових речи завлада ћутање.

„Ама, чекајте!” присети се одједном Физичар. „Па Бранитељ није комплетан! Кибернетичар је извадио из њега диоде.”

„Само из нишанског аутомата. Може се нишанити и без аутомата. Уосталом, знаш, ако се пуца антипротонима, може се погодити поред, а резултат ће бити једнак…”

„Чујте, хтео сам нешто да упитам…” огласи се Доктор. Сви се окренуше према њему.

„Шта?”

„Ништа посебно, само шта ради дуплаш…”
        За трен сви заћуташе, а онда прасну салва смеха.

„Сјајно!” повика Инжењер. Расположење се променило, као да је опасност нагло нестала.

„Спава”, рече Координатор. „Бар је спавао пред осам, кад сам завирио у његову просторију. Он уопште може готово стално да спава. Да ли он нешто једе?” упита Доктора.

„Код нас неће ништа да једе. Не знам шта једе. Од онога што сам му потурао, ништа није такнуо.”

„Да, свако има своје бриге”, уздахну Инжењер. Смешкао се у мраку.

„Пажња!” разлеже се глас испод земље. „Пажња! Пажња!”
        Муњевито се окренуше. Из тунела је излазио велики таман створ, благо закрештао и стао. За њим се појави Кибернетичар са запаљеном лампом на грудима.

„Наш први универзални!” представи га с тријумфом у гласу. „Шта је то?…” додаде гледајући редом у осветљена лица својих другова. „Шта се десило?”

„Засад још ништа”, одврати му Хемичар. „Али може се десити више но што бисмо желели.”

„Како?… Имамо аутомат”, помало беспомоћно рече Кибернетичар.

„Да? Па, онда му реци да већ може почети.”

„Шта?”

„Да копа гробове!”
        После тог повика Хемичар одгурну испред себе окупљене и крупним корацима се упути напред, у мрак. Координатор је за тренутак стајао непомично, гледајући за њим, а затим крете у истом правцу.

„Шта му је?” упита забезекнути Кибернетичар који ништа није схватао.

„Шок”, објасни кратко Инжењер. „Припремају нешто против нас у оним дољама на истоку. Утврдили смо то за време вожње по воду. Вероватно ће нас напасти, само не знамо како.”

„Напасти?…”
        Кибернетичар је био у мислима везан за свој рад и свој успех и чинило се да то што Инжењер говори никако не допире до његове свести. Гледао је раширених очију окупљене, затим се окрете према равници. Са црвенилом у позадини које је постајало сребрнасто-бело, враћале су се две појаве. Кибернетичар погледа иза себе - аутомат који се уздизао изнад људи стајао је одмах ту, непомичан, као исклесан од камена.

„Треба нешто предузети…” прошапта као за себе.

„Морамо покренути Бранитеља”, рече Физичар.

„Хоће ли то нешто помоћи или не ко зна, у сваком случају треба се прихватити посла. Реци Координатору да пошаље за нама Хемичара, идемо доле. Поправљаћемо филтре. Аутомат ће спојити кабл. Идемо”, климну Кибернетичару. „Најгоре је чекати скрштених руку.”
        Уђоше у тунел. Аутомат је секунд чекао, затим се окрете у месту и пође за њима.

„Погледај, већ има маневарску компресију”, рече Инжењер Доктору не без дивљења у гласу. „То ће нам одмах добро доћи”, додаде, „послаћемо Црног под воду. Кад зарони, не бисмо му могли издавати наређења гласом.”

„Него како? Преко радија?” рече Доктор расејано, тек тако, не желећи само да се разговор прекине. Пратио је тамне појаве својих другова наспрам црвенииа од пожара. Поново су се вратили. Изгледало је то као ноћна шетња под звездама.

„Микропредајником, знаш…” поче Инжењер, затим и он пође очима за Докторовим погледом, и настави истим тоном. „То је зато што је био већ уверен да ћемо успети.


„Да”, климну главом Доктор. „Зато се толико бранио да не напустимо рано Еден…”

„Не смета…” Инжењер је већ кретао према тунелском улазу. „Знам га. Све ће га проћи, чим почнемо.”

„Да, тада ће га све проћи”, сложи се Доктор, кренувши за њим. Инжењер се трудио да у мраку сагледа Докторево лице, не знајући да ли се у том понављању његових речи није крио подсмех, али не виде ништа. Било је превише мрачно.
        После једно четврт часа, Координатор и Хемичар сиђоше у ракету. Пре но што су започели посао, послали су на површину Црнога, који је изнео испред тунелског излаза двометарску земљану брану, утврђивао је и учвршћивао, затим је унео под земљу ствари што су биле остављене на површини. Сем укопаног бацача, тамо је остао
још џип. Било им је жао времена да га растављају, а уз то нису хтели да се лише помоћи аутомата.
        О поноћи су се честито прихватили посла. Кибернетичар је проверавао целокупну Бранитељеву унутрашњу инсталацију. Физичар и Инжењер су сређивали малу станицу филтерске радиоактивности, а Координатор је у заштитном оделу стајао над бунаром доњег спрата машинског одељења. Аутомат је ту заронио и радио два метра под водом, на гранањима водова.
        Показало се да чак и после поправке филтери имају умањену пропусност због неколико уништених секција, па се снађоше тако што су убрзали циркулацију воде. Њено чишћење напредовало је у доста примитивним условима. Хемичар је испитивао степен радиоактивног загађења, узимајући сваких десет минута пробе на анализу јер аутоматски показивач није радио, а његово поправљење одузело би време које нису хтели да жртвују.
        У три после поноћи, вода је била практично очишћена. Резервоар из кога се пробила прснуо је на три места. Инерција га је померила у темељним носачима, те је ударио чеоним штитом у једно због главних ребара оклопа. Уместо да га спајају, због журбе су воду просто преточили у горњи празни резервоар. У нормалним условима такво несиметрично размештање терета било би незамисливо, али ракета се засад није припремала за пут. После испумпавања воде продували су доњи смештај компримираним ваздухом. На зидовима је остало нешто радиоактивног талога, али одмахнули су на то руком - нико засад није намеравао да тамо улази. Приступили су тада најважнијем послу - отварању теретне клапне. Контролна светла показивала су пуну исправност
њеног механизма за затварање, али и поред тога при првом покушају није хтела да се отвори. За тренутак су се колебали да ли да појачају притисак у хидраулицима, али Инжењер одлучи да ће боље бити ако је истраже споља, те изиђоше на површину.
        Није било лако стићи до клапне, јер се налазила на доњем делу трупа, сада преко четири метра над земљом. На брзину саградише скелу од металних одломака - што је ишло доста лако јер је аутомат спојио челичне одломке у незграпну али јаку платформу и при светлу својих лампи и рефлектора почеше преглед.
        Небо је на истоку већ постало сиво. Црвенило се више није запажало. Звезде су полако бледеле и крупне капи росе клизиле су низ керамитске плоче трупа што се дизао над њима.

„Занимљиво”, рече Физичар, „механизам ради. Клапна изгледа, као злато и има само ту једну малу ману што не допушта да се отвори.”

„Не волим чуда”, добаци Хемичар. Лупао је дршком турпије по металу.
        Инжењер ништа не рече, био је бесан.

„Чекајте”, викну Координатор, „а можда старим методом, који су испробала поколења?
”
        Он подиже чекић од осам килограма који је лежао на скели крај његових ногу.

„Може да се лупа дуж целог руба, али само једном”, пристаде Инжењер после краћег колебања.
        Координатор искоса погледа на црни аутомат који се оцртавао као ћошкаст споменик у сивилу освита па, наслонивши се грудима на стуб скеле, одмери у рукама чекић, замахну не много снажно и удари. Лупао је одмерено, самом снагом размаха. Оклоп је одговарао јаким, кратким звуком, сваки удар ишао је за неколико центиметара даље. Неугодно му је било да удара по врху, али био му је потребан физички напор. Одједном, низ одмерених одзвука се помути. Упао је у њега јаук у басу, као да се под њима огласила сама земља. Чекић се опусти у Координаторовим рукама. Зачуше отегнут, на врху нарастајући звиждук, затим тупи лом, а скела се грчевито затресе.

„Доле!” викну Физичар. Скакали су са скеле један за другим, само се аутомат није ни тргнуо. Било је већ увелико сиво. Равница и небо имали су боју пепела. Други потмули лом, продорни фијук просто их прекри. Сви се нагонски згрчише, увлачећи главу међу рамена - још су стајали под заклоном великог тела ракете. Неколико стотина метара даље из терена шикну окомит гејзир, а звук који је то пратио, био
је чудно слаб, пригушен.
        Потрчаше у тунел. Аутомат крете за њима. Ускакали су у отвор, а Координатор и Инжењер осташе иза земљаног грудобрана. Цео видик на источној страни проламао се од подземних громова, тресак се ваљао равницом, звиждук се умножавао, јачао. У
њему више нису могли да се разликују појединачни тонови. Небо је брујало као да свирају оргуље, као да читава јата летелица надзвучне брзине пикирају са зенита право на њих, а цео појас испред њих шаренио се од кратког прскања песка, земље, тако да су се шикљања оцртавала готово сиво на оловној подлози неба. Тло је у размацима подрхтавало. Са грудобрана су отпадали и котрљали се сићушни грумени земље и летели на дно тунела.

„Потпуно нормална цивилизација”, зачуше Физичаров глас који је допирао из дубине.
„Шта кажете?”

„Сами пребачаји или подбачаји”, прогунђа Инжењер. Координатор није могао да га чује, ваздух је непрекидно брујао, песак је шикљао, али фонтане нису стизали ближе до ракете. Неколико дугих минута стајали су тако, увучени до рамена, а ништа се није мењало. Громовита ломљава на видику слила се у један низак, отегнут, готово непромењив хук, али експлозије се више нису чуле. Зрна су падала готово безвучно, муњевито избацивана земља се осипала. Већ се толико разданило да су видели на њој омање хумчице, као кртичњаке што су окруживали погођена места.

„Донесите доглед”, викну Координатор, нагињући се над тунелом.
        Мало касније држао га је у рукама. Ништа није говорио Инжењеру, само се све више чудио. Најпре је мислио да та артиљерија што их напада напипава циљ, али зрна су падала стално једнако. Прелазио је догледом по околини и видео како на све стране избијају фонтане од погодака, час ближе, час даље, али ниједан погодак није се ближио ракети ни на двеста метара.

„Шта је тамо?! Нису атомски, а?!” стиже до њега потмуло викање из дубине тунела.

„Нису! Мирујте!” одговори им, напрежући глас. Инжењер примаче лице његовом уху.

„Видиш?! Сами промашаји!”

„Видим!”

„Окружавају нас са свих страна!”
        Координатор поново климну главом. Сад је Инжењер разгледао догледом поље.
        У сваком тренутку требало је да изгране сунце. Небо бледо, као умивено, испуњавало
је разводњено плаветнило. У равници се ништа није померало сем перјаница погодака, које су жбунастим кругом што се тренутно расипао и одмах опет израстао из земље, попут необичне, трепераве живе ограде окружавале ракету и брдо из кога је штрчала.
        Координатор се одједном одлучи, испуза из тунела и у три скока попе се на врх брдашца. Ту се пружи на земљу и загледа се на супротну страну, коју из тунела није могао да види. Слика је била иста - простран срп погодака израстао је прашњавим и разњиханим жбуновима.
        Неко се силовито баци на сасушену површину поред њега. Био је то Инжењер. Лежали су главу уз главу, посматрајући оно што се дешавало. Готово да више нису чули непрестану грмљавину под видокругом која је пловила у железним таласима и на тренутке као да се удаљавала, али то је био ефекат ветра пробуђеног првим сунчевим зрацима.

„То нису никакви промашаји!” викну Инжењер.

„Него шта?!”

„Не знам. Сачекајмо…”

„Идемо унутра!”
        Стрчаше низ падину. Иако погоци нису падали близу, није било пријатно под куполом од језивог завијања и фијукања. Један за другим скочише у улаз. Поставише у њега аутомат, а сами пођоше у унутрашњост брода, повукавши за собом остале. У библиотеци, куда су се упутили, мало се шта чуло, чак се ни подрхтавања терена готово да нису осећали.

„И, шта? Хоће овако да нас држе? Изгладне?” упита зачудени Физичар, кад су сви саопштили оно што су успели да запазе.

„Ђаво би га знао. Волео бих да видим изблиза такво зрно”, рече Инжењер. „Ако начине паузу, вредело би скочити и донети једно.”

„Аутомат ће скочити”, рече хладно Координатор.

„Аутомат?!” готово јаукну Кибернетичар.

„Не бој се, ништа му се неће десити.”
        Осетише врло слаб, али другачији потрес тела брода.

„Добили смо!” викну Хемичар и скочи с места.

„Преносе ватру?…” с колебањем рече Координатор и похита у тунел. Горе се наизглед ништа није променило. Хоризонт је хучао, али под крмом ракете лежало је на осунчаном песку нешто распрснуто, црно, као распаднута врећа сачми. Координатор покуша да одреди место на коме се чудно зрно распрсло о оклоп - керамит ипак није носио ни најмањи траг. Пре него што они отпозади успеше да га задрже, прискочио је крми и почео обема рукама убацивати распрснуте остатке у празну футролу од догледа. Били су још топли.
        Кад се вратио с пленом, сви почеше на њега викати, а најгласније Хемичар.

„Ти си стварно луд, да знаш. То може бити радиоактивно!”
        Потрчаше у унутрашњост брода. Показа се да остаци нису радиоактивни. Мерач импулса, када га до њих примакоше, ћутао је. Изгледали су врло особено - ни трага од оклопа или неке грубе навлаке зрна, напросто мноштво изузетно ситних грумена који су се у прстима расипали у зрнасте, масносјајне металне опиљке.
        Физичар узе тај прах под лупу, подиже обрве, извади из орманића микроскоп, погледа и узвикну. Остали му умало силом не одмакоше главу од окулара.

„Шаљу нам часовничиће…” слабим гласом рече Хемичар, кад се најзад и он одвоји од микроскопа.
        У видном пољу лежале су, расуте у завојчићима и ланчићима, десетине и стотине малих зупчаника, вансредишних колутића, опруге, свијених осовиница. Померали су микроскопски показивач, сипали под објектив нове примерке и стално видели исто.

„Шта то може бити?!” викао је Инжењер. Физичар је трчао по библиотеци од зида до зида сав разбарушен, гледао их мутним погледом и настављао да трчи.

„Неки нечувено сложен механизам. Има у томе нечег просто наказног”, Инжењер је одмеравао на длану мало тог металног праха, „има ваљда на милијарде, ако не и на билионе тих проклетих кружића! Идемо горе”, одлучи се нагло, „погледајмо шта се дешава.”
        Канонада је трајала без икаквих промена. Аутомат је набројао хиљаду сто девет погодака од тренутка кад је изишао на положај.

„Опробајмо сада клапну”, сети се одједном Хемичар кад се вратише у ракету. Кибернетичар је седео над микроскопом и прегледавао остатке зрна, порцију за порцијом. Није одговарао кад би га ословили.
        Заправо им је било тешко да седе и ништа не раде па се упутише у машинско одељење. Контролна светлашца механизма за затварање још су сијала. Инжењер лако покрете држак и индикатор послушно заигра - клапна се покренула. Одмах је затвори и рече:

„У сваком тренутку можемо отпутовати Бранитељем.”

„Клапна ће висити у ваздуху”, примети Физичар.

„Не смета, имаће најмање метар и по до земље. За Бранитеља то није ништа, проћи
ће.”
        Засад ипак није било преке потребе да крећу, па се вратише у библиотеку. Кибернетичар је још седео за микроскопом. Био је као у трансу.

„Оставите га, можда ће нешто испасти”, рече Доктор. „А сад… морамо нешто радити. Предлажем да се напросто прихватимо даљег ремонта брода…”
        Полако се дигоше на ноге. Шта им је друго преостајало? Сва петорица сиђоше у машинско одељење, у коме је остало највише трагова уништења. При разради је било много пипавог, готово часовничарског чачкања, сваки проток проверавали су најпре са искљученим осигурачима, затим под напоном, Координатор је сваки час излазио на врх и ћутке се враћао. Већ га нико ни за шта није питао. У кормиларници, заривеној петнаест метара под земљу, осећало се благо треперење околног терена. Тако им прође подне. Посао је и поред свега напредовао. Напредовао би много брже уз помоћ аутомата - али осматрање је било неопходно. До једног часа аутомат је набројао преко осам хиљада погодака.
        Иако нико није био гладан, припремили су ручак и појели га - на силу и ради здравља - као што рече Доктор. Сада су с тим имали мало брига. Ни посуђе нису морали да перу, просто су га убацивали у ждрело машине за прање. Дванаест минута после два подрхтавање је нагло престало. Сви одмах напустише посао и похиташе кроз тунел према површини. Облачак је заклањао сунце, сва златно распаљена равница лежала је у загрејаној тишини. Лака прашина коју су подигле експлозије полако се слегала. Владао је потпун мир.

„Крај?” рече несигурно Физичар. Глас му је звучао чудно снажно, током свих претходних часова били су навикнути на непрестано хучање.
        Последњи погодак који је аутомат регистровао имао је редни број десет хиљада шест стотина четири.
        Полако изиђоше из тунела. Ништа се није дешавало, али и до триста километара протезао се око ракете појас поораног и самлевеног терена, а местимично су се појединачне рупе слиле у проширене увале.
        Доктор се попе на грудобран.

„Још не”, задржа га Инжењер. „Сачекајмо.”

„Колико дуго?”

„Бар пола часа, а можда и час.”

„Детонатори са успорењем? Па, тарно нема експлозивних зрна!”

„Не зна се.”
        Облак склизну са сунца, постаде блештаво. Стајали су и освртали се. Ветар је готово престао, постајало је све врелије. Координатор први зачу шушањ.

„Шта је то?” упита шапатом.
        Напрегнуше слух. Сада се свима учинило да нешто чују.
        Шушањ је био такав као да ветар помера лишће жбуња. Али докле је поглед сезао није било ни жбуња, ни лишћа, ничег сем изривеног појаса песка. Ваздух је постао мртав, загрејан и далеко, над динама, треперио је од јаре. Шуштање се настављало.

„То је оданде?”

„Да.”
        Говорили су тихо. Сада је шушањ допирао равномерно са свих страна - да ли се то пресипао тај песак?

„Нема ветра…” тихо се огласи Хемичар. „Не, то није ветар. То је тамо, где су она зрна…”

„Идем тамо.”

„Полудео си?! А ако су то детонатори са успореним паљењем?”
        Хемичар побледе. Повуче се као да хтеде ускочити у тунел. Али било је тако видно, владала је таква непомичност - сви су стајали - па стисну зубе и песнице, и остаде. Шушањ је трајао, одмерен, брз, допирао је одасвуд. Стајали су погрбљени, напрегнутих мишића, без покрета, као да су несвесно очекивали ударац. То је било хиљаду пута горе од канонаде! Сунце је стајало у зениту, сенке клупчастих облака полако су клизиле преко равнице. Облаци беху нагомилани, са спљоштеним основима и личили су на бела острва.
        На видику се ништа није померало. Свуд је било потпуно пусто, чак су и сиви пехари, чије су се линије раније неразговетно уздизале на позадини далеких дина, били нестали. То су тек сада запазили.

„Гледајте!” викну Физичар. Испруженом руком показивао је пред себе. Али то се догодило готово истовремено - са свих страна одједном. Свуда се видело исто.
        Терен изривен јамама почео се померати. Покренуо се. Помаљало се из њега нешто што се искрило на сунцу, свуда где су пале гранате. Готово равна, гребенаста линија блештавих клица, ту и тамо у четири, понекад у пет, шест редова. Нешто је из земље расло тако брзо да је, ако се поглед напрегне, могао да се види напредак тог растења.
        Неко истрча из тунела и појури као да не види своје, према избоченој линији огледалских пламичака. Кибернетичар. Другови повикаше и потрчаше за њим.

„Знам!” викао је. „Знам!”
        Пао је на колена пред стакластим стројем клица. Израсле су већ за читав палац из земље, у доњем делу дебеле као песница. Песак је нежно мигољио око сваке од тих клица, у дубини је нешто грозничаво подрхтавало, комешало се, радило. Личило је на истовремено пресипање читавих милијарди најсићушнијих зрнаца.

„Механички сперматозоиди!” викао је Кибернетачар. Покушавао је рукама да поткопа терен око најближе клице. Није успевао. Песак је био превише врео. Кибернетичар диже руке увис. Неко отрча по лопате, почеше да копају, тако да је земља само излетала у ваздух. Помешане с њом заблистале су рашчлањене, дуге, међусобно сплетене као корење, жиле огледалске масе. Била је тврда, звонила под ударима лопате као метал, а кад је јама ископана читав метар у дубину, покушаше да ишчупају ту чудну творевину. Она се чак и не помаче - толико је била срасла са другима.

„Црни!” викнуше сви углас. Аутомат притрча, песак му је прскао испод ногу.

„Истргни то!”
        Чврста клешта затворише се на огледалским жилама дебелим као мушка рука. Челично тело се напрегну. Видеше како стопала почињу полако да му упадају у терен. Из трупа је допирало најтише зујање као од крајње напете вибрирајуће струне. Аутомат се усправљао, упадајући у земљу.

„Пусти!” викну му Инжењер. Црни се тешко извуче из земље и умири се.
        Сада су сви стајали непомично. Светлуцава жива ограда имала је већ готово пола метра висине. У доњем делу - над самом земљом полако је добијала нешто тамнију, млечно-плаву боју, а горњим делом је још расла.

„Значи тако”, рече мирно Координатор.

„Тако.”

„Хоће да нас заграде.”
        Мало поћуташе.

„Да ли то ипак није примитивно? Уосталом сад бисмо могли изићи”, рече Хемичар.

„И оставити ракету”, одврати Координатор.

„Она њихова извидница мора да ју је добро размотрила! Пазите, пуцали су готово тачно дуж оне бразде коју су изрили њихови штитови.”

„Заиста.”

„Неоргански сперматозоиди”, рече Кибернетичар смирено. Отресао је руке од песка и глине. „Неорганска зрна, семена, разумете? Засејали су га својом артиљеријом!”

„То није метал”, рече Хемичар. „Црни би га савио. То је нешто као супранит или керамит, с омотачем који се стврдњава.”

„Ама, не, та то је напросто песак!” повика Кибернетичар. „Не разумеш? То је неоргански метаболизам! Каталитички претварају песак у некакав високомолекуларни дериват силицијума и творе од њега те жиле, пошто биљке црпу из подлоге соли.”

„Мислиш?” упита Хемичар и клече, дотакавши сјајну површину. Подиже главу.

„А кад би погодили у другу врсту терена?” упита.

„Прилагодили би се. Уверен сам у то! Управо зато су тако ђаволски сложени. Њихов
је задатак да увек произведу што тврђу, што отпорнију супстанцу од онога што имају на располагању.”

„Ох, ако то није ништа више, Бранитељ ће га разгристи и неће сломити зубе”, осмехну се Инжењер.

„Да ли су нас они то напали?” упита тихо Доктор. Зачуђено га погледаше.

„А шта је ово? Није напад?”

„Није. Пре бих рекао - покушај одбране. Хоће да нас изолују.”

„И шта? Треба да седимо и чекамо док не постанемо као црви под цилиндром?”

„А шта ће вам Бранитељ?”
        Поколебаше се.

„Вода нам више није потребна. Ракету ћемо, вероватно, успети током недеље да поправимо. За десет дана, рецимо. Атомски синтетизатори ступиће у покрет кроз највише неколико часова. Не мислим да ће ово бити стаклено звоно. Пре - високи зид. Препрека за њих непробојна, па мисле да је и за нас. Захваљујући синтетизаторима имаћемо храну. Није нам од њих потребно ништа, а они… ваљда нам нису могли изразитије ставити до знања да нас не желе.”
        Слушали су те речи намргођени. Инжењер погледа око себе. Огледалске оштрице стизале су му већ до колена. Цепале су се. Срастале. Шушањ је сад био тако јак, као да је из земље допирало зујање стотина невидљивих кошница. Модри корени при дну ископа били су набрекли, постајући налик на стабла.

„Молим те, доведи овамо дуплаша”, неочекивано се Координатор обрати Доктору, који га погледа као да га није добро чуо.

„Сада? Овамо? Зашто?”

„Не знам. То значи… хтео бих да га доведеш. Хоћеш?”
        Доктор климну главом и пође. Остали су стајали ћутке на сунцу. Појави се Доктор. Наги див с напором је испузао за њим из тунела и прескочио преко земљаног бедема. Изгледао је живахан и као задовољан - држао се близу Доктора и тихо гукао. Одједном се његово пљоснато лишце стисну. Плаво око је непомично гледало пред себе. Само је дахнуо и окренуо се читавим трупом. Језиво је зацвилео. У великим скоковима бацио се до огледалске ограде као да је хтео на њу да насрне, трчао је дуж ње, шепаво седао. Протрчао је око целог круга, непрестано јечећи. Испуштао је чудан, бучан кашаљ, дотрчао до Доктора и почео штипкати чворноватим прстићима
његов комбинезон на грудима, показивао на еластични материјал, загледао му се у очи. С њега је лио зној. Онда је гурнуо Доктора, одскочио па се нагло вратио, још
једном се осврнуо око себе, увукао уз непријатан звук мало попрсје у труп, и бацио се у црни отвор тунела.
        За секунд су још видели спљоштен, задебљан табан његовог стопала кад је упузао унутра. Људи су подуже ћутали.

„Надао си се томе?” упита Доктор Координатора.

„Не… не знам. Заиста. Мислио сам само да му, можда, то није страно. Очекивао сам некакву реакцију. Рецимо, неразумљиву. Овакву - не…”

„Треба ли то да значи да је разумљива?” мрачно упита Физичар.

„У извесном смислу, да”, одврати Доктор. „Он то познаје. У сваком случају, познаје нешто слично, и боји се тога. За њега је то нека страшна, сигурно смртно опасна појава.”

„Погубљење… типа Еден?” дорече тихо Хемичар.

„Не знам. У сваком случају то нам казује да 'живи зид' не употребљавају само за планетарне дошљаке. Могуће га је, уосталом, посадити и без артилерије.”

„А можда се дуплаш напросто боји свега што светли?” рече Физичар. „Проста асоцијација. То би објаснило и случај с оним огледалским појасом.”

„Не, показивао сам му огледало, није се ни бојао, нити се за њега занимао”, рече Доктор.

„Према томе, он није ни тако глуп, ни неразвијен”, добаци Физичар. Стајао је сасвим поред стакласте преграде. Стизала му је већ до појаса.

„Пас у кога се пуцало, боји се пушке.”

„Чујте”, рече Координатор, „чини ми се да је ово мртва тачка. Налазимо се у
ћорсокаку. Шта предузети даље? Поправке, добро, то се разуме само по себи, али хтео бих…”

„Нова експедиција?” натукну Доктор. Инжењер се невесело смешкао.

„Је ли? Увек сам с тобом. Куда? У град?”

„То би значило сигуран сукоб”, брзо добаци Доктор. „Јер нећеш отићи другачије, но на Бранитељу. А на нивоу цивилизације који смо успели да достигнемо заједничким напором - кад имаш при руци антипротонски топ, нећеш се ни обазрети, а почећеш да пуцаш. Морамо избегавати борбу по сваку цену. Рат је најгори начин прикупљања знања о туђој култури.”

„Уопште нисам мислио на рат”, одврати Координатор. „Бранитељ је баш одличан заклон и тако много може да издржи. Чини се да све указује на то да је становништво Едена дубоко раслојено и да са слојем који предузима разумна дејства, нисмо засад успели да успоставимо контакт. Разумем да би испад у правцу града могли да схвате као противудар. Остао нам је ипак неистражени западни правац. Два човека потпуно су довољна за опслуживање кола, остали могу остати и радити у ракети.”

„Ти и Инжењер?”

„Не мора баш тако. Можемо се повести Хенрик и ја, ако хоћеш.”

„У том случају биће ми потребан неко трећи, вешт са Бранитељем”, рече Инжењер.

„Ко жели?”
        Желели су сви. Координатор се и нехотице осмехну.

„Тек што су топови прекинули паљбу, изједа их отров радозналости”, издекламова.

„Онда крећемо”, изјави Инжењер. „Доктор, наравно, хоће да буде с нама, као представник разума и благости. Одлично. Добро је што ти остајеш”, рече Координатору, „јер знаш поредак радова. Најбоље је да одмах поставите Црнога на
један теретњак, али не почињите копање под ракетом пре но што се ми вратимо. Хтео бих да још проверим статичка израчунавања.”

„Као представник разума хтео бих упитати који је циљ овог похода?” рече Доктор.
„Чим пробијемо блокаду, ступамо у фазу конфликта хтели ми то или не.”

„Дај противпредлог”, одврати Инжењер. Стајали су у тихом, готово певном шуму растуће живе ограде, која је требало брзо да им израсте изнад глава. Сунце се преламало у беле и разнобојне искре кроз њене жиласте сплетове.

„Немам никакав”, признаде Доктор. „Догађаји нас непрестано престижу, а досад су омањивали сви планови унапред начињени. Можда би најразумније било уздржати се од било каквог изласка. За неколико дана ракета ће бита оспособљена за лет. Кружећи око планете на малој висини можда ћемо моћи дознати више и слободније но сада.”

„Не верујеш ваљда у то”, успротиви му се Инжењер. „Ако не можемо ништа да сазнамо кад све истражујемо изблиза, шта нам може рећи лет на надатмосферској висини? А разум, Боже мој… Да су људи били разумни, никад се не би нашли овде. Чега има разумног у ракетама које лете на звезде?”

„Демагогија”, прогунђа Доктор. „Знао сам да вас нећу уверити”, додаде. Пође полако дуж стакласте препреке.
        Остали су се враћали у ракету.

„Не рачунај на сензационална открића. Претпостављам да се према западу протеже терен сличан овоме овде”, рече Координатор Инжењеру.

„Откуд знаш?”

„Нисмо могли пасти баш на средину пустињске мрље. На северу фабрика, на истоку град, на југу висораван с 'насељем' у котлини, што значи да се највероватније налазимо на крају пустињског језичка који се шири према западу.”

„Могуће. Видећемо.”

10

        Неколико минута после четири, доња теретна клапна се затресла и полако спустила наниже као чељусти прождрљивца. Затим се зауставила као кос мост у ваздуху. До земље је од њеног руба недостајало више од метра.

Људи под ракетом стајали су с обе стране отвора забачених глава. У зјапећој унутрашњости најпре се указаше размакнуте гусенице које су с растућим брујањем суљале право, као да је велика машина хтела да скочи у ваздух и за трен још видеше сивожути доњи део. Онда се та грдосија над њиховим главама заљуља, силовито се наже напред, удари обема гусеницама о висећи испуст да само затутња, онда на њима крете наниже, прекорачи метарску празнину, захвати пред њим вршцима гусенаца терен, трже га, у делићу секунде учини се да ће обе полако мељуће траке профилираних плочица стати, али уследи трзај, и дижући у водоравни положај своје спљоштено чело Бранитељ пређе неколико метара по равном, док не замре са певним брујањем.

„Но, а сад, драги моји”, Инжењер помоли главу кроз мали задњи отвор, „склањајте се у ракету, јер ће постати вруће, и не излазите једно пола часа. Или још боље, најпре пошаљите Црнога да провери преосталу радиоактивност.”
        Клапна се затвори. Три човека се увукоше у тунел и повукоше аутомат за собом. Онда се на отвору тунела показа изнутра постављена плоча, која је чврсто испунила цео отвор. Бранитељ је чекао. Инжењер је изнутра брисао екране, проверавао шта показују сатови, док мирно не рече:

„Полазимо.”
        Кратка и танка, одозго и одоздо учвршћена цилиндричким задебљањима, Бранитељева
њушка поче се полако кретати према западу.
        Инжењер је ухватио збијану глазуру живе ограде на нишан, гледано постранце, ловећи положај трију штитова - белог, црвеног и плавог - и притиснуо ногом педалу.
        Екран је делић секунде био црн, као засут гаром. Истовремено је ваздух са чудним звуком, као да је неки див утиснуо уста у земљу и изговорио 'Умпф!' - ударио у Бранитеља тако да се сав заљуљао. Екран се поново очисти.
        Ватрени облак лоптасто се ширио на све стране. Ваздух се око њега силовито таласао као течно стакло. Огледалска жива ограда неста на површини од десет метара. У кланац са извијеним, вишњево ужареним странама, ударала је пара. Песак се на размаку од неколико стотина корака на површини застаклио и из њега су на сунцу искакале искре. На Бранитеља је падао летећи бели пепео, готово без тежине.

„Навалио сам малчице прејако”, помисли Инжењер, али рече само: „Све је у реду, идемо.” Здепасти труп је задрхтао и лако се упутио према рову. Тек се мало зањихаше прелазећи преко њега, на дну је лежало малчице ватрене течности - растопљени силицијум.

„Ми смо заправо варвари”, промаче Доктору кроз главу. „И шта ја ту радим?…”
        Инжењер поправи правац и убрза. Бранитељ је јурио као по аутостради. Унутрашња, мека површина гусеница тихо је мљацкала на ваљчићима. Прелазили су готово шездесет километара на час, уопште то не осећајући.

„Може ли се отворити?” упита Доктор. Седео је ниско, на малом меком седишту, а над раменом је имао избочен екран, налик на бродски илуминатор.

„Наравно да може”, сложи се Инжењер, „само…”
        Покрете компресор. Из обруча при дну куле прсну млазевима оштрим као игла безбојан раствор, испљускујући из оклопа остатке радиоактивног пепела. Затим постаде видно
        - оклопно чело се отворило, његов врх склизну унатраг, бокови упадоше у дубину трупа - и сад су возили заштићени само дебелим, извијеним стаклом што је заклањало седишта, док је кроз отворени горњи део упадао ветар и мрсио им косу.

„Нешто ми се чини да је Координатор био у праву”, промрмља после извесног времена Хемичар. Предео се није мењао. Возили су преко мора песка док се, тешко возило благо њихало, секући преко перајасто издубљених дина, стално у истом ритму. Инжењер је појаћао брзину, али тада осетише подбацивање. Гусенице су језиво звиждале, предњи део скакао је с једне дине право на врх следеће, на трен се заривао, избацивао тешке облаке песка, неколико пута, песак је улетео и унутра.
        После педесет километара, претерано љуљање је престало. Тако су возили преко два часа.

„Да, он је ваљда био у праву”, рече Инжењер и незнатно промени правац од запада према југо-западу.
        Следећи час вожње није донео никаквих промена, па још једном скренуше, возећи већ изразито према југо-западу. Превалили су дотле сто четрдесет километара.
        Боја песка полако је постајала другачија. Од готово белог, веома сипког, који се дизао за њима као дуг, усковитлан перчин, постао је црвенкаст и тежи, није се више тако прашио, и кад би га гусенице избацивале увис, одмах би падао. Дине су такође постале разређеније и све ниже. С времена на време, пролазили су поред штрчећих батрљака потпуно засутих жбунова. У даљини су се појавили неразговетни, мали пламичци, мало по страни од правца вожње. Инжењер скрете према њима. Брзо су расли, а после неколико минута запазише како се из песка дижу високе, окомите плоче, налик на усамљене делове зидова. Успорише возећи кроз уски пролаз. С обеју страна стајали су нагнути под углом угаони зидови, изједени ерозијом. Велики камени блок лежао је на средини и препречавао пут. Бранитељ придиже чело, пређе без напора преко препреке, и нађоше се као у тесној уличици - кроз шкрботине и пробоје међу недопасованим плочама видели су се даљи делови рушевина, сви дубоко изједени водоравним слојевима ерозије. Из насеља од камених рушевина извезоше се у слободни простор. Поново се појавише дине, али су биле збијене, као
испресоване, и са њих се није дизала прашина. Терен се полако снижавао, возили су благом падином док су се далеко, у низини, виделе тупе мочугасте стене и опет беличасти обриси рушевина.
        Нагиб се завршио и његовим дном, прошараним пламенкастим стенама стигоше на противпадину, проширену све до линије хоризонта. Гусенице већ више уопште нису упадале. Терен је био набијен а појавили су се и први, колачасти бокори гроздастог растиња, готово црног, које се само, када се гледало према ниском сунцу, провидело вишњевом бојом, као да је лишћасте мехуриће испуњавала крв. Још даље према
југо-западу растиње је постајало више, ту и тамо испречујући се на путу, али је Бранитељ јурио преко њега, заривајући се до половине гусеница, готово не успоравајући брзину, испуштајући приликом гажења потмуо, непријатан тресак, и гласове многих хиљада пуцкетајућих мехурова, из којих је прскало лепљиво, црно мазиво, мрљајући керамитске плоче, тако да је убрзо читаво Бранитељево тело све до куле било као попрскано мрко-риђом бојом.
        Били су на двестотом километру и сунце је већ додиривало западну линију хоризонта. Дуга, преувеличана сенка возила таласала се, извијала и све више протезала. Одједном под Бранитељем нешто шкрипну, он се за тренутак лако придиже и западе у нешто што се с отегнутим пуцкетањем распрсну. Инжењер закочи, али прешли су још неколико метара пре но што возило стаде. У широкој, кроз честар начињеној, колотечини иза себе угледаше делове риђасте конструкције коју је Бранитељ својом тежином згазио, и ти делови беху помешани с поцрнелим комадићима жбуња. Кренуше даље и опет нагазише, овога пута једном гусеницом, на делове решетке, комаде избушеног лима, при врху обрасле брадавичавим жбуњем извијених, рупичастих кракова. Бранитељ је све то кидао гусеницама, гњечио заједно с масном масом што је истицала из пуцајућих гроздова у шкрипаво тесто. После извесног времена, зид од растиња постаде још виши. Огавно трештање и писак зарђале гвожђурије престаде. Онда се шибајуће вреже са брадавичастим задебљањима размакоше на обе стране - и нађоше се у дубини неколико десетина метара широког просека. На другој страни црнео
се исти зид честара као овај кроз који су се пробили. Инжењер у месту скрену, и они потераше наниже просеком налик на шумски пут. Његово глиничасто дно било је набијено, покривено иловичастим траговима који су показивали да је некад туда текла вода.
        Просек није ишао право. Понекад је половина великог, скерлетно усијаног сунчаног диска долазила испред машине, болно их заслепљујући, понекад се на заокретима крила и само крвавим одсјајима просецала мастиљасти честар, који се дизао и до два и три метра у висину, збијен. Пут се сужавао, а нагиб је истовремено растао, и одједном пред собом угледаше читав диск залазећег сунца. Пред њим се, неколико стотина метара ниже, простирао велики, разнобојни простор.
        У дубини је пламтела површина воде, одсликавајући сунчево црвенило. Обала језера, неравна, покривена мрљама тамног растиња, показивала је вештачка учвршћења, машине на раскреченим ногама, а нешто ближе, готово над самим обронком урвине на чијем се рубу Бранитељ нагло зауставио, у неправилном мозаику су се дуж светлих пруга шириле зграде, низови окомитих, оштро светлећих јарбола, не већих од шибица. Доле
је владао жив саобраћај, на разне стране пузиле су поворке сивих, беличастих и мрких тачкица, међусобно се мешале, ту и тамо стварале концентричне скупине и опет се разилазиле у виду издужених врпци, а при том је цео тај густо насељени терен непрекидно блештао ситним искрицама, као да су на десетинама кућа становници неуморно затварали и отварали прозоре, чија су окна светлела и одражавала сунчани блесак. Доктор испусти одушевљени повик.

„Хенриче, најзад си успео! Најзад нешто нормално, обичан живот, и какав положај за осматрање!”
        Говорећи то, већ је пребацивао ноге преко руба отворене куле. Инжењер га задржа.

„Ама, чекај! Видиш сунце? Заћи ће за неких пет минута и ништа више нећемо видети. Морамо снимити на траку целу ту панораму, и то с великим убрзањем, иначе нећемо стићи.”
        Хемичар је већ извлачио испод седишта камере. Брзо му помогоше да стави највећи телеобјектив, налик на цев кремењаче, бацајући стативе у брзини на земљу. Инжењер за то време разви сплет најлонског ужета, закачи га о ивицу куле возила, а остатак ужета баци преко предњег краја, и скочи доле.
        Друга двојица су већ постављали стативе и трчали на руб обронка, Инжењер је трчао за њима са два краја ужета у рукама, повукао их и прикачио за појас обојици.

„У заносу бисте још слетели!” рече им. Сунчев диск већ се спуштао у успламтелу воду језера кад су поставили камере и кад је почео брзи шум механизма, а велики објектив се загледао у долину. Доктор клече придржавајући предње ноге стативе, којима је претила опасност да се сруше у провалију. Хемичар примаче око камери и искриви се.

„Много заслепљује!” викну. „Дај бленде!” Инжењер отрча и донесе најјачи противсунчани заклон, те опет почеше снимати највећом брзином. Сунце је већ до половине било под линијом хоризонта. Инжењер је, држећи оберучке водилицу, одмерено померао камеру улево и удесно. Хемичар је повремено заустављао то померање, управљао објектив на места у којима би у малом видном пољу визира запажао појачану циркулацију мрља и облика, помицао трансфокатор, мењао фокусно растојање. Доктор је и даље клечао, камера је тихо зујала, трака је летела из бубњева. Једна се завршила, они је заменише као да је пожар и већ је ишла друга. Тек је један комадић сунчаног диска стајао над водом што је постајала тамнија, кад се објектив сасвим спусти наниже, управљен на највећу покретну скупину. Доктор је, нагнувши се готово половином тела, висио на напетом ужету јер иначе не би успели да начине снимак. Видео је пред собом риђасте наборе глиничастог зида, обасјаног све блеђим црвенилом. При последњим метрима друге траке, црвени сунчев диск се угасио, небо је било још пуно сјаја, али равницу и језеро већ је прекрила сивоплава сенка. Сем
блескова светлости, ништа се више тамо није видело.
        Доктор се диже, хватајући се за уже. Камеру су носили утроје, опрезно, као благо.

„Мислиш да су снимци успели?” упита Хемичар Инжењера.

„Бар један део. Нешто траке могло је бити прејако осветљено. Уверићемо се кад стигнемо на брод. Најзад, увек се овамо можемо вратити.”
        Убацише камере, котуре и стативе у кола и још једном се вратише на руб обронка. Тек сад опазише да се на истоку обала језера стрмо наспраћивала, прелазећи у дубини предела у неправилни камени зид, на врховима обасјан последњим црвеним одсјајем. Над њим, далеко, дизао се у плаветнило с првим звездама стуб дима, чији
је гљивасто завршени врх стајао тренутак непомично и онда запао за планински заклон, неставшии им на очиглед.

„А, тамо је, значи, та долина!” повика Хемичар Доктору. Опет се загледаше доле. Поворке белих и зеленкастих искрица полако су пузиле на разне стране дуж језерских обала, скретале, сливале се у неравно извијане поточиће, местимично се гасиле или су се појављивале друге, веће. Полако је тамо постајало све тамније и број светала
је растао. Над њима је мирно шумео висок честар, потпуно црн, па се нерадо окренуше, тако је леп био призор. Понеше у погледима слику језера препуног одсликаних млечнобелих звезда.
        Ступајући по иловичастом тлу просека, Доктор упита Хемичара:

„Шта си видео?”
        Овај се збуњено осмехну.

„Ништа. Уопште нисам размишљао шта је то што видим, само сам се трудио да све време сачувам оштрину, а Хенрик је тако брзо возио на једну и другу страну, да ни у чем уопште нисам стизао да се разаберем.”

„Не смета”, рече Инжењер и наслони се на охлађени оклоп Бранитеља, „правили смо двеста снимака у секунди. Све што је тамо било видећемо кад се развије филм - а сад се враћамо!”

„Потпуно идиличан поход”, промрмља Доктор. Попеше се у возило. Инжењер пребаци визире телеекрана натраг а укључи кретање уназад. Једно време возили су тако узбрдо, онда на ширем простору заокренуше и појурише право на север.

„Не враћамо се истим путем”, рече Инжењер, „непотребно бисмо натоварили себи стотинак километара. Потераћу просеком колико се буде могло, и бићемо на месту за два часа.”

11

        Пут је кривудао. Нагиб је био све блажи. Зидови честара повремено би стискали Бранитеља, чуло би се шибање грања о кулу. С времена на време, понеки грозд би пао на колена Хемичара или Доктора. Доктор принесе неразвијени грозд носу и зачуди се.

„Ово има врло пријатан мирис”, рече.
        Били су одлично расположени. Озвездано небо добијало је пластичност и дубину, док се Млечни Пут белео у висини. Налети ветра испуњавали су честар слабим шумом, Бранитељ се ваљао меко, испуштајући једва чујно, слабо зујање.

„Занимљиво је како на Едену нема никаквих пипака”, примети Доктор. „У свим књигама које сам икад прочитао, на другим планетама увек има много пипака који се вију и гуше.”

„А њихови становници имају по шест прстију”, додаде Хемичар. „Готово увек шест. Не знаш можда зашто?”

„Шест је мистичан број”, одврати Доктор. „Шест је два пута три а трипут Бог помаже.”

„Престани с причом, изгубићу пут”, рече Инжењер, који је седео више. Још није могао да се одлучи да укључи светла, мада већ готово да ништа није видео. Ноћ је била необично лепа, и он је знао да ће се тај утисак покварити чим укључи рефлекторе. Помоћу радара такође није имао воље да вози јер би тада најпре морао да затвори кулу.

Једва је запажао своје руке на волану, само су показатељи и сатови пред њим тињали, а стрелице атомских показатеља нежно су поигравале као ружичасте звезде.

„Можеш ли да ступиш у везу с ракетом?” упита Доктор.

„Не”, рече Инжењер. „Овде нема Хевисајдове сфере, или тачније, постоји, само је избушена као решето. Нема говора о вези на кратким таласима, а за инсталирање другог предајника нисмо имали времена, као што и сам знаш.”
        Убрзо затим гусенице заштропоташе и возило се заљуља. Инжењер за тренутак укључи светла и виде да возе по белом, заокругљеном камењу, а да су високо над растињем почели да се назиру фантастични облици кречњачких шиљака. Возили су по сасушеном дну клисуре.
        То му се донекле није допало, јер није знао куда ће их тај пут одвести, а тако стрме зидове не би успео да савлада чак ни Бранитељ. Камења је било све више, растиње је прелазило већ у издвојене хрпе, црне на светлима рефлектора. Пут је кривудао, ишао најпре узбрдо, затим готово по равном, стене су с једне стране постале ниже, најзад сасвим нестале, и сад су се нашли на благо погнутој ливади, при врху обрубљеној кречњачким праговима. Од њих су ишли омањи шљунчани усеци. Међу блоковима, лелујале су при земљи дуге, на светлу сребрнозелене, кривудаве стабљичице.
        Скоро пола часа возили су с превеликим скретањем према североистоку и било је време да се почну враћати на прави правац, али то им није допуштао кречњачки ланац, дуж кога је пролазио Бранитељ.

„Имали смо ипак среће”, рече Хемичар, „могли смо упасти у језеро или погодити у стене - и сумњам да бисмо се искобељали.”

„У праву си”, рече Инжењер и додаде, „чекајте но…”
        На путу је стајало нешто длакаво, као мрежа са дугим длакавим ресама. Бранитељ је полако стигао до те препреке и зарио се у њу предњим делом. Инжењер је благо притиснуо акцелератор и с тихим цепањем чудна мрежа се покидала и нестала, угњечена у тле гусеницама. Светла издвојише из мрака високе црне облике, читаву
њихову шуму, као неку скамењену војску у развијеном распореду, која се појавила пред машином, тако да умало не ударише у шиљато постоље. Плану велики, средњи рефлектор, лизну црни стуб и пође по њему увис.
        Био је то оријашки кип у коме је уз известан напор било могуће препознати попрсје дуплаша, тачније само мало његово попрсје, увећано до огромних размера. Имао је укрштене, увис подигнуте руке, пљоснато, готово угнуто лице са четири неправилне
јаме, значи другачаје од оних која су познавали. Наклањао се у страну, гледајући на њих с висине кроз своје четири очне дупље.
        Утисак је био толико јак, да се подуже нико није огласио. Затим језичак рефлектора напусти кип, клизну водоравно у дубину мрака, ударајући у друга постоља, једна висока и уска, друга ниска, на којима су се дизала попрсја црне, пламене боје, понегде и млечнобело, као да је извајано од слоноваче. Сва лица су имала четири ока, нека су била чудно деформисана, као натечена, с огромним бедемом чела, а још даље, ваљда на двеста метара од места на коме се Бранитељ зауставио, пролазио је зид, из кога су штрчале увис размакнуте, сплетене или укрштене руке натприродне величине - и чинило се да све показују на разне стране звезданог неба.

„То… то као да је гробље”, рече Хемичар, спустивши глас до шапата.
        Доктор је већ силазио на задњи оклоп. Хемичар пожури за њим. Инжењер окрете рефлектор на другу страну, тамо где је пре тога штрчала кречњачка баријера - и уместо ње угледа редак дворед фигура са затртим, као испраним линијама. Били су то сложени сплетови облика у којима се погИед беспомоћно губио и, тек што би почињао да запажа нешто познато, целина би поново измицала разумевању.
        Хемичар и Доктор су полако ишли између кипова, Инжењер им је осветљавао пут из куле. Већ дуже време причињавало му се да чује, далек, плачни звекет, али удубљен у необични призор није обраћао пажњу на те гласове, тако слабе и неразговетне, да није могао ни помислити откуда стижу.
        Рефлектор је истраживао над главама Доктора и Хемичара, издвајајући све даље и даље фигуре кад се, већ сасвим близу, разлеже јетко пиштање. Измеду кипова полако се почеше ваљати сива маглена клупка, а кроз њих је, скачући с отегнутим јечањем, кашљем, цвиљењем, јурило крдо дуплаша. Некакве крпе, рите лепршале су над њима док су наслепо јурили, гурајући се и сударајући.
        Инжењер се баци у седиште, ухвати за покретач и хтеде да повезе према својима - то
је била његова прва мисао. Видео је стотинак корака даље, бледа на светлости, лица Доктора и Хемичара који су запањено гледали растрчане појаве. Не могаде ипак да крене, јер бегунци нису уопште обраћали пажњу на машину и претрчавали су непосредно испред ње, неколико великих тела је пало, а стравично шиштање чуло се одмах ту, као да допире испод земље.
        Између најближих споменичких постоља обасјаних Бранитељевим рефлекторима испузао
је гибак крај цеви вукући се неколико центиметара изнад земље и избацивао млаз пене која је у ваздуху кључала. Расипајући се по земљи, почињала је силно да се дими и обавила околину магловитим сивилом.
        Кад је први талас сиве магле обавио Бранитељеву кулу, Инжењер је осетио као да му хиљаде бодљи раздиру плућа. Заслепљен, с потоцима суза што су му текли низ лице, испустио је потмуо крик и гушећи се, јецајући од љутог бола, снажно притиснуо убрзивач. Бранитељ је скочио напред као из топа, оборио црни кип, у трену се попео на њега и преваљао ричући. Инжењер није могао да дише, страшан бол га је распињао, али није затварао кулу. Знао је да најпре мора да покупи двојицу својих, па је возио даље. Заслепљен, једва је видео кипове што су се с треском рушили и које је Бранитељ газио. Ваздух је постао чистији и више је чуо но што је видео како Хемичар и Доктор искачу из честара и пењу се на оклоп. Хтеде да викне 'упадајте' али само се кркљање пробило из његовог спаљеног грла. Ова двојица, тетурајући се од кашља, ускочише у возило. Инжењер пипајући покрете полугу, метална купола се над њима затвори, али магла што је кидала грло још је висила у ваздуху. Јечао је, док се остатком снаге рвао са захватом челичног вода. Кисеоник просто хукну, излећући мало под високим притиском из редуктора, и… он осети на Иицу
његов удар. Гас је био тако сабијен, да му се учини као да га је песница лупила међу очи.
        Није марио за то пуштајући да га шиба оживљујући млаз. Двојица другова пребацили су му се преко рамена, снажно удишући. Филтри су радили, кисеоник је потискивао отровну маглу. Још су осећали јак бол у грудима, сваки удисај као да им је вређао живе ране душника, али тај осећај је пролазио. Протекло је једва двадесетак секунди од затварања куле кад је Инжењер честито прогледао. Укључио је екран.
        Међу основима троугластих споменичких постоља, у бочној алеји, до које није стигао, још се трзало неколико спљоштених тела. Већина се нису уопште мицала, помешане ручице, мала попрсја, главе, час су нестајали, час се појављивали испод сивих колутова што су се споро ваљали. Инжењер укључи спољно ослушкивање. Чула су се све удаљенија и удаљенија кашљуцања, скичања, нешто затрупка однатраг, хор искиданих, збијених гласова зачу се још једном од стране сплетених белих фигура, али није се видело ништа сем ваљања сиве магле. Инжењер провери да ли је кула херметички затворена и стиснутих вилица покрете волан. Бранитељ се полако окретао у месту, гусенице су трештале на разбијеном камењу. Три рефлекторска снопа покушавала су да пробију облак. Кренуше поред разбијених кипова тражећи онај шиштави испуст. Инжењер се домишљао да мора бити тамо где, десетак метара даље, пена избија увис и на страну. Колебљив талас дима већ је обавијао уздигнуте руке следеће фигуре.

„Не!” викну Доктар.” Не пуцај! Тамо могу бити живи!”
        Било је прекасно. Екран је за делић секунда поцрнео, Бранитељ је поскочио као да га је погодила наказна песница и пао на место с језивим треском, управљајући таласи се одвојише од оштрице генератора смештеног у њушци, и после неколико стотина метара већ су погодили у оно што је избацивало шиштаву пену. Антипротонско пуњење спојило се са истовредном количином материје.
        Кад је екран синуо, међу далеко разбацаним остацима споменичких постоља зјапио је ватрени кратер.
        Инжењер га није ни погледао. Напрезао се настојећи да види шта се десило с остацима тог проводника и где је нестао. Још једном је окренуо Брантитеља у месту за деведесет степении и полако га пустио да пузи дуж споменика које је налет удара оборио. Сиве магле било је све мање. Прођоше поред три-четири крпама покривена тела. Инжењер закачи леву гусеницу да не би прегазио најближе. Велики непомични облик назирао се у густишу нешто ниже. Тамо се отварала издужена пољаница. На
њеном крају блеснуше сребром појаве које су скакале у честар. Уместо малих попрсја имале су невероватно дуге, уске пакриваче или шлемове, са стране спљоштене, који су се при врху завршавали неком врстом кљуна.
        Нешто се тупо зари у предњи део Бранитеља, екран се замрачи и опет сину. Лево светло се угасило.
        Инжењер пређе преко тамног руба шумице другим, средишњим светлом, напипа међу гранама бројне сребрне одблеске иза којих је нешто почело све брже и брже кружити. На све стране се разлетеше гране, читави комади посеченог жбуња и велика усковитлана маса, мељући ваздух у блеску рефлектора крете у страну. Инжењер управи Бранитељеву њушку у средиште највеће гужве и притисну педалу. Глухо, снажно Умпф! уздрма кулу. Тек што екран блесну, окрете кулу у страну.
        Могло се помислити да је изишло сунце. Стајао ие на средини пољане. Ниже, где је пре тога била шумица, пети део хоризонта претворио се у бело море ватре. Звезде су нестале, ваздух је грозничаво треперио. Од тог димовима изгужваног зида ваљала се према њему голема, ватреним искрама обавијена кугла. Није се чуло ништа сем хучања пожара. Бранитељ је изгледао као мрвица прилепљена за земљу наспрам те грдосије што је све јаче кружила, претворена у, као ваздушна планина, висок ковитлац, преграђен по средини црнкастом изломљеном линијом. Већ га је имао на крстићу нишана, кад неколико стотина корака даље опази пожаром посветљеме бледе појаве бегунаца.

„Држите се!” дрекну с осећањем да му се ексери заривају у грло.
        Паклена шкрипа, тресак, ломљава, све одједном.
        У делићу секунде учини му се да кула лети на њега. Бранитаљ сав застења, рикну свим амортизерима, оклоп забруја као звоно и опали као да се распада. Екран за трен потамне и опет блесну. Ломљава није престајала, као да је стотине паклених чекића бесно лупало по горњем покривачу. Тај заглушујући тресак је слабио, ударци су постајали све спорији, још неколико пута је ћошкаста рука с фијуком просекла ваздух, онда се дуж оклопа, уз отегнуту лупу, обруши гомила гвожђурије, и неколико руку, лењо грчећи паучинасте чланке и поново их исправљајући, леже пред самим Бранитеиљевим челом. Једна је још одмерено млатила по оклопу, као да га исправља. Тај покрет био је већ једва уочљив, док и он не престаде. Инжењер покуша да се покрене с места, али гусенице начинише само кратак покушај обртања и уз ломљаву се закочише. Тада Инжењер убаци у рикверц и успе. Полако, извлачећи се, ријући земљу вученим крхотинама, Бранитељ је ишао као рак, онда кочење попусти, метал зазвеча и ослобођена машина одскочи унатраг.
        На подлози зида још горуће шуме, олупина је изгледала као тридесетметарски згажен паук. Један батрљак руке још је грозничаво копао земљу. Између кончастих, дугих кракова видела се назубљена гондола, сад проваљена. Из ње су искакале сребрне појаве.
        Инжењер нагонски провери нема ли кога на линији ватре, и притисну педалу.
        Грмну. Ново сунце расцепи пољану. Парампарчад олупине су фијучући и звиждећи летела на све стране. На средини букну стуб усијане глине, песка, угљенисаних, као слама лаких отпадака гара. Инжењер осети наглу слабост. Ледени зној му се сливао низ врат. Скочањену руку пружи ка мењачу, кад зачу Докторов повик:

„Враћај! Чујеш ли! Враћај!”
        Из горуће провалије буктао је црвено изнутра осветљени дим, као да се тамо, где је претходно стајала шума, отворио вулкан, кључала шљака сливала се и даље низ падину, ширећи ватру у остацима обореног, испремешаног крша.

„Та враћам”, рече Инжењер, „враћам…” Али није се кретао. Грашке зноја још су му клизиле низ лице.

„Шта ти је?” зачу као из велике даљине Докторов глас, угледа над собом његово лице. Протресе главом, широко отвори очи.

„Шта? Не, ништа”, промрмља. Доктор се поново врати на своје место.
        Инжењер укључи мотор. Бранитељ се трже, окрете се у месту - не чуше ништа, све гласове је гутао огромни пожар који је хучао као океан - и крете узбрдо истим путем којим је сишао.

Једини рефлектор, средишњи су изгубли у судару, поново им показа кипове оборене на земљу, измешане с мртвим телима. И једне и друге покривао је сиви метални пепео. Провезоше између двеју сломљених белих фигура и скренуше на север. Бранитељ је као брод кад улази у воду просекао и разбацао у страну густиш што је под гусеницама пуцкетао. Неколико бледих појава панично побеже ван домета светла. Повезоше даље све већом брзином. Возило се љуљало на неравнинама. Инжењер је тешко дисао, све
јаче стежући вилице да се не би онесвестио. Још је видео само усковитлане латице гара - све што је остало од искачућих сребрних појава - и широм је отварао очи. На светлу се зажуте глина на косо погрбљеној падини, Бранитељ је придигао чело и гурао навише, еластичне гранчице шибале су по оклопу, гусенице су шкрипале по нечем невидљивом, јурили су све брже, час навише, час наниже. Терен је бо испресецан малим кланцима. Возили су преко изувијених јаруга, обарали дрвенасто, испреплетено растиње, машина је прашила као бојна греда преко гаја паучинастог дрвећа, бодљикави огранци бомбардовали су оклоп беспомоћним, меким ударима, стравично је било пуцкетање и шиштање самлевених стабљика и грана. На задњим екранима још се видело црвенило од пожара. Полако се гасило и најзад је посвуда завладао мрак.

12

        После једног часа већ су јурили равницом. Била је црна, звездана ноћ. Поред машине што је равмомерно зујала јуриле су све ређе хрпе жбуња, убрзо су нестале и последње, и већ више ње било ничега сем дугих благих неравнина, које су изгледале као да оживљавају под рефлектором, таласајући се. Бранитељ их је прелазио у налету, као да је хтео да их сравни са земљом, седишта су се благо љуљала, фијук гусеница подсећао је на оштар звук бургије која се усеца у метал, стрелице сатава светлеле су ружичасто, наранџасто, зелено. Инжењер је, такорећи приљубивши лице уз екран, тражио светла ракете.
        Оно што је пре тога било очигледност - да су кренули не осигуравши радио-везу - сада је сматрао лудошћу; јурили су као да су један или два часа, неопходни за инсталирање другог предајника, били непроцењиво вредни. Кад је био готово уверен да је у мраку заобишао ракету и да сад вози даље на север, угледао ју је или тачније, угледао је настрано расплинут светлосни мехур. Бранитељ је возио све спорије, и под његовим јединим рефлектором сребрно и ватрено заблешташе погнути зидови ракете. Призор је био необичан. Кад би се блинкерска лампа палила, вишеспратна купола, при врху отворена, пламтела би, мноштвом дуга са стакластим сплетовима, а умножени сјај обасјавао би песак на даљину.
        Не желећи да пуца, Инжењер је туп, оклопљени предњи део возила управио према мосту на коме је пре тога просекао пут али је огледалски зид прекорачио пробој с обе стране, попунио га, и једини траг пролаза била је само плоча у шљунак претвореног песка у подножју живе ограде.
        Бранитељ је тежином својих шеснаест хиљада килограма из залета ударио у зид, тако да оклоп само застења. Зид се не помери.
        Инжењер се полако повуче двеста метара унатраг, управи линије нишана најниже што
је могао, и у тренутку кад је светли балон искочио из мрака, брзо притисну педалу.
        Није чекао да се отвор с кључајућим рубовима затвори већ крете. Кула је врхом чешала о препреку, али ју је материјал омекшао од врелине пропуштао. Једнооки Бранитељ се зарио у дубину празног пробоја, и са замирућим брујањем пришао ракети.
        Поздравио их је само Црни, али и он одмах нестао. Уследило је неопходно одлагање силаска, ваљало је најпре очистити оклоп од радиоактивног налета, проверити бројност импулса оружања, и тек тада су могли да напусте тесну просторију машине.
        Лампа сину. Координатор, који је први изишао из тунела, једним погледом обухвати предњи део Бранитеља покривен црним мрљама, улегнућа на месту двају рефлектора, бледа лица повратника, и рече:

„Тукли сте се.”

„Да”, одврати Доктор.

„Силазите доле. Овде је бројност фреквенција још 0,9 у минуту. Црни ће остати на улазу.”
        Нико се више не огласи. Силазили су тунелом. Инжењер је запазио други, мањи аутомат који је спајао водове у пролазу за машинско одељење, али није над њим ни застао. У библиотеци су горела светла, на малом столу стајали су алуминијумски тањири, а на средини флаша вина. Координиатор, стојећи, рече:

„Ово је требало да буде мала свечаност, јер су аутомати прегледали гравиметријски разводник - цео је. Главни реактор је пред покретањем. Ако поставимо ракету у жељени положај, можемо полетети. Сад говорите.”
        За тренутак је завладало ћутање. Доктор погледа Инжењера, па нагло схвати и проговори:

„Био си у праву. На запад се одиста протеже пустиња. Прешли смо, у великом луку, готово двеста километара према југо-западу.”
        Причао је како су стигли изнад настањене равнице поред језера и снимили је, како су враћајући се наишли у мраку на скупину споменика - и ту се поколеба.

„Личило је сасвим на неко гробље или на настамбу неког култа. Оно што се потом догађало, тешко је представити, јер нисам сигуран шта је то означавало - ту песму већ знате. Гомила дуплаша панично је бежала, изгледало је као да су се сакрили па били уплашани, или су били сатерани међу те надгробне спаменике - хајком. Кажем да
је тако изгледало, више не знам. Неколико стотина метара ниже, јер то се дешавало на падини, била је омања шума, и тамо су били скривени други дуплаши, налик на оног сребрног што смо га убили. Иза њих је стајала, можда маскирана, једна од кружећих машина - велики бумбар. Али њега тада још нисмо видели, као ни то да су ови скривени у шуми спровели над самом земљом, гипки проводник, неку врсту плиновода, из кога је под притиском избијала отровна супстанца, пена која се претварала у суспензију или плин. Моћи ћемо је истражити, јер мора да се делимично задржала у филтрима, зар не?” обрати се Инжењеру, који климну главом.

„Хемичар и ја смо сишли да разгледамо те споменике. Кула је била отворена и умало нас то није угушило. Најгоре је било с Хенриком, јер је први талас тога гаса пошао на БранитеИја. Кад смо упали унутра и продували кулу кисеоником, Хенрик је опалио у гасовод или тачније, у место где се пре тога видео, јер смо већ били у густом облаку.”

„Антиматеријом?” упита Координатор у тишини.

„Да.”

„Ниси могао употребити мали бацач?”

„Могао сам, али нисам.”

„Били смо сви…” Доктор је за тренутак тражио праву реч, „разљућени. Видели смо како падају. Ти дуплаши нису били голи. Имали су на себи неке крпе, чинило ми се да су биле све исцепане, као у борби, али нисам сигуран. На наше очи погинули су сви или готово сви. Пре тога, умало се сами нисмо потровали. Тако је било. После
је Хенрик покушавао да нађе наставак тог плиновода, ако се добро сећам. Је ли тако?”
        Инжењер климну главом.

„Тако смо сишли доле, у шуму, и угледали оне сребрне. Носили су неку врсту маски. Претпостављам да су прочишћавали ваздух. Пуцали су на нас, не знам чиме, изгубили смо рефлектор. Истовремено је кренуо онај велики бумбар. Хтео нас је напасти са стране. У сваком случају, стигао је из жбуња. Тада је Хенрик испалио серију.”

„По шуми?”

„Да.”

„По тим - сребрнима?”

„Да.”

„И по бумбару?”

„Не. Он је ударио у нас и разбио се о Бранитеља. Избио је, наравно, пожар. Растиње се сасушило од термичког удара у тренутку експлозије, и горело је као папир.”

„Покушали сте да преговарате?”

„Не.”

„Гонили су вас?”

„Не знам. Биће да нису. Кружећи штитови би нас ваљда стигли.”

„На том терену не би. Тамо је мноштво јаруга, рупчага, клисура, нешто као земаљска
јура кречњачке стене, прагови одрона”, објасни Инжењер.

„Аха. И потом сте возили право овамо?”

„Готово право, с тим што смо били скренули према истоку.”
        Неколико секунди седели су у тишини. Координатор диже главу.

„Побили сте их - много?”
        Доктор погледа Инжењера и, видећи да овај не намерава да одговори, рече:

„Био је мрак. Они су се крили у честару. Чини ми се да сам видео најмање двадесет сребрних одблесака одједном. Али дубље, то значи у даљим честарима, још се нешто назирало. Могло их је бити више.”

„Ти што су на вас пуцали, били су сигурно дуплаши? Не неко други?”
        Доктор се поколеба.

„Рекао сам да су на малим попрсјима имали неку врсту покривача, шлемова. Али судећи по облицима, величини, начину кретања, то су били дуплаши.”

„Чиме су пуцали на вас?” Доктор је ћутао.

„Зрна, вероватно неметална”, рече Инжењер. „Оцењујем, наравно, по осећању. Места поготка нисам разгледао. Мала пробојна моћ, такав сам имао утисак.”

„Да, мала”, сложи се с њим Физичар. „Рефлектори, овлаш сам погледао, пре су удубљени него уништени.”

„Један се разбио у судару с бумбаром”, објасни Хемичар.

„А сад о киповима. Како су изгледали?” упита Координатор.
        Доктор је покушавао да их опише како је умео. Кад стиже ред на беле фигуре, прекиде и мало потом додаде с нелагодним смешком:

„Ту се опет, на жалост, може говорити само отприлике…”

„Четири ока? Врло истакнута чела?” понављао је полако Координатор.

„Да.”

„То су биле вајарске статуе? Камен? Метал? Одливи?”

„Не могу да кажем. Одливи сигурно нису. Величина је била натприродна, ако је о томе реч. И још извесна деформација, промена димензија. Као да…” поколеба се.

„Шта?”

„Придавање узвишености”, рече неодлучно Доктор. „Али то је само утисак. Уосталом, кратко време смо их разгледали, а затим се толико тога догодило… И наравно, опет постоји поље за стварање лаких аналогија. Гробље. Несрећни прогоњеници. Полицијска хајка. Мотопумпа с отровним гасом. Полиција са гас-маскама. Намерно употребљавам такве одредбе, јер се могло само чинити да је тако било, али то не знамо. Једни становници планете убијали су на наше очи друге. То је чињеница - ваљда неоспорна. Али ко кога… да ли су то била потпуно иста створења, или нека друга, која су се међусобно разликовала…”

„А ако су се разликовала, онда је већ све јасно?” упита Кибернетичар.

„Није. Али, помишљао сам и на такву евентуалност. Признајем, с нашег гледишта евентуалност је грозоморна. Као што се зна, човек најстроже оцењује људождерство. А ипак, појести мајмунску печеницу, у очима наших моралиста није уопште нешто страшно. А шта ако је биолошка еволуција овде протицала тако да су спољне разлике између бића с интелигенцијом као људска, и бићима која су остала на животињском степену развитка, неупоредиво мање него између човека и човеколиког мајмуна? Могли смо, у том случају, бити сведоци, рецимо - лова.”

„А онај ров крај града?” дабаци Инжењер. „То су такође ловачки трофеји, је ли? Дивим се твојим адвокатским смицалицама, Докторе.”

„Све док нисмо сигурни…”

„Имамо још филм”, прекиде га Хемичар. „Не знам зашто, али још нисмо успели да видимо нормални, обични живот на овај планети. Ови снимци показују баш тако нешто, нешто најсвакодневније, бар ми се тако чини…”

„Како, нисте ништа видели?” зачуди се Физичар.

„Нисмо, превише смо журили да искористимо последњу светлост. Раздаљина је била повелика, преко осамсто метара, чак и већа, али имамо два котура филма, снимке начињене телеобјективом. Колико је сад? Нема још дванаест! Мажемо их одмах развити.”

„Дај Црноме”, рече Координатор. „Али онај други аутомат - Докторе, Инжењеру, видим да вас је то заиста погодило, истина је да смо се у свему овом гадно заглибили, али…”

„Да ли контакти високих цивилизација морају да се заврше на овакав начин?” рече Доктор. „Врло бих волео да добијем одговор на то питање…”
        Координатор заклима главом, устаде и диже флашу са стола.

„Склонићемо је”, рече, „за другу прилику…”
        Кад Инжењер и Физичар изиђоше да прегледају Бранитеља, а Хемичар одлучи да за сваки случај припази на развијање филма, Координатор ухвати Доктора испод руке и, прилазећи с њим до нагнутих библиотечких полица, рече му, снизивши глас:

„Чуј, је ли могуће да сте ви, неочекиваном појавом, изазвали то панично бекство и да су настојали да нападну само вас, а не оне што су бежали?”
        Доктор га је гледао раширеним очима.

„Знаш, то ми уопште није пало на памет”, признаде. Онда поћута замишљено.

„Не знам”, одазва се најзад. „Биће да нисмо… сем ако то није био неуспео напад, који се одмах окренуо против неких од њих. Наравно”, додаде, исправљајући се,
„може се све то изложити и сасвим другачије. Да, сада то јасно видим. Рецимо, стигИи смо на неки забрањени терен. Они што су бежали, то је биИа, рецимо, група хадочасника, путника, шта их знам. Стража која је чувала то место, спровела је оружје, онај гасовод, између споменика, у тренутку кад се Бранитељ зауставио. Да, али први талас гаса најизразитије је обухватио оне друге, а не нас… Добро, претпоставима да је то био, с њихове тачке гледишта, несрећни случај. Тада -
јесте. Могло је тако бити.”

„Значи, не можеш то да искључиш?”

„Не, не могу. И знаш, што дуже о томе мислим, тим више ми такво тумачење изгледа равноправно с нашим првим. Могли су поставити разне страже у околини кад се вест о нама проширила. Кад смо били у оној долини, још ништа нису знали и зато тамо нисмо наишли на наоружане… Исте вечери, кружећи штитови први пут су се појавили поред ракете.”

„Наша несрећа је у томе што досад нисмо наишли чак ни на делове њихове информационе мреже”, огласи се из дубине кабине Кибернетичар. „Телеграф, радио, писмо, фиксирани документи, тако нешто… Свака цивилизација ствара таква техничка средства и помоћу њих учвршћује своју историју и искуство. Ова сигурно такође. Кад бисмо могли да стигнемо до града!”

„Бранитељем можемо”, одврати, окрећући се према њему, Координатор. „Али, започела би битка чији ток ни резултате не можемо предвидети. Мислим да си тога свестан.”

„Па онда, кад бисмо могли да се сретнемо с неким њиховим разумним стручњаком, техничаром из њихових редова.”

„Како то да учинимо? Да пођемо у лов?” упита Доктор.

„Ха, кад бих ја знао како! А то изгледа тако просто. Стиже се на планету са читавим наручјем интеркомуникатора, електронских мозгова за превођење, цртају се на песку питагорини троуглови, измењују поклони…”

„Престани с бајкама, чујеш ли?”
        То је рекао Инжењер. Стајао је на прагу.

„Дођите. Филм је развијен.”
        Одлучише да га пројектују у лабараторији, јер је то била најиздуженија просторија на броду. Кад тамо уђоше, трака је већ била фиксирана, али још мокра, па се вртела у бубњу кроз који је дувао топао ваздух. Отуда је ишла одмах у пројекциони апарат. Координатар седе иза апарата тако да би га у сваком тренутку могао зауставити или вратити слику на екран. Сви заузеше места а аутомат, угаси светло.
        Први метри били су потпуно црни. Неколико пута прођоше делови површине језера, затим се показа његова обала. Била је појачана. На неколико места спуштале су се у воду дуге косине, над којима су стајале раскречене куле, повезане рупичастим тракама. Слика је за тренутак постала неоштра, а кад опет могоше да запажају детаље, видеше да свака кула има на врху два пропелера од пет кракова који су се окретали у супротним правцима. Окретали су се врло споро, јер је снимање вршено с веИиким убрзањем. По косинама које су се спуштале у дубину језера, ишли су неки предмети, као потопљени у воду, али се нису видели њихови обриси. Сем тога, све се дагађало невероватно полако. Координатор врати двадесетак метара траке и пусти је поново, много брже. Предмети спуштани у воду дуж танких праменова, разиграних као вибрирајуће дебеле струне, сад су брзо упали у воду, на чијој се површини почеше ширити кругови. На самој обали стајао је, с леђа видљив дуплаш. Само је горњи део
његовог попрсја вирио из бачвастог уређаја, над којим је штрчао танак бич, који се завршавао лелујавом мрИјом.
        Обале нестаде. Сада су се преко екрана померали предмети пљоснати као кутије, набијене на рупичасте стубове. На њиховом врху стајале су бројне бачвасте творевине, налик на ону из које је вирио дуплаш на пристаништу. Све су биле празне, неке су се лењо померале, по две и три у исту страну, па су се дизале и кретале натраг.
        Слика се полако померала даље. Појавили су се блескови, врло бројни, али као спаљене, црне мрље. Филм је ту био прејако осветљен, и што је горе, мрље су окруживале кругове који су постали мутни. Иза тих магловитих рубова виделе су се неке приИике, тако мале с висине. Дуплаши су ишли у паровима на разне стране, мала попрсја имали су окружена нечим пахуљастим, тако да им је вирила само главица, али слика није била довољно јасна да би се могао запазити израз лица.
        Сад је у екран упловила велика маса која се равномерно подизала и спуштала. Цедила се према доњем углу екрана као да из ње истиче пенушави сируп, ходиле су по њој на елиптичним подметачима десетине дуплаша. Изгледало је као да су нешто држали у својим ручицама и додиривали ту масу, гладили је или скупљали. С времена на време, из масе се надимао брежуљак на врху заоштрен, и отуда је штрчало нешто налик на сиви пехар. Слика се померала, али покретљива маса и даље ју је испуњавала, појединости постадоше изразитије, хрпа међусобно незнатно размакнутих витких пехара појавила се као да расте. Уз сваки су стајала два или три дуплаша и ниско им примицали лица. Мало би тако постајали непомични, затим би удаљавали лица, и то се тако понављало. Координатор поново врати траку и пусти је брже - сада дуплаши као да су љубили унутрашњост ових пехара. Други, на земљи, на које дотле нису обраћали пажњу, стајали су са допола издуженим малим попрсјем и као да су посматрали шта они горе раде.
        Слика се поново померила. Видео се сам крај масе, обрубљен тамном линијом. Одмах поред ње су се повлачили кружећи кругови, много мањи од оних које су знали. Њихово кружење било је лењо и обављало се као у скоковима - могли су се запазити размаси рупичастих руку, али то је био ефекат филма, изазван померањем кружећих елемената у односу према појединим кадровима траке.
        Екран се полако испуњавао све живљом кретњом, мада се она дешавала - услед успорења - као у врло густом безваздушном средишту. Појавило се оно што су снимајући примили као 'центар града'. Била је то густа мрежа плитких ровова којима су пролазиле у свим правцима необичне, с једног бока стесане, с другог заокругљене бачвасте творевине. На свакој су се тесно прибијали дуплаши, од њих пет до двојице. Претежно су се возили по три заједно. Чинило се да њихова мала попрсја опасује нешто што прелази на спољну страну 'бурета', али то је могао бити и одблесак. Сенке залазећег сунца биле су врло дуге и отежавале разликовање елемената на слици. Над ровчастим артеријама пролазили су рупичасти мостићи згодних облика. На тим мостићима понегде су стајали, кружећи у месту, велики бумбари, и опет се то кружење распадало на серије компликованих кружеће-исправљајућих покрета, као да су чланкасти кракови хватали нешто невидљиво из ваздуха. Један бумбар је непомично застао, а тада су из њега почеле излазити појаве омотане врло блештавом супстанцом. Филм је био црно-бели, те се није могло одредити да ли је сребрна. У
тренутку кад је трећи дуплаш силазио вукући за собом нешто магловито, слика се померила. Средином је пролазило дебело уже, налазило се много ближе објективу од оног што је било на подлози. То уже, или цевасти проводник, лако се љуљало оптерећено танком циглом, из које се преливало нешто као облак лишћа, али ти продметићи морали су бити тежи, јер нису полетали, већ су падали као тегови доле где су на избаченој површини стајали у више редова дуплаши, и из њихових ручица су ситне искре непрестано летеле према земљи. Било је то сасвим неразумљиво, јер облак предмета што су стизали с висине као да је нестајао, не долазећи до оних што су стајали доле. Слика се померала полако. На самом крају лежала су непомично два дуплаша, трећи им се приближавао и тада су се ова два полако подигла. Један од њих се тетурао. Изгледао је као глава шећера, са скривеним малим попрсјем. Координатор је вратио траку, пустио је још једном, а кад се показаше тела што су лежала, заустави је, покуша да изоштри слику и приђе екрану с великим увеличавајућим стаклом.
        Кроз стакло виде само велике мрље што се расплињавају.
        Црнило је означило крај прве траке. Почетак друге показивао је исту слику, само мало померену и затамњену. Очевидно је већ постало тамније, и то се није могло надокнадити пуним отварањем објектива. Два дуплаша лагано су одлазила, трећи је допола лежао на земљи. Кроз екран се протегнуше трепераве пруге, објектив је ишао тако брзо, да се ништа није видело, затим је у видно поље ушла велика мрежа с петоугаоним отворима. У свакоме је стајао један дуплаш, а у онима мањим по два. Под том мрежом њихала се друга, замућена, и по томе схватише да је прва била стварна, а друга - њена сенка што је падала на подлогу. Подлога је била глатка, као обложена неком супстанцом сличном бетону. Дуплаши у отворима мреже имали су на себи наборане, тамне украсе због којих су изгледали, дебљи и шири. Готово сви су чинили исте покрете - њихова мала попрсја, заклоњена нечим полупровидним, полако су се повијала на једну па на другу страну, и та необична гимнастика обављала се изузетно споро. Слика заигра, искриви се и за тренутак се опет лоше видело, постајала је све тамнија. Показа се и сам крај мреже развучене на ужадима.
Једна се завршавала крај косо постављеног, великог, непомичног штита. Даље се обављао исти 'улични' саобраћај какав су већ видели - посвуда су пролазили бачвасти предмети пуни дуплаша.
        Камера је још једном наишла на мрежу, с друге стране, померила се у страну и показаше се дуплаши који су ишли пешице. Снимљени у оштром скраћењу одозго, паткасто су се вукли у паровима. Даље се показа читава гомила, подељена надвоје дугом, уском улицом. Њеном средином вукло се на замагљеним точковима уже, које је продужавало ван оквира слике. То уже је вукло нешто дугачко, што је испуштало оштре блескове. Као брушен, издужен кристал или огледалским плочама обложен квадар, њихало се на једну и другу страну, и бацало светлосне одразе на оне што су стајали. Онда се накратко зауставило, постало прозирно, и тада се показа лежећа појава затворена у њему. Зачу се нечији пригушен повик. Координатор врати траку и поново је пусти, а кад се после већ познатог њихања показа предмет затворен унутра, он заустави пројектор. Сви приђоше самом екрану. Окружен дворедом дуплаша, на средини празне уличице лежао је - човек.
        Владала је мртва тишина.

„Изгледа да нам лудило не гине”, разлеже се у мраку нечији глас.

„Али најпре разгледајмо то лепо до краја”, одврати Координатор. Вратише се на своја места, трака крену и слика заигра, оживе. Један за другим милели су уличицом кроз гомилу издужени блокови налик на мртвачке сандуке, али су били покривени нечим светлим што је висило све до земље и вукло се по њој као груба тканина. На следећој слици показа се празно место ограђено с једне стране погнутим зидом, под којим су штрчали бокори растиња. Усамљени дуплаш ишао је дуж бразде што је протицала преко целог екрана. Одједном, он одскочи као уплашен, а затим успореним, огромним скоком пролете кроз ваздух. Кружећи бумбар се превуче дуж бразде, нешто снажно блесну, као да је магла прекрила видно поље, а кад се разишла, дуплаш је непомично лежао на боку, испружен. Његаво тело одједном је постало готово црно. Све је то било утонуло у растући мрак. Чинило се да је лежећи почео да се трза, као да је почео пузити; на екрану почеше поигравати тамне пруге, затим блесну бело. Тако се завршио филм.
        Кад се упали светло, Хемичар покупи котурове и пође с њима у тамну комору да начини увеличане фотографије изабраних места. Други се задржаше у лабораторији.

„Но, а сад анализа објашњења”, рече Доктор. „Одмах могу да изнесем два, па чак и три разИичита тумачења.”

„Каначно хоћеш да нас бациш у очајање?” добаци му нагло разљућени Инжењер. „Да си се честито позабавио физиологијом дуплаша, пре свега физиологијом његових чула, сигурно бисмо данас знали много више.”

„Кад је требало то да учиним?” упита Доктор.

„Молим вас!” подиже глас Кординатор. „Почињемо да личимо на судницу космолошког института! Наравно, сви смо шокирани збаг оне људске прилике. То је била, без сумње, прилика, непомичан лик, утопљен како се чини у некакву масу. Потпуно је вероватно да су посредством своје информационе мреже разаслали наше портрете у сва насеља планете где су, ослањајући се на примљене податке, начинили човеколике лутке.”

„Откуда им наши портрети?” упита Доктор.

„Па, кружили су добрих неколико часова око ракете пре два дана, могли су чак да обаве детаљна посматрања.”

„И шта би им могли значити такви 'портрети'?”

„Начинили су их ради научних или религијских циљева. То, наравно, нећемо разрешити ни у најдужој расправи. У сваком случају, то није неки необјашњив феномен. Мислим да смо видели не много велики центар у коме се обављају неки производни радови, а можда смо посматрали и њихове разоноде, можда функционисање њихове 'уметности', просечни 'улични саобраћај', даље - радове на пристаништу и предмете који се у
њима сипају, не много разумљиве.”

„То је добра одредба”, добаци упорни Доктор.

„Биле су тамо још, како се чини, 'сцене из војног живота'. Имамо много основа за претпоставку да они што су обучени у сребрне огртаче чине војску. Сцена пред сам крај је нејасна. Могло је то, наравно, бити неко кажњавање појединца који је, идући путем намењеном за бумбаре, нарушио закон који код њих влада.”

„Погубљење на месту као казна за прелазак улице, то је мало престрого, не чини ти се?” упита Доктор.

„Зашто се трудиш да све преокренеш у бесмислицу?”

„Зато што и даље тврдим да смо видели тачно онолико колико би могли видети слепи.”

„Има ли још неко нешто да каже?” упита Координатор, „сем исповедања агностичког вјерују?”

„Ја”, рече Физичар. „Чини се да се дуплаши пешице крећу само у изузетним околностима, на шта би, уосталом, указивала њихова велика дебљина и несразмер удова, нарочито руку, у односу према маси тела. Чини ми се да би набацивање могућег еволуционог стабла, које је издало тако обликоване јединке, било неизмерно инструктивно. Сви сте запазили њихово живо гестикулирање. Тим својим ручицама ниједан од њх не подиже терен, ништа не вуче, не носи, а такве су слике у земаљском граду нешто најобичније. Можда им онда руке служе у друге сврхе?”

„У какве?” радознало упита Доктор.

„Не знам, то је твоја област. Ту у сваком случају има много да се учини. Можда превише журно настојимо да одмах схватимо архитектонику њиховог друштва уместо да се прихватимо проучавања појединих њего”вих циглица.

„Ту си у праву”, рече Доктор. „Руке су сигурно веома важан проблем. Еволуционо стабло такође. Чак не знамо ни да ли су сисари. Прихватио бих се да за неколико дана одговорилм на таква питања, само се бојим да нећу објаснити оно што ми је у читавом том призору изгледало најчудније.”

„А то је?” упита Инжењер.

„То што нисам видео ниједног самог пролазника. Ниједног. Нисте на то обратили пажњу?”

„Напротив, био је један на самом крају”, рече Физичар.

„Да, заиста.”
        После тих Докторових речи нико се дуже времена није огласио.

„Мораћемо још једном да погледамо тај филм”, рече, као колебајући се, Координатор.
„Чини ми се да је Доктор у праву. Усамљених пешака није било. Ишли су у најмању руку у паровима. Мада на самом крају, јесте. Један је стајао на станици.”

„Седео у оном купастом апарату”, рече Доктор. „Уштитовима такође седе појединачно. Говорио сам о пешацима. Само о пешацима.”

„Није их више било.”

„Неколико стотина свакако. Замисли, виђену из птичје перспективе, улицу земаљског града. Постотак усамљених пролазника сигурно ће бити велики. У неким часовима чак чине већину, а овде их нема уопште.”

„Шта то треба да значи?” упита Инжењер.

„На жалост”, заклима главом Доктор, „сад ја питам.”

„Један усамљени довезао се с вама”, рече Инжењер.

„Али знаш у каквим околностима?”
        Инжењер не одговари.

„Чујте”, огласи се Координатор, „оваква дискусија одмах постаје јалав спор. Нисмо вршили систематска истраживања, јер нисмо научно-истраживачка експедиција, већ смо заправо имали друге бриге типа 'борбе за опстанак'. Морамо начинити даље планове рада. Сутра ће кренути машина за копање, то је већ поуздано. Имаћемо укупно два аутомата, два полуаутомата, машину за копање и Бранитеља који, уз примену одговарајуће опрезности, може такође да помогне у извлачењу ракете. Не знам је ли вам познат план који смо Инжењер и ја начинили? Првобитна концепција почивала је на спуштању ракете до нивоа воде и усправљању путем подизања и учвршћивања трупа набијеном земљом. То је метод који су користили још градитељи пирамида. Сад хоћемо да наш 'стаклени зид' посечемо на делове, одговарајуће величине и да од њих начинимо систем скела. Материјала ће бити довољно, а већ знамо да је ту супстанцу могуће талити и спајати на високој температури. Реализација тог пројекта, уз коришћење грађе коју су нам с нехотичном наклоношћу доставили становници Едена, омогућиће нам да радикално скратимо цео процес. Није искључено да ћемо за
три дана моћи да кренемо. Чекајте”, рече, видећи комешање присутних, „хтео сам с тим у вези да вас упитам да ли ћемо кренути?”

„Да”, рече Физичар.

„Не”, готово истовремено се одазва Хемичар.

„Још не”, добаци Кибернетичар.
        Настаде тренутак тишине. Инжењер и Доктор се још нису изјаснили.

„Мислим, да треба да летимо”, рече на крају Инжењер. Сви га изненађено погледаше.
        Кад се ћутање одужило као да се од њега очекује неко објашњење, он рече:

„Раније сам мислио другачије. У питању је ипак цена. Напросто цена. Могли бисмо без сумње још много сазнати, али цена стицања тога знања може испасти - превелика. За обе стране. После оног што се догодило, сматрам да су покушаји мирног споразумевања, контакта - нереални. Сем онога што смо говорили, свако од нас ваљда, хтео то или не, има своју концепцију овдашњег света. Имам и ја такву концепцију. Чинило ми се да се овде дешавају грозне ствари и да у вези с тим треба да интервенишемо. Све док смо били Робинзони и док смо сваки комад рушевина откидали руком, ништа о томе нисам говорио. Чекао бих да више сазнам и док нам не буду на располагању наша техничка средства. А ево сада, признајем, даље не видим уверљиве разлоге који би ме присилили да своју концепцију Едена одбацим, али свака интервенција у служби оног што сматрамо добрим и исправним, сваки такав покушај највероватније ће се завршити као наш данашњи поход. Употребом анихилатора. Наравно, увек ћемо наћи оправдање да је то била неопходна одбрана и тако даље, или уместо помоћи донећемо уништење. Сад знате мање-више све.”

„Кад бисмо имали бољи увид шта се овде стварно дешава…” рече Хемичар. Инжењер одмахну главом.

„Тада ће се сигурно показати да свака страна има своје право…”

„Па шта с тим што убице имају 'своје право'?” добаци Хемичар. „Неће нас се тицати
њихово право, већ спасење.”

„Али, шта им можемо понудити сем Бранитељевог анихилатора? Рецимо да ћемо половину планете претворити у перину да бисмо спречили те некакве рушилачке акције, ту неразумљиву 'производњу', те хајке, тровања - и шта даље?”

„Одговор на то питање нашли бисмо кад бисмо стекли веће знање”, с упорношћу рече Хемичар.

„То није тако једноставно”, умеша се у спор Координатор. „Све што се овде дешава
јесте једна карика дуготрајног историјског процеса. Мисао о помоћи долази из уверења да се друштво дели на 'добре' и 'зле'.”

„Уопште не”, прекиде га Хемичар. „Реци: на прогоњене и оне који прогоне. То није исто.”

„Добро. Замисли да нека високо развијена раса стигне на Земљу у време религијских ратова, од пре неколико векова, и да хоће да се умеша у сукоб - на страни слабих. Ослањајући се на своју моћ, забрањују спаљивање јеретика, прогоне иновераца и тако даље. Зар мислиш да би могли проширити на Земљи свој рационализам? Готово целокупно човечанство тада је веровало, и морали би постепено потаманити све до последњег човека. Остали би сами са својим рационалним идеалима!”

„Како, заиста сматраш да никаква помоћ није могућа?!” љутну се Хемичар.
        Координатор га је дуго гледао пре но што је одговорио.

„Помоћ, Боже мој, шта значи помоћ? Ово што се овде дешава, што овде видимо, плодови су одређене друштвене конструкције, требало би њу сломити и створити нову, бољу - а како ми то да учинимо? Па, ово су бића са другачијом физиологијом, психологијом, историјом од нас. Не можеш овде увести нашу цивилизацију. Морао би да начиниш план другачије цивилизације која би даље функционисала и после нашег одласка… Наравно, извесно време сам помишљао да се неки од вас носе са сличним мислима, као Инжењер и Хемичар. Мислим да је и Доктор тако сматрао, зато је сипао хладну воду на ватру разних аналогија које потичу са земље, је ли тако?”

„Јесте”, рече Доктор. „Бојао сам се да у наступу племенитости не пожелите да заведете овде 'ред', што би у пракси 'значило' терор.”

„Можда ови прогоњони знају како хоће да живе, само су још превише слаби да то остваре”, рече Хемичар. „А кад бисмо спасли живот само једне групе осуђених, и то би већ било много…”

„Али ми смо већ спасли једнога”, одврати нестрпљиво Координатор. „Можда знаш шта с
њим да се чини даље?”
        Одговори му ћутање.

„Ако се не варам, и Доктор је за старт?” упита Координатор. „Добро. Пошто сам и ја за, значи да смо у већини.”
        Прекиде. Поглед му се укочи од запањености. Он је једини седео лицем према одшкринутим вратима. У мртвој тишини, из мрака је допирало само слабо клокотање воде, сви се окренуше за његовим погледом.
        У отвореним вратима стајао је дуплаш.

„Како се он овде…” поче Физичар и речи му замреше на уснама. Схватио је своју грешку. То није био њихов дуплаш. Онај је био закључан у просторији прве помоћи. На прагу је стајао огроман појединац црнкасте коже, с ниско угнутим малим попрсјем, главом готово додирујући давратак. Био је покривен земљастом материјом одоздо до горе, при чему је окружавала мало попрсје као оковратник; око њега се омотавао дебео сплет зелене жице. Кроз изрез на боку видео му се широк, метално сјајан појас, чврсто опасан на телу. Стајао је непомично. Његово пљоснато, наборано лице са два крупна плава ока било је покривено прозирним плаштом левкастог облика који се ширио наниже. Из њега су се издвојиле танке пруге што су више пута обмотавале мало попрсје и биле укрштене напред, што је чинило као неко гнездашце у коме су почивале његове, исто тако завојима обмотане, руке. Само су се истицали чворасти прсти који су се додиривали лако суженим врховима.
        Сви су седели онако како их је изненадио својом појавом. Дуплаш се погнуо још више, отегнуто накашљао и полако ступио напред.

„Како је он ушао?… Црни је у тунелу…” шапну Хемичар.
        Дуплаш се полако повлачио унатраг. Тренутак је ишао, па стао у полумраку ходника и по други пут ушао унутра, или тачније провукао само главу, под самим довратком.

„Пита може ли да уђе…” рече шапатом Инжењер. И плану: „Али изволите изволите!”
        Устао је и повукао се под супротни зид. Сви пођоше за њим, а дуплаш је гедао на испражњену средину кабине, сасвим безизражајно. Полако је ушао и погледао око себе.
        Координатор је пришао екрану, повукао штап на коме је био разапет, а кад је материјал фркнуо и свинуо се, откривши таблу, рекао је:

„Размакните се.”
        Узео је у руку камад креде, нацртао мали круг, око њега описао елипсу, извана већу, још једну, па још једну - свега четири. На свакој је уписао мали кружић, пришао диву што је стајао на средини и тутнуо креду у његове чворновате прстиће.
        Дуплаш је неспретно пришао, погледао креду, загледао се у таблу, полако пришао зиду. Морао је да се погне малим попрсјем, које је укосо вирило из крагне да би руком заробљеном завојима дотакао таблу. Пронашао је трећи кружић на елпси и с напором, незграпно куцнуо у њега наколико пута, а затим кредом још готово испунио кружић.
        Координатор климну главом. Сви одахнуше.

„Еден”, рече Координатор.
        Показа на кручић.

„Еден”, понови.
        Дуплаш се загледао у његова уста с видном заинтересованошћу.
        Кашљуцну.

„Е д е н”, посебно разговетно и полако рече Координатор. Дуплаш кашљуцну неколико пута.

„Он не говори”, обрати се Координатор друговима. „То је сигурно.”
        Стајали су један наспрам другог, не знајући шта да почну. Дуплаш се покрете. Испусти креду која лупи о под. Чу се прасак као кад се откључава брава. Земљаста материја се одмаче као распарана одозго до доле и они угледаше широк, златаст појас који је био приљубљен уз његове бокове.
        Крај појаса одмотао се и зашуштао попут металне фолије. Мало дуплашево попрсје се наже као да је хтело искочити из тела, готово се преви надвоје и ухвати прстићима крај фолије. Размотала се као дуга плахта коју је држао пред собом и чинило се да
ју је њима давао. Координатор и Инжењер истовремено испружише руке. Обојица се тргоше. Инжењер испусти слаб повик. Дуплаш је изгледао изненађен, неколико пута је кашљуцнуо, а прозирни вео на његовом лицу се заталаса.

„Електрично пуњење, али не много јако”, објасни Координатор осталима, и по други пут ухвати за руб фолије. Дуплаш је пусти. Разгледаше пажљиво златасту површину, била је савршено глатка и празна. Координатор је овлаш дотаче на неком месту и опет осети лак електрични удар.

„Шта је то?!” прогунђа Физичар и примаче се, превлачећи руком по фолији. Још су га тукла електрична пуњења, да су му стегна просто поигравала. „Дајте графитни прах!” викну. „Стоји тамо на орману!”
        Рашири фолију по столу, не марећи што му мишићи руку непријатно подрхтавају од трнућих убода, брижљиво је посу прахом који му је додао Кибернетичар, и одува сувишан нанос.
        На златастој површини осташе сићушне црне тачке расуте хаотично, без смисла.

„Лацерта”, викну одједном Координатор.

„Алфа Лабуда!”

„Лира!”

„Цефеј!”
        Окренули су се према дуплашу који их је мирно гледао. У њиховим очима блистао је тријумф.

„Звездана мапа”, рече Инжењер.

„Наравно!”

„Но, сад смо код куће”, Координатор се широко осмехну. Дуплаш кашљуцну.

„Имају електрично писмо?”

„Тако изгледа.”

„Као фиксирана пуњења?”

„Не знам, можда је то електрет.”

„Мора да имају електрично ћуло!”

„Могуће.”

„Мир, народе! Морамо поступати систематично”, рече Координатор. „Од чега почињемо?


„Нацртај му откуда смо.”

„У праву си.”
        Координатор избриса брзо таблу, нацрта звезде Кентаура, поколеба се, јер је пројекција требало да буде начињена по сећању - онако како се тај део Галаксије видео с Едена, нацрта крупну тачку која је означавала Сиријус, додаде још двадесетак мањих звезда, и на подлози Великог Медведа начини крстић који је означавао Сунце, после чега дотаче руком своје груди и свих осталих, обухвати покретом руке читаву просторију и опет куцну кредом по крстићу.
        Дуплаш кашљуцну. Узе од њега креду, с напором примаче мало попрсје табли и са три куцаја допуни Координаторов цртеж пројекцијом алфе Орла и двоструког система Прокиона.

„Астроном!” викну Физичар. И тише додаде: „Колега…”

„Врло могуће!” одврати Коордирнатор.” Сад идемо даље!” Поче велико цртање. Планета Еден - и пут брода. Улазак у гасни реп. Карамбол (није било сигурно да ли цртеж довољно објашњава случај катастрофе, али тренутно за то није било помоћи). Заривање ракете у терен (цртеж је представљао пресек брега са заривеном ракетом) Даље је већ било тешко и они се зауставише.
        Дуплаш је гледао цртеже и кашљао. Приближавао је и одмицао лице од табле. Затим је пришао столу. Из зеленог намотаја огрлице извукао је танку, гипку жицу, нагнуо се и почео њоме с необичном брзином прелазити по златастој фолији. То је трајало извесно време. Затим се одмакнуо од стола. Они посуше фолију графитом. Показа се нешто врло чудно. Још током одувавања сувишног праха оцртане контуре почеше се мицати. Најпре угледаше велику полукуглу, у чијој је унутрашњости стајао искошен стуб. Затим се појави мала мрља, која је пузала по ивици полукугле. Постајала све већа. Познали су обрис схематски и нетачно нацртаног Бранитеља. Део бока полукугле
је нестао. Кроз настали отвор Бранитељ је ушао унутра. Све је нестало, фолију је покривао само расут графитни прах. Одједном се прах скупио у звездану мапу. На
њеној подлози појавила се, набачена у дугим потезима, прилика дуплаша. Онај што је стајао иза њих, закашља се.

„То је он”, рече Координатор.
        Мапа је нестала, видео се само дуплаш. Затим је нестао његов цртеж и мапа се поново показала. Поновило се то четири пута. И опет се графитни прах сложио као вођен невидљивим дашком, у обрис полукугле с отвореним боком. Мала појава дуплаша, који као да је пузио спљоштен, приближавала се отвореном боку полукугле. Ушла је у
њу. Полукугла се развејала. Искошени стуб ракете био је већи. Спреда, под трупом, видео се отворен улаз. Дуплаш се под њим усправио и ушао унутра, неставши у ракети. Графитни прах се расуо и лежао у хаотичним скупинама. То је био крај саопштене поруке.

„На тај начин је стигао до нас - кроз теретну клапну!” рече Инжењер. „А и ми смо шепртље оставили смо је отворену!”

„Чекај, знаш шта ми паде на ум?” нагло добаци Доктор.” Да они можда и нису хтели толику нас да затворе оним зидом, колико да онемогуће својима, својим научницима, рецимо, да успоставе с нама контакт!”

„Стварно!”
        Окренуше се дуплашу. Он се накашља.

„Добро, доста с тим”, рече Координатор. „Ово је врло пријатан, хм, друштвени скуп, али имамо важнија питања у виду! С партизанском акцијом је - крај. Морамо ствар решити систематски. Почећемо од математике. Тиме ће се позабавити Физичар. Математика, наравно, и математематика. Теорија материје. Атомистика, енергетика. Даље, теорија информације, информационе мреже. Начини комуникације, фиксирања. Истовремено - функтори творбе реченица, реченичне функције. Граматички костур, семантика. Склоност појмова. Типови употребљаваних логика. Речник. Све то припада теби”, обрати се Кибернетичару. „И, кад будемо имали такав повезујући мост, стићи
ће ред на остало. Метаболизам, начин храњења, тип производње, форме скупних односа, реакције, навике, поделе, групни конфликти, и тако даље. С тиме већ нећемо толико хитати. Засад”, обрати се Кибернетичару и Физичару, „почните ви. Ваљаће на одговарајући начин прилагодити калкулатор. Наравно, имате за помоћ филмове ту је библиотека, узмите све што се покаже потребним.”

„За почетак, можемо га провести кроз брод”, рече Инжењер. „Шта мислиш? То му може много шта рећи, а сем тога знаће да ништа од њега не кријемо.”

„Нарочито је важно то друго”, сложи се Координатор. „Али, док не можемо с њим да се споразумевамо, не пуштајте га у просторију за указивање помоћи. Бојим се неког неспоразума. Идемо сад на обилазак брода. Колико је сати?”
        Било је три после поноћи.

13

        Обилазак ракете трајао је доста дуго. Дуплаш се нарочито занимао за атомски реактор и за аутомате. Инжењер му је цртао мноштво скица на блоковима, испунивши четири блока само у машинском одељењу. Аутомат је побудио очито дивљење госта. Пажљиво је разгледао микромрежу и изузетно се зачудио видевши да је цела уроњена у спремиште хлађено течним хелијумом. Био је то криотрионски мозак супрапроводног типа за нарочито брзе реакције. Очевидно је ипак схватио сврху којој је служило хлађење, јер се неизмерно дуго накашљавао и с великим одобравањем проучавао скице које му је цртао Кибернетичар. Чинило се да ће о теми електричних веза моћи да се споразумеју пре но у погледу тога којим гестом или симболом означити најпростије речи.
        У пет ујутру, Хемичар, Координатор и Инжењер пошли су на спавање, а на стражу је после затварања теретне клапне, постављен у тунелу Црни док су остала тројица прешли са дуплашем у библиотеку.

„Чекајте”, рече Физичар кад су пролазили поред лабораторије, „још ћемо му показати Мендељејеву таблицу. Тамо су схематски цртежи атома.”
        Уђоше. Физичар је претурао по гомили папира под орманима, кад нешто поче тиктакати.
        Физичар избаци из угла шуштеће свитке и ништа не чу, али Доктор начуљи уши.

„Шта је то?” рече Физичар и усправи се, па и он чу куцање. Пређе преко њих очима у којима се читао страх.

„То је онај Гајгер, тамо… стојте! Некакав проток…”
        Прискочише бројачу. Дуплаш је дотле стајао непомично и прелазио погледом преко апарата. Кад се приближио столу, бројач заштекта на дугим серијама, као добошар који лупа отегнуту ситну бубњаву.

„То је он!” викну Физичар. Дограби оберучке метални цилиндар и управи га на дива. Бројач загуде.

„Радиоактиван! Он? Шта то знаћи?” упита ошамућени Кибернетичар.
        Доктор пребледе. Приђе столу, погледа на стрелицу која је треперила, узе из Физичарових руку метални цилиндар и поче га померати у ваздуху око дуплаша. Бубњање је слабило кад би његов излаз дизао више. Кад би га спуштао до дебелих, незграпних дошљакових ногу, мембрана би зазвучала. На штиту апарата појави се црвени пламичак.

„Радиоактивна зараженост…” дахну Физичар. Дуплаш је прелазио погледом с једног на другог, зачуђен, али неузнемирен несхватљивом за њега операцијом.

„Он се пробио кроз отвор који је спалио Бранитељ”, рече тихо Доктор. „Тамо постоји радиоактивна мрља… Прошао је њоме…”

„Не приближавај му се!” викну Физичар. „Он зрачи најмање милирентген у секунди! Чекај, мораћемо га некако - ако га омотамо керамитском фолијом, моћи ћемо разликовати…”

„Али, човече, овде није рећ о нама!” повишеним гласом рече Доктор. „У питању је он. Колико ли је дуго био на мрљи? Колико је рентгена добио?”

„Н… не знам. Откуд могу знати…” Физичар је још гледао у штекћући бројач. „Мораш нешто учинити! Купање у октану, образија покожице… он, гледајте, он ништа не разуме!”

„Навуци рукавице!” викну Физичар Доктору који је голим рукама додиривао кожу дошљака док је овај Иежао.

„Да пробудимо остале?” упита несигурно Кибернетичар. Стајао је крај зида клонулих руку. Доктор је навлачио рукавице.

„Зашто?” рече. Ниско се наже над дошљаком. „Засад ништа… црвенило ће избити за неких десет-дванаест часова, уколико…”

„Кад бисмо се могли с њим споразумети”, прогунђа Физичар.

„Трансфузија, али како? Откуда?” Доктор је гледао пред себе ништа не видећи.

„Онај други!” повика нагло, али се одмах повуче. „Не”, додаде тише. „не могу. Требало би најпре обојици проверити аглутинацију крви. Могу имати различите групе…


„Чуј”, Физичар га повуче у страну, „ово не ваља. Бојим се, разумеш? Морао је прећи преко мрље чим је температура спала. На рубу микро анихилационе реакције увек настаје много радио изотопа. Рубид, стронцијум, иперит и читаво мноштво. Ретке земље. Он засад још ништа не осећа, најраније сутра - тако мислим. Има ли он бела зрнца у крви?”

„Да, али изгледају сасвим другачије но у људи.”

„Све ћелије обилног размножавања увек бивају погођене исто, без обзира на врсту. Он мора имати нешто већу отпорност него човек, али…”

„Откуд знаш?”

„Јер је нормална радиоактивност тла овде готово двапут виша него на Земљи, па су у извесној мери прилагођени. Твоји антибиотици, наравно, неће ништа вредети?”

„Ништа. Наравно ништа. Овде морају постојати неке сасвим другачије бактерије…”

„Тако сам и мислио. Знаш ли шта? Морамо се с њим споразумети пре свега у најширем обиму. Реакција ће наступити најраније за неколико часова…”

„Ах!” Доктор га брзо погледа и обори поглед. Стајали су на пет корака од полулежећег дуплаша, који није с њих скидао свој бледоплави поглед.

„Да бисмо из њега извукли што је могуће више, пре но што буде свршено с њим.”

„Нисам то тако мислио”, рече Физичар. Присиљавао се да остане миран. „Препостављам да ће се понашати као човек. Психичку способност сачуваће неколико часова, затим
ће уследити апатија… знаш то - да се нашао на његовом месту, свако од нас би мислио пре свега на извршење задатка!”
        Доктор слеже раменима, погледа га испод ока, и нагло се осмехну.

„Свако од нас, кажеш? Да, можда, знајући шта се десило. Али њему смо опекотине нанели ми! Повреде је задобио нашом кривицом!”

„Па шта с тим? Мислиш на неку експијацију? Не буди смешан!”
        Физичар поцрвене.

„Не”, рече Доктор.” Не слажем се. Разумеш? Ово је”, показа на лежећег, „болесник, а ово је”, показа на себе, „лекар. А сем лекара нико ту сада нема никаква посла.”

„Тако мислиш?” рече Физичар муклим гласом. „Али, то је наш једини изглед. Нећемо му учинити никакво зло. Нисмо ми криви што…”

„Није тачно! Повређен је, јер је ишао за Бранитељем! А сад доста. Морам да му узмем крв.”
        Приђе дуплашу са шприцем. Стајао је над њим тренутак, као да се колебао, затим се врати столу по други шприц. На оба стави игле извађене из гама-стерилизатора.

„Помози ми”, обрати се Кибернетичару, и поново приђе дуплашу. Пред његовим погледом обнажи руку. Кибернетичар му увуче иглу у вену и извуче мало крви, па се одмаче натраг. Тада Доктор узе другу и дотичући дуплашу крвни суд, погледа му у очи, а затим убоде иглу. Кибернетичар је стајао над њима. Дуплаш се чак и не трже.
Његова крв светлорубинске боје испунила је стаклену цев. Доктор вешто извуче иглу, притисну раницу комадићем вате и изиђе са шприцем држећи га високо пред собом.
        Кибернетичар и Физичар измењаше погледе. Кибернетичар је још држао у руци шприц са Докторовом крвљу. Положи је на сто.

„И шта сад?” упита Кибернетичар. „Он би нам могао све рећи!” Физичар је био као у грозници.

„А онај… онај!?”
        Одједном погледа Кибернетичару у очи.

„Можда да пробудимо њих?…” рече Кибернетичар.

„То ништа неће помоћи. Доктор ће им рећи исто што и мени. Постоји само једна могућност он… мора сам одлучити. Кад би само тако хтео. Доктор му се неће моћи успротивити.”

„Он?” Кибернетичар га зачуђено погледа. „Па добро… али како ће одлучити? Он ништа не зна, а ми не можемо да му кажемо.”

„Напротив, можемо”, рече хладно Физичар. Сад је гледао на стаклени цилиндар шприца с крвљу, постављен поред стерилизатора. „Имамо петнаестак минута времена, док Доктор не изброји његова крвна зрнца. Дај овамо ону таблу!”

„Ама, то нема никаквог…”

„Дај таблу!” викну Физичар и поче скупљати читаву гомилу комадића креде.
        Кибернетичар скиде таблу са зида и заједно је поставише испред дуплаша.

„Мало је креде! Донеси из библиотеке и креде у боји!”
        Кад Кибернетичар изиђе, Физичар узе први комадић креде и поче брзо да црта велику полукуглу у којој се налазила ракета. Осећајући на себи непомичан поглед бледоплавог ока, цртао је све брже. Кад је завршио, окренуо се дуплашу, загледао му се снажно у очи, прстом ударајући по табли, и настави да црта.
        Зид полукугле - цео. Зид - и пред њим Бранитељ. Бранитељева њушка - и зрно које излеће из ње. Потражи комадић љубичасте креде и замаза њоме део зида испред Бранитеља, прстима растрља креду тако да је настао отвор окружен љубичастим трагом. Дуплашева фигура. Пришао му је док је тако лежао, дотакнуо његово попрсје, вратио се табли, куцнуо кредом по нацртаној фигури, затим све избрисао тако да је вода просто капала на под, онда у највећој брзини још једном набацио отвор у зиду, широко обрубљен љубичастом бојом, у отвору дуплаша, а затим избрисао све око њега. На табли је остао само цртеж велике прилике. Стојећи тако да би дуплаш могао да види сваки његов покрет, Физичар поче полако да утрљава прах измрвљене љубичасте креде у ноге усправљене појаве. Окрете се. Мало дуплашево попрсје, које је пре тога лежало ослоњено на гумени јастук који је Доктор надувао, полако се придиже,
његово лице, наборано, мајмунско, с разумним очима, окрете се од табле и почину на Физичару, као да му немо поставља питање.
        Тада Физичар климну главом, ухвати лимену кутију, пар заштитних рукавица и истрча журно у лабораторију. У тунелу се умало није сударио с аутоматом, који му се, препознавши га, уклони с пута. лскочи на површину и навлачећи у трку рукавице, потрча наслепо на ону страну где се налазио отвор који је Бранитељ начинио ватром. Пред плитком јамом паде на колена, с највећом брзином згрну одоздо комадиће песка који се на врелини застаклио и поче га убацивати у кутију. Затим се диже на ноге и опет се трком врати кроз тунел у ракету. У лабораторији је стајао још неко. Физичар зажмири на јакој светлости. То је био Кибернетичар.

„Где је Доктор?” упита га.

„Још се није вратио.”

„Помери се. Најбоље седи тамо, поред зида.”
        Као што се и надао, стакласти песак био је бледо-љубичасте боје, што значи да није погрешно изабрао управо такву креду. Кад је ушао, дуплаш окрете лице према њему. Очевидно да је чекао.
        Физичар сасу на под испред табле читаву садржину кутије.

„Полудео си!” викну Кибернетичар, скачући са свог места. Бројач, одгурнут на други крај стола, пробуди се и поче журно да куца.

„Ћути! Не сметај!”
        У Физичаровом гласу осећао се такав бес, да Кибернетичар остаде непомичан крај зида.
        Физичар баци поглед на свој часовник - протекло је већ дванаест минута. Сваки час могао је наићи Доктор. Саже се, показа руком на љубичасте, магличасте груменове полуистопљеног песка. Подиже шаку с песком и принесе је на длану увис, до места где су обележене љубичастом кредом биле нацртане дуплашеве ноге. Утрља мало тог песка у цртеж, погледа дуплашу у очи, истресе остатке прашине на под, повуче се у дубину просторије, као да иде некуд далеко, онда ступи на средину љубичасте мрље, мало постаја, онда затвори очи и полако паде, олабавивши мишиће. Његово тело потмуло је ударило о под. Лежао је тако неколико секунди, онда скочи на ноге, притрча столу, подиже Гајгеров бројач и држећи га пред собом као ловачки рефлектор, приђе табли. Тек што се вршак црног цилиндра приближио кредом нацртаним ногама, зачу се његово снажно, алармно добовање. Физичар је неколико пута примицао и одмицао бројач од табле, понављајући ефекат пред пажљиво загледаним дуплашем, затим се палако окрете према њему и поче примицати Гајгеров вршак према његовим обнаженим табанима.
        Бројач поче да преде.
        Дуплаш испусти слаб глас, као да се гушио. Читавих неколико секунди, који су Физичару изгледали као вечност, гледао му је у очи дубоким, бледим погледом. Затим, Физичару су грашке зноја почеле да клизе низ чело - дуплаш нагло олабави попрсје, склопи очи и беспомоћно клону на узглавље, истовремено чудно напрежући чворасте прстиће обе руке. Тренутак је лежао тако као мртав, затим отворио очи, сео и загледао се у Физичарово лице.
        Овај климну главом, однесе апарат на сто, гурну ногом таблу и потмулим гласом добаци Кибернетичару.

„Разумео је.”

„Шта је разумео?…” промуца овај, потресен овом немом сценом.

„Да мора умрети.”
        Уђе Доктор, погледа на таблу, на расуте стакласте отпатке, на њих.

„Шта се ту дешава?” упита. „Шта то значи?!” повиси гневно глас.

„Ништа посебно. Имаш већ два пацијента”, рече равнодушно Физичар, а док га је Доктор запањено гледао, узео је са стола бројач и управио његов крај према сопственом телу. Радиоактивна прашина продрла је у материју комбинезона - и Гајгер стравично зазврја.
        Докторово лице плану. Тренутак је стајао непомично, чинило се да пуца у под шприцем који је држао у руци. Онда му се боја полако поче враћати у лице.

„Тако?”, рече. „Добро. Ходи.”
        Тек што изиђоше, Кибернетичар обуче заштитни мантил и поче журно да скупља радиоактивне остатке. Извукао је из лежишта полуаутомат за прочишћавање и пустио га на мрљу што је остала на поду. Дуплаш је непомично лежао, гледао његово пословање и неколико пута слабо кашљуцнуо. После неких десет минута Физичар се врати са Доктором. Имао је на себи бело платнено одело, а руке и врат били су му обмотани завојима.

„Готово”, рече весело Кибернетичару. „Ништа нарочито, први степен, можда чак ни то.”
        Доктор и Кибернетичар почеше да подижу дуплаша, који је, схвативши шта је у питању, устао и послушно изишао са Доктором из лабораторије.

„И због чега је било све то?” упита Кибернетичар. Нервозно је ходао по просторији, туткајући у све пукотине црни вршак Гајгерова апарата. С времена на време, штектање би се нешто убрзало.

„Видећеш”, мирно му одговори Физичар. „Ако он има главу на своме месту, видећеш.”

„Па зашто ниси обукао заштитно одело? Жао ти је било тог минута времена?”

„Морао сам то да му покажем најпростије што је могуче”, рече Физичар. „Што природније, без икаквих измотавања, разумеш?”
        Ућуташе. Сказаљка зидног часовника полако се померала. Кибернетичара најзад поче да мучи поспаност. Физичар је, манипулишући прстима што су вирили из завоја, невешто запалио цигарету. Упаде Доктор у умрљаном мантилу, и бесно повика на Физичара:

„Ти, ти?! Шта си с њим учинио?!”

„А шта?” подиже главу Физичар.

„Неће да лежи! Једва је допустио да га превијем, и одмах се гура у врата, и ево, већ га имаш ту…” додаде тише.
        Дуплаш уђе. Незграпно је шантуцао. По поду се вукао за њим одмотан крај завоја.

„Не можеш да га лечиш против његове воље”, хладно рече Физичар. Баци цигарету на под, устаде и угаси је ногом. „Узећемо ваљда онај калкулатор из навигационе, а? Има највећи домет екстраполације”, рече Кибернетичару. Овај се трже пробуђен, скочи на ноге, погледа их мало буновно и брзо изиђе. Оставио је отворена врата. Доктор је с песницама у џеповима мантила стајао на средини лабораторије. На слабо кашљуцање, окрете се. Гледао је дива који се полако приближавао, па одахну.

„Већ знаш?” упита га.” Већ знаш, а?”
        Дуплаш кашљуцну.
        Друга тројица спавали су читавог дана. Кад су се пробудили спуштао се сумрак. Пођоше право у библиотеку. Представљала је стравичну слику. Столови, под, све слободне фотеље биле су натоварене гомилама књига, атласа, поотвараних албума, стотине исцртаних листова били су разбацани под њиховим ногама, помешани с књигама лежали су делови апарата, табеле у боји, кутије од конзерви, тањири, оптичка стакла, аритмометри, цевчице. На зид је била наслоњена табла с које се сливала вода помешана с кредним прахом. Рапави слој сасушеног кредног праха покривао им је прсте као кора, бело су им били умрљани и рукави, па чак и колена. Седели су наспрам дуплаша зарасли у браду, закрвављених очију, и пили кафу из великих шоља. На средини, тамо где се раније налазио сто, на слободном простору дизао се костур великог електронског калкулатора.

„Како иде?” упита Координатор с прага.

„Сјајно. Већ смо усталили хиљаду шестсто појмова”, одврати Кибернетичар. Доктор устаде. Још је имао на себи бели мантил.

„Присилили су ме на ово”, рече. „Он је озрачен”, показа на дуплаша.

„Озрачен?!” Координатор уђе унутра. „Шта то значи?”

„Прошао је кроз радиоактивну мрљу на отвору”, објасни Физичар. Врати на сто недопијену кафу и клече поред апарата.

„Има већ десет посто белих крвних зрнаца мање него пре седам часова”, рече Доктор.
„Хијалинска дегенерација, сасвим као у човека. Хтео сам га изоловати, мора да има мир, али он не допушта да га лечимо, јер му је Физичар рекао да то и онако неће помоћи.”

„Је ли то истина?” обрати се Координатор Физичару. Овај, не одмичући се од звиждећег апарата, климну главом.

„И он се… не може спасти?” упита Инжењер.
        Доктор слеже раменима.

„Не знам! Да је човек, рекао бих да има изгледа тридесет посто. Али то није човек. Постаје мало апатичан. То може да буде замор и неспавање. Кад бих га могао изоловати…”

„Шта имаш на уму? Па и овако чиниш с њим све што хоћеш”, рече Физичар. Није чак ни окренуо главу. Рукама у завојима и даље је пословао на апарату.

„А шта је с тобом?” упита Координатор.

„Објаснио сам му на који начин је повреден зрачењем.”

„Тако тачно си му то објаснио?!” викну Инжењер.

„Морао сам.”
        Мало поћуташе.

„Десило се што се десило”, полако рече Координатор. „Добро или лоше, али - десило се. Шта сад? Шта већ знате?”

„Много.”
        Кибернетичар узе реч.

„Савладао је већ мноштво наших симбола, нарочито математичких. Теорију информација имамо већ заправо прокрчену. Најгоре је с његовим електричним писмом, без посебног апарата не бисмо могли да га научимо, а немамо такав апарат и немамо времена да га начинимо. Сећате се оних комадића цевчица што су улазиле у дубину тела? То је напросто уређај за писање! Када дуплаш стиже на свет, одмах му се накалеми таква цевчица, као што су се некад код нас девојчицама бушиле уши… Имају на обема странама тела, оног великог, електричне органе. Зато је труп толико велики! То је као мозак и истовремено плазматска батерија која предаје пуњења непосредно 'проводнику за писање'. Код њега се он завршава овим жицама на оковратнику, али то
је индивидуално различито. Писање, наравно, морају да уче. Та почетна операција која се примењује већ хиљадама година, само је припремни корак.”

„Значи да он стварно уопште не говори?” упита Хемичар.

„Говори. Онај кашаљ који сте чули, то је говор. Једно накашљавање је цела реченица. Избачена великом брзином. Снимили смо га на траку. Разлаже се на спектар учесталости.”

„Аха! Значи, то је говор на принципу модуловане многократности звучних трептаја?”

„Пре се може рећи шумова. Безвучан је. Гласовима изражавају искључиво осећања, емоционална стања.”

„А они електрични органи, је ли то њихово оружје?”

„Не знам. Али можемо га упитати.”
        Наже се, извуче из папира велики дијаграм на коме се видео схематски, окомит пресек дуплаша, указа на две издужене сегментиране творевине у његовој унутрашњости, и приближивши уста микрофону, рече:

„Оружје?”
        Звучник смештен на другој страни, наспрам дуплаша, закрешта. Дуплаш, који је незнатно придигао мало попрсје кад су ушли нови људи, мало је остао непомичан, затим се накашља.

„Оружје, не”, зашкрипа звучник. „Бројни планетарни обрти - некад - оружје.”
        Дуплаш кашљуцну.

„Орган-рудимент - биолошке - еволуције секундарна - адаптација - цивилизација”, одшкрипа звучник мртво, без икакве интонације.

„Но, но”, прогунђа Инжењер. Хемичар је стајао полузатворених очију и пажљиво слушао.

„А, стварно!” оте се Координатору. Затим се савлада. „Како изгледа њихова наука?” упита.

„С наше тачке гледишта, чудно”, рече Физичар. Диже се с колена. „Не могу да елиминишем ово проклето шкрипање”, добаци Кибернетичару. „Имају велика знања у области класичне физике”, поче им објашњавати. „Оптика, електрицитет, механика, у специфичној повезаности с физиком, нека врста механохемије. У томе имају велика достигнућа.”

„Збиља?!” пови се напред Хемичар.

„Подробности касније. Имамо све на траци, не бој се. У другом правцу пошли су са оних полазних поставки у теорији информација. Али студирање је код њих, ван специјалистичких установа, забрањено. Најгоре изгледа њихова атомистика, нарочито нуклеарна хемија.”

„Чекај, како забрањено?” зачуди се Инжењер.

„Једноставно, није слободно вршити таква истраживања.”

„Ко забрањује?”

„То је сложено питање и врло мало још схватамо”, добаци Доктор. „Најгоре се још разабирамо у њиховој друштвеној динамици.”

„Чини се да им је за атомска истраживања недостајало подстрека”, рече Физичар. „Не осећају недостатке у енергетици.”

„Али завршимо најпре с једним! Како је с тим забранама у истраживањима?”

„Седите, испитиваћемо даље”, рече Кибернетичар. Координатор приближи лице микрофону, али га Кибернетичар задржа.

„Чекај. Тешкоћа је у томе што, уколико је сложенија конструкција реченице, калкулатору се утолико више расипа граматика. Изгледа, сем тога, да је анализатор звукова премало селективан. Често добијамо напросто ребусе, уосталом, сами ћете видети.”

„На планети вас је много”, полако и разговетно рече Физичар. „Каква је динамична структура - вас многих - на планети?”
        Звучник закрешта двапут и прекиде. Дуплаш се доста дуго не одазва. Затим промукло кашљуцну.

„Динамична структура - двојна. Однос - двојни”, замрмља звучник. „Друштво - управљано - централно - цела планета.”

„Одлично!” викну Инжењер. Као и остала двојица нових учесника испитивања показа велико узбуђење. Они претходни, можда због преморености, седели су непомично, равнодушних лица.

„Ко управља друштвом? Ко је на врху, једна индивидуа или група?” упита Координатор приневши уста микрофону. Звучник је трештао, разлегло се отегнуто хучање и црвена сказаљка је неколико пута заиграла на плочи апарата.

„Тако се не може питати”, похита с објашњењем Кибернетичар. „Ако кажеш 'на врху', то је метафора и нема еквивалента у калкулаторовом речнику. Чекај да ја покушам.”
        Нагну се напред.

„Колико вас је много на кормилу друштва? Један? Неколико? Велики број?”
        Звучник брзо открешта.

„А кормило није метафора?” упита Координатор. Кибернетичар одмахну главом.

„Термин из области теорије информација”, стиже да одговори у тренутку кад се дуплаш одазвао, а звучник је преводио, избацујући равномерно: „Један - неколико - много - кормило - непознато. Непознато.”

„Како непознато? Шта то треба да значи?” упита изненађено Координатор.

„Одмах ћемо сазнати. Непознато теби - или - непознато - иком - на нланети?” рече у микрофон. Дуплаш је одговорио и калкулатор је, преводећи, избацивао преко звучника:

„Однос - динамични - двојни. Познато - једно - јесте. Познато - друго - није.”

„Ништа не разумем”, Координатор је гледао остале, „а ви?”

„Причекај!” рече Кибернетичар, загледан у дуплаша, који је полако још једном приближио лице своме микрофону и накашљао се два пута. Калкулатор објави:

„Много обртаја планете - никад - централно управљање подељено. Пауза. Један дуплаш
        - једно кормило. Пауза. Сто тринаест обртаја планете тако јест. Пауза. Сто
једанаести обртај планете - један дуплаш - кормило - смрт.” Пауза. „Други један - кормило - смрт.” Пауза. „Један - један - смрт.” Пауза. „Потом - један дуплаш кормило - непознато - ко - кормило. Познато - централно - кормило.” Пауза.
„Непознато - ко - кормило.” Пауза.

„Да, то је заиста ребус”, рече Координатор.” И шта с тим радите?”

„То није никакав ребус”, одврати Кибернетичар. „Рекао је да су до године сто тринаесте, рачунајући од данас, имали централну управу од више јединки. Централно управљање подељено. Затим је наступила управа јединки - претпостављам да је то нешто попут монархије или тираније. У години 112. и 111. Они броје од садашњег тренутка, сада је година нулта - почели су неки силовити дворски преврати. Променила су се четири владаоца за две године, завршавајући владавину смрћу, наравно, не природном смрћу. Затим се појавио нови владалац и не зна се ко је он био. Познато је било да постоји, али нису знали ко је.”

„Како то анонимни владалац?” зачуди се Инжењер.

„Изгледа. Постараћемо се да сазнамо више. Окрете се према микрофону.”

„Сад је познато да је једна индивидуа на кормилу друштва, али не зна се ко је то?
Је ли тако?” упита. Калкулатор затрешта неразговетно, дуплаш откашља као да се поколебао, онда се опет неколико пута накашљао и гласник одговори:

„Не. Није тако.” Пауза. „Шездесет обртаја планете - познато, један дуплаш централно кормило. Затим познато, ниједан.” Пауза. „Нико. Нико централно кормило. Тако познато. Нико кормило.” Пауза

„Сад ово ни ја не разумем”, признаде Физичар.
        Кибернетичар је седео повијен пред апаратом, погрбио се, гризао усне.

„Чекајте.”

„Информација свеопшта - јесте таква - да нема централне власти? Је ли тако?” рече у микрофон. „А реалност је таква да постоји централна власт. Је ли тако?”
        Калкулатор се споразумевао са дуплашем смењујући крештаве звукове. Чекали су окренути према звучнику.

„Таква истина. Да.” Пауза. „Ко информација - јесте централна управа, тај - јесте, нема. Ко информација - таква - тај јесте, нема. Тај, некад јесте, потом нема.”
        Погледаше један другог ћутке.

„Ко говори да постоји власт, сам престаје постојати. Је ли тако рекао?” упита тишим гласом Инжењер. „Јер власт има своје седиште мора издавати заповести, законе, морају постојати њени извршни органи, по хијерархији нижи, војска - па срели смо их наоружане.” Физичар му стави руку на раме. Инжењер ућута. Дуплаш је покашљавао дуже време. Зелено калкулаторово око брзо је треперило. Брундао је. Струја је у њему брујала. Звучник се огласи:

„Информација - двојна.” Пауза. „Једна информација ко - тај јесте.” Пауза. „Друга информација - ко - тај некад јесте, потом нема.” Пауза.

„Постоји информација, која је блокирана?” упита у микрофон Физичар. „Је ли тако? Ко поставља питања из области те информације - томе прети смрт, је ли тако?”
        Опет се на другој страни апарата чуо звучник који је трештао, и покашљавање даплаша.

„Не. Не тако.” Пауза. Калкулатор је одговарао својим равнодушним звуком. Равномерно је одвајао речи једну од друге. „Ко некад јесте, потом нема - тај не смрт.” Пауза.
        Одахнуше. „Значи, не смртна казна!” повика Инжењер. „Упитај га шта се дешава с таквима”, обрати се Кибернетичару.

„Бојим се да се то не може учинити”, рече Кибернетичар, али Координатор и Инжењер су упорно остајали при том питању, те им добаци:

„Како хоћете. Али не одговарам за резултат.”

„Каква је будућност таквог ко шири блокирану информацију?” упита у микрофон.
        Промукао дијалог Калкулатора са беспомоћно изваљеним дуплашем трајао је доста дуго. Најзад се звучник огласи:

„Онај ко таква информација - инкорпорирани - самоуправна група - непознат степен - вероватноћа - дегенерација - обим.” Пауза. „Ефекат кумулативни - недостатак термина адаптација - таква нужност борба - успорење - силе потенцијал - недостатак термина.” Пауза. „Невелики број - планетарни обртаји - смрт.” Пауза.

„Шта је рекао?” Хемичар, Координатор и Физичар истовремено се обратише Кибернетичару. Овај слеже раменима.

„Појма немам. Рекао сам вам да се то не да учинити. Превише је сложен проблем. Морамо се померати постепено. Претпостављам да је судбина такве индивидуе прилично жалосна. Чека је прерана смрт, последња реченица била је потпуно јасна, али какав
је механизам читавог процеса, не знам. Некакве самоуправне групе, наравно, могу се о томе износити хипотезе, али мени је произвољних комбинација заиста доста.”

„Добро”, рече Инжењер, „онда га упитај за ону фабрику на северу.”

„Већ смо питали”, рече Физичар. „То је такође врло сложена ствар. О томе имамо теорију…”

„Како теорију?! Није вам јасно одговорио?” умеша се Координатор.

„Не, јер и то је нека појава вишег реда. Што се тиче саме фабрике, покренута је у раздобљу кад је требало да отпочне с производњом. То знамо сасвим тачно. Горе је са узроцима због којих се тако догодило. Пре близу педесет година, уведен је код
њих план биолошке реконструкције. Прераде телесних функција - можда и облика - то
је све нејасно. Готово читаво становништво планете током година је подвргнуто низу поступака. Како се чини није била у питању само прерада покољења живих, колико следећих покољења управљањем мутацијом ћелија за размножавање. Тако бар ми себи објашњавамо. У области биологије споразумевање је веома тешко.”

„Каква је то требало да буде прерада? У коме правцу?” упита Координатор.

„То нисмо успели да утврдимо”, одврати Физичар.

„Па, нешто ипак знамо”, не сложи се с њим Кибернетичар. „Биологија, а нарочито проучавање животних процеса, има код њих особен карактер, некако као доктринаран, другачији но у другим областима науке.”

„Можда религијски”, добаци Доктор. „С тим што су њихова веровања пре неки систем заповести и правила, који се тичу овоземаљског живота, систем лишен трансценденталних елемената.”

„Никад нису веровали у неког Створитеља?” упита Координатор.

„Не зна се. Схвати, такви апстрактни појмови као што су вера, Бог, морал, душа, не могу уопште да се једнозначно одреде у оквиру калкулатора. Из мноштва стварних питања и из читавог мноштва одговора, неспоразума, делимичног подударања значења, тек настојимо да изведемо смисаону и уопштену екстраполацију. Мени се чини да то што Доктор назива религијом јесте напросто традиција, историјски наслојени обичаји, ритуали.”

„Али шта религија или традиција могу да имају заједничко са биолошким истраживањима?”

„Управо то нисмо успели да утврдимо. У сваком случају веза, и то врло чврста, постоји.”

„Можда су покушавали да неке биолошке чињенице прилагоде својим веровањима или предрасудама?”

„Не, то је неки много сложенији случај.”

„Вратимо се на ствар”, рече Координатор. „Какве су биле последице увођења у живот тог биолошког плана?”

„Такве да су почеле долазити на свет јединке без очију или с промењивим бројем очију, неспособне за живот, наказне, као и знатан број психички неразвијених.”

„Ах, наш дуплаш и они други!”

„Да. Очевидно је теорија, на коју су се ослањали, била погрешна. Током двадесетак година појавиле су се десетине хиљада унакажених, деформисаних мутаната. Трагичну жетву тога огледа убирају још и данас.”

„План је, очигледно, одбачен?”

„За то нисмо чак ни упитали”, признаде Кибернетичар. Окрете се микрофону.

„План биолошке реконструкције - постоји ли и даље? Каква је његова будућност?”
        Калкулатор за тренутак као да се крештаво препирао са дуплашем, који је слабо покашљавао.

„Је ли њему лоше?” упита тихо Координатор Доктора.

„Па, боље му је но што сам се надао. Исцрпен је, али није хтео да изиђе одавде. Чак ни трансфузију не могу да дам, пошто крв нашег дуплаша потире његова крвна зрнца, очигледно…”

„Псст!” сикну Физичар. Звучник се огласио.

„План - јесте, не јесте.” Пауза. „Сада план - некад - не био.” Пауза. „Сада мутације - болест.” Пауза. „Информација истинита - план био - сад не јесте.”

„Не могу да ухватим смисао”, признаде Инжењер.

„Каже да се сад пориче постојање тога плана - као да га уопште никад није било, а да су мутације тобоже врста болести. У ствари, план је био уведен у живот, а затим су га одбацили, не признавши пред заједницом пораз.”

„Ко?”

„Та њихова тобоже непостојећа власт.”

„Чекате”, рече Инжењер, „како је то онда? Од времена кад је последњи анонимни владалац престао постојати, завладало је неко 'доба анархије', је ли тако? Па ко
је увео у живот план?”

„Сам си чуо. Нико га није увео, никаквог плана није било. Тако данас тврде.”

„Но, добро, али тада, пре педесет или колико тамо година?”

„Тада су проглашавали нешто друго.”

„Не, то је немогуће разумети!”

„Зашто? Знаш да и на Земљи постоје неке појаве које се не именују јавно, иако се за њих зна. На пример, у области друштвеног живота који би био немогућ без извесне дозе дволичности. Оно што је код нас узак исечак, маргина, код њих представља главни правац.”

„Све је то шепаво и невероватно”, рече Инжењер. „А какву везу с тим има фабрика на северу?”

„Требало је да производи нешто што је било везано с остваривањем плана, можда апаратуру за поступке или објекте који њима самима нису били потребни, али који
је, наводно, требало да буду потребни 'реконструисаним' покољењима. Али то су само моје идеје”, нагласи Кибернетичар, „а шта је требало да производе, не знамо.”

„Морало је сигурно бити више таквих фабрика?”

„Фабрика, подигнутих према биолошком плану, број мали - или велики? Колико много?” упита Кибернетичар. Дуплаш откашља и Калкулатор готово одмах одговори:

„Не зна се. Фабрике, вероватно, много.” Пауза. „Информација - никакве фабрике.”

„То је ипак некакво стравично друштво!” повика Инжењер.

„Зашто? Зар ниси никад чуо за тајну, војну или неку сличну?”

„Каква енергија покреће те фабрике?” обрати се Инжењер Кибернетичару, али рекао је то тако близу микрофона, да је Калкулатор одмах превео питање. Звучник је мало трештао, затим је одговорио:

„Инорган - недостатак термина био…” пауза, „…ентропија констанс био систем”, остатак је утонуо у растућем трештању. Црвено светлашце треперило је на плочи.

„Празнине у речнику”, објасни Кибернетичар. „Слушај, укључимо га поливалантно”, рече му Физичар.

„Зашто? Да почне причати као шизофреник?”

„Можда ћемо успети више да разумемо.”

„О чему је реч?” упита Доктор.

„Он хоће да смањи селективност Калкулатора”, објасни Кибернетичар. „Кад појмовни спектар неке речи није оштар, Калкулатор одговара да му недостаје термин. Кад бих укључио поливалентно, почео би да контаминира, да производи спојеве речи, каквих нема ни у једном људском језику.”

„На тај начин приближићемо се његовом језику”, наваљивао је Физичар.

„Молим лепо. Можемо пробати.”
        Кибернетичар пребаци утичнице. Координатор погледа на дуплаша који је сад лежао склопљених очију. Доктор му приђе, мало га прегледа, и без речи се врати на своје место.
        Координатор рече у микрофон:

„На југ од овог места - овде - има долина. Тамо су - велике зграде, у зградама костури, унаоколо, у земљи - гробови. Шта је то?”

„Чекај, гробови ништа не значе.”
        Кибернетичар привуче к себи гипку ручку микрофона.

„На југу - архитектонска конструкција, крај ње - у отворима земље, мртва тела. Мртви дуплаши. Шта то значи?”
        Овога пута Калкулатор је дуже време измењивао шкрипаве звуке са дуплашем. Запазише да машина први пут као да је од своје стране питала за нешто још једном, и најзад
је звучник, окренут према њима, изјавио монотоно:

„Дуплаши физички рад не.” Пауза. „Орган електрични рад да, али акцелероинволуција дегенерација злоупотреба.” Пауза. „Југ то егземплификација прокрустике самоуправљане.” Пауза. „Биосоциоспој антисмрт.” Пауза. „Друштвена изолација не сила, не присила.” Пауза. „Добровољност.” Пауза. „Микроадаптација групе - центросамовоз - производња тако не.” Пауза.

„Ето ти на.” Кибернетичар гневно погледа на Физичара. „'Центросамовоз', 'антисмрт', 'биосоциоспој'. Рекао сам ти. Изволи, учини нешто с тим сада.”

„Полако”, рече Физичар. „То има нечег заједничког с присилним радом.”

„Није истина. Рекао је 'не сила, не присила'. 'Добровољност'.”

„Добро, питајмо још једном”, Физичар привуче к себи микрофон.

„Неразумљиво”, рече. „Реци - врло просто - шта је на југу у долини? Колонија? Казнена група? Изолација? Производња? Каква производња? Ко производи? Шта? И зашто? У коју сврху?”
        Калкулатор се опет споразумевао са дуплашем. Трајало је то око пет минута, затим се огласио:

„Изоломикрогрупа добровољност интероадхезија - присила не.” Пауза. „Сваки дуплаш противигра - изоломикрогрупа.” Пауза. „Однос главни - самовоз центрипетални.” Пауза. „Споиво гневист.” Пауза. „Ко кривица тај казна.” Пауза. „Ко казна тај изоломикро група - добровољност.” Пауза. „Шта је то изоло микрогрупа?” Пауза.
„Интеррелације повратне - полу индивидуална спрега - гневист самосврха - гневист самосврха.” Пауза. „Циркулација социопсихо - унутрашња антисмрт.” Пауза.

„Чекајте!” викну Кибернетичар, видећи да се други узнемирено комешају, „Шта то значи 'само сврха'? каква сврха?”

„Самоспас… ење”, промуца Калкулатор, који се овог пута није ни обратио дуплашу.

„А! Инстинкт самоочувања!” викну Физичар, а Калкулатор журно изјави:

„Нагон самоочувања. Да. Да.”

„Хоћеш рећи да разумеш шта он говори?!” скочи с места Инжењер.

„Не знам да ли разумем, али домишљам се. Реч је о неким огранцима њиховог система кажњавања. То су очито нека микродруштва, аутономне групе, које се, да тако кажем, узајамно држе у шаху.”

„Како? Без страже? Без чувара?”

„Да. Рекао је јасно да никакве присиле нема.”

„То је немогуће!”

„Уопште није. Замисли двојицу људи, један има шибице, други кутију. Могу се мрзети, али ватру ће укресати само заједно. Гневист је, гнев и ненавист или нешто приближно. Координација у групи, према томе, потиче захваљујући повратним спрегама, као у моме примеру али, наравно, не тако просто! Присила се рађа некако сама од себе - производи је унутрашња ситуација групе.”

„Добро, де, добро, али шта они тамо раде? Шта тамо раде? Ко лежи у оним гробовима? Зашто?”

„Чуо си шта је рекао Калкулатор? 'Прокрустика'. Очевидно од Прокрустовог кревета.”

„Ма немој! Откуда је дуплаш чуо за Прокруста?!”

„Калкулатор, не дуплаш! Изрази најближи појам по резонанци у семантичком спектру! Тамо, у тим групама, обавља се исцрпљујући рад. Могуће је да тај рад нема никакве сврхе ни смисла. Рекао је 'производња да не', значи да постоји производња, да морају то да раде, јер је то казна.”

„Ама, како морају? Ко их на то присиљава, ако нема било какве страже?”

„Баш си упоран! С том производњом могу се варати, али присилу ствара ситуација. Како, зар ниси слушао за присилне ситуације? На броду који тоне, рецимо, имаш веома мало путева за избор. Можда имају палубу таквог брода под собом кроз цео живот… Пошто им физички рад, посебно исцрпљујући, штети, настаје неки 'биоспој', можда у оквиру тог електричног органа.”

„Рекао је 'биосициоспој'. То мора бити нешто друго.”

„Али нешто блиско. У групи постоји атхезија, узајамно привлачење, или је група некако осуђена сама на себе, изолована од друштва.”

„То је страшно магловито. И шта они тамо најзад раде?”

„Како хоћеш да ти кажем? Знам исто колико и ти. Настају неспоразуми и двострука померања значења и не само с наше стране, већ исто тако између Калкулатора и дуплаша с друге! Можда имају посебну научну дисциплину 'прокрстрику', теорију динамике таквих група! Планирају одозго тип дејствовања, конфликата и узајамних привлачења у оквиру ње, функције су тако распоређене и испланиране да би настала својеврсна равнотежа, размена, кружење гнева, страха, мржње, да би их та осећања спајала и истовремено, да не могу да нађу заједнички језик било с ким изван групе…


„То су твоје приватне варијације на тему схизофреничних мућења Калкулатора, а не никакво објашњење!” викну Хемичар.

„Врло је исцрпен”, рече Доктор. „Највише још једно, два питања. Ко хоће да их постави?”

„Изволи, можеш да заузмеш моје место. Можда ћеш боље успети.”
        Мало поћуташе.

„Ја”, рече Координатор. „Откуда си знао за нас?” добаци у микрофон.

„Информација - метеорит - брод”, одговори мало после калкулатор, изменивши неколико кратких промуклих звукова са дуплашем. „Брод - друге планете - космички зраци - дегенерација бића.” Пауза. „Наносе смрт.” Пауза. „Стакласто окружење у циљу ликвидације.” Пауза. „Опсерваторија. Хук. Обавио сам - мерења - правац звука
        - извори хука - жариште погодака ракета.” Пауза. „Пошао сам кад ноћ.” Пауза.
„Чекао сам - Бранитељ отворио окружење. Ушао сам. Јесам.” Пауза.

„Објавили су да је пао брод с неким наказама, је ли тако?” упита Инжењер.

„Да. Да смо дегенерисани под утицајем космичког зрачења. И да намеравају да нас затворе том стакластом масом. Обавио је слушна мерења праваца бомбардовања, утврдио њихов циљ и на тај начин нас нашао.”

„Ниси се бојао наказа?” добаци Координатор питање у микрофон.

„Ниси се бојао, то ништа не значи. Одмах, каква је то била реч? Аха, гневист. Можда ће тако превести. Кибернетичар понови питање на чудном жаргону Калкулатора.”

„Да”, одговори готово одмах звучник. „Да. Али - прилика - један на милион планетарних обртаја.”

„Разуме се. Свако од нас би пошао”, климну с разумевањем Физичар.

„Хоћеш ли да останеш с нама? Ми - излечићемо те. Смрти неће бити”, рече полако Доктор. „Остаћеш код нас?”

„Не”, одговори звучник.

„Хоћеш да одеш? Да се вратиш својима?”

„Повратак - не”, одврати звучник. Згледаше се.

„Заиста нећеш умрети! Излечићемо те, заиста!” повика Доктор. „Реци, шта хоћеш да учиниш кад будеш излечен?”
        Калкулатор затрешта, дуплаш одговори једним звуком, тако кратким да је једва био чујан.

„Нула”, рече као с колебањем звучник. И мало затим додаде, као у несигурности да ли су га добро разумели:

„Нула. Нула.”

„Неће да остане, да се врати такође неће”, прогунђа Хемичар. „Можда он бунца?…” Погледаше дуплаша. Његове бледо-плаве очи непомично су почивале на њима. У тишини се чуло његово споро, потмуло дисање.

„Доста је било”, рече Доктор устајући. „Изиђите сви!”

„А ти?”

„Доћи ћу за тренутак. Два пута сам прогутао психодрин, могу крај њега још мало да поседим.”
        Кад људи устадоше и кренуше према вратима мало дуплашево попрсје, подржавано као невидљивим ослонцем, одједном клону. Очи му се склопише, глава му се беспомоћно забаци унатраг.

„Чујте, али само смо ми испитивали њега, зашто он нас није ништа питао?” присети се на ходнику Инжењер.

„Јесте, пре вашег доласка је питао”, одговори му Кибернетичар. „О односима који владају на Земљи, о нашој историји, о развитку астронаутике. Само пола часа пре но што сте ви дошли, говорио је много више.”

„Мора да је много онемоћао.”

„Сигурно. Упио је јаку дозу зрачења, прелазак преко пустиње мора да га је много измучио, утолико пре што је већ доста стар.”

„Колико дуго они живе?”

„Око шездесет обртаја планете, значи нешто мање од наших шездесет година. Еден се око Сунца окреће брже него Земља.”

„Чиме се хране?”

„То је доста чудно. Чини се да је еволуција овде протицала другачије него на Земљи. Они могу непосредно да примају неке неорганске супстанце.”

„То је стварно чудно”, рече Инжењер.

„Ах, она земља коју је изнео онај први”, нагло се досети Хемичар.

„Да, али на тај начин су се хранили пре више хиљада година. Сада нормално тако не поступају. Они танки пехари на равници, знате, то су као њихови 'акумулатори хране'.”

„Јесу ли то жива бића?”

„То не знам. У сваком случају извлаче селективно из тла супстанце које дуплашима служе за храну и складиште је у 'пехару'. Има много различитих врста.”

„Да, очевидно, мора да их гаје или обрађују”, рече Хемичар. „На југу смо видели читаве њиве тих пехара. Али зашто се онај што је стигао у ракету, укопавао у глину?”

„Јер се пехари, кад падне мрак, увлаче у земљу.”

„Али и тако је свуда имао доста земље, а увукао се баш у ракету.”

„Можда зато што је била уситњена, а он гладан. Нисмо о том говорили с нашим астрономом. Мада је онај стварно побегао из долине на југу…”

„Драги моји, идите сад на спавање”, обрати се Координатор Физичару и Кибернетичару, „а ми се прихватамо посла. Близу је дванаест.”

„Поноћ?”

„Него шта. Видим да си већ сасвим изгубио рачун о времену.”

„Па, у овим условима…”

„Зачуше иза себе кораке. Из библиотеке је изашао Доктор.” Погледаше га упитно.

„Спава”, рече. „Лоше је. Кад сте изишли, већ ми је изгледало…” не доврши.

„Ниси више с њим говорио?”

„Говорио сам. То значи - чинило ми се да то већ разумете - упитао сам га да ли бисмо могли нешто за њих да учинимо. За све.”

„И шта је рекао?”

„Нула”, поновио је полако Доктор, а њима се учинило да чују мртви Калкулаторов глас.

„Пођите сад сви и лезите”, рече Координатор мало затим, „али још ћу искористити то што смо заједно и упитаћу вас - да ли крећемо?”

„Да”, рече Инжењер.

„Да”,Физичар и Хемичар одговорише готово истовремено.

„Да”, додаде Кибернетичар.

„А ти? Чутиш сада?” упита Координатор Доктора.

„Размишљам. Ја, знате, никад нисам био оволико радознао…”

„Знам, мислиш на то како им се може помоћи. Али сада већ знаш да…”

„Не. Не знам”, тихо рече Доктор.

14


Један час после спуштања теретне клапне, спустио се и Бранитељ. Инжењер га је довео на двеста метара од стакластог зида који се у висини извијао као да прави недовршени свод и прихватио се посла. Мрак је у дивовским скоковима побегао у дубину пустиње. Светлије од сунца, громовите линије удара секле су огледалски зид, плоче с којих се сливала врелина рушиле су се на земљу, бео дим треперио је над кркљанцем. Инжењер је остављао комаде материје да се хладе и настављао да сече анихилатором, правећи у своду прозоре из којих су се сливале ватрене свеће. На мутној, полупровидној навлаци настали су низови квадратних отвора, у којима се показаше студенци звезданог неба. Дим се у колутовима вукао по песку, у жилама стакласте грдосије нешто је стењало, трештало, комади су се превлачиии бојом тамног жара, а затим је Бранитељ задњом страном пришао ракети. Инжењер је из раздаљине испиптивао колико је зрачење плоча што су попадале. Бројачи су опомињуће зујали.

„Морали бисмо чекати најмање четири дана и ноћи”, рече Координатор, „али пустићемо тамо Црнога и прочишћиваче.”

„Да, радиоактивност је доста велика само на површини. Добар млаз песка под притиском савладаће је. А остатке ћемо нагомилати на једном месту и закопати.”

„Могли бисмо их утоварити у басен за прочишћавање, на крми”, Координатор је замишљено гледао на комаде покривене вишњевом бојом.

„Мислиш? Зашто?” зачуди се Инжењер. „Нећемо од тога ништа имати. само бескористан баласт.”

„Не бих хтео да остављам радиоактивне трагове… Не познају атомску енергију, и боље да је не упознају…”

„Можда си и у праву”, прогунђа Инжењер. „Еден…” додаде мало затим. „Знаш, почиње да ми се ствара некаква слика на основу дуплашевих речи, тог астронома, или тачније… на речи нашег Калкулатора… Наказна.”

„Да”, потврди полако Координатор. „Некаква крајња злоупотреба теорије информација, толико доследна, да чак буди дивљење. Како се показује, она може да буде оруђе за спровођење мучења, много страшнијег од свих физичких мучења, знаш? Селекција, кочење, блокирање информација. На тај начин могуће је заправо спроводити неку геометријски прецизну 'прокрустику', како рече Калкулатор.”

„Како мислиш, да ли они… или он - то разуме?”

„Како, да ли разуме? Ах, мислиш, да ли такво стање сматра нормалним? Па, у извесном смислу ваљда сматра. Јер ништа друго не зна. Иако се позивао на њихову старију историју тирана, обичних, затим оних 'анонимних', што значи да влада скалом поређења. Да, сигурно, да је нема, не би био кадар то да нам каже.”

„Ако позивање на тиранију треба да му омогући сећање на 'боља времена', онда… хвала лепо…”

„Ах, ипак. То је, известан, повезан развојни ток. Неки тамо тиранин очито је смислио да ће сопствена анонимност у постојећем систему владања бити корисна. Друштво, пошто није могло да усредсреди отпор, да усмери непријатељска осећања на
једну личност, на неки начин као да постаје разоружано.”

„Ах, схваташ то на такав начин? Тиранин без лица!”

„Можда је то погрешна аналогија, али после извесног времена, кад су настали теоријски основи те њихове 'прокрустике', неки од његових наследника отишао је још даље. Укинуо је, на изглед, чак и свој 'инкогнито', укинуо самога себе, сам систем владавине - наравно, искључиво у сфери појмова, речи, јавног споразумевања…”

„Али зашто овде нема никаквих ослободилачких покрета? То не могу да схватим! И чак, ако своје 'преступнике' кажњавају на тај начин што их утеловљују у те некакве аутономне, изоловане групе - пошто нема никакве страже, никаквог надзора, спољне присиле, могуће је индивидуално бекство, и чак организован отпор.”

„Да би могла настати организација, најпре морају постојати средства за споразумевање.”
        Координатор је већ пружао кроз излаз куле Гајгеров бројач, чије куцање као да је мало ослабило.

„Обрати пажњу да одређене појаве код њих уопште нису лишене назива, ни везе са другим појавама, само да су и називи, и везе које се дају као стварни, заправо само маске. Наказности изазване мутацијама, називају се епидемијом неког обољења, и тако мора да је са свим осталим. Да би се овладало светом, треба га најпре некако назвати. Лишени знања, оружја, организације, одсечени од других живих, мало могу да предузму.”

„Да”, рече Инжењер, „али она сцена на гробљу, онај ров испред града, показују да поредак ту можда, и поред свега није тако савршен као што би то могао желети невидљиви владалац. А још и то што се наш дуплаш уплашио оног огледалског зида, сећаш се? Очевидно, не протиче све овде тако глатко.”
        Гајгер над њиховим главама куцао је све поспаније. Рушевине под зидом што је окружавао брод, потамнеле су, само се земља још димила, а ваздух је треперио у стубу тако високом, да су се слике звезда чудно њихале.

„Одлучили смо да кренемо”, рече Инжењер, „а могли бисмо боље упознати њхов језик. Доста је тога како делује та њихова проклета власт, која се прави да не постоји. И… дати им оружје…”

„Коме? Тим несрећницима, сличним нашем дуплашу? Дао би му у шаке анихилатор? Човече!”

„Па онда, на почетку, могли бисмо сами…”

„Уништити ту власт, је ли?” мирно рече Координатор. „Другим речима - ослободити их силом.”

„Ако другог начина нема.”

„Прво, то нису људи. Не смеш заборавити да на крају крајева, увек разговараш а Калкулатором, и да дуплаша разумеш само онолико, колико га разуме сам Калкулатор. Друго, нико им ово што постоји није наметнуо. Бар нико из космоса. Они су сами до тога дошли…”

„Ако тако расуђујем, изражавам пристанак на све. На све!” викну Инжењер.

„А како хоћеш да расуђујем? Је ли становништво планете дете које је залутало у слепу уличицу из које га можемо извести за ручицу? Кад би то било тако просто, Боже мој! Хенриче, ослобађање би почело од тога што бисмо морали убијати, а што би жешћа била борба, деловали бисмо све неразумније, на крају убијајући већ само ради тога да бисмо себи отворили пут за повратак или пут за контакт, убијајући све који стану на пут Бранитељу! Добро знаш како је то лако!”

„Знам”, прогунђа Инжењер. „Уосталом”, додаде, „још се ништа не зна. Без сумње нас посматрају, и ови прозори које смо поотварали на њиховој 'непробојној' навлаци сигурно им се не допадају. Мислим да сад можемо очекивати наредни покушај.”

„Да, то је могуће”, сложи се Координатор. „Чак сам мислио не би ли вредело поставити неке далеке страже. Електронске очи и уши.”

„То би нам одузело много времена и прогутало материјал, кога немамо превише.”

„И на то сам мислио, па се баш зато и колебам…”

„Два рентгена у секунду. Можемо већ да пошаљемо аутомате.”

„Добро. Бранитеља боље да увучемо горе у ракету - за сваки случај.”
        После подне небо се навукло облацима, и први пут од времена кад су стигли на планету, почела је падати ситна, топла киша. Огледалски зид је потамнео, чуло се како се низ његове избочине цеде ситни млазови. Аутомати су неуморно радили, бичеви песка, које су избацивали из пулсомотора, шкрипали су и шиштали на површини оборених плоча. Комади стакласте масе штрчали су у ваздуху. Песак и киша стварали су ретко блато. Црни је увлачио у ракету, кроз теретни улаз, контејнере пуне радиоактивних остатака, док је други аутомат Гајгером контролисао херметичност покривача. Потом су обе машине вукле већ очишћене плоче на места која је одредио Инжењер, где су уз водоскоке варница, које су избацивали апарати за заваривање, велике плоче омекшавале на температури електричног лука, међусобно се спајале и стварале почетак будуће рампе.
        Брзо се показало да грађе недостаје, па је после читавог дана рада, Бранитељ у сумрак опет испузао из ракете и поставио се пред избушеним зидовима. Призор је био као из пакла. Киша је стално падала, чак се претварала у пљусак. Неправилна, квадратна сунца букнула би страшним блеском у мраку, грмљавина нуклеарних експлозија мешала се с тупим звуком пламтећег треска стакласте масе кад би се при паду заривала у земљу. На врху су се ширили густи облаци дима и паре, кишне каљуже вриле су уз продорни звиждук, киша је кључала у ваздуху, не стижући до земље. Високо на врху преливале су се у миријадама ружичастих, зелених и жутих дугиних боја муње од експлозија, бацајући јаку светлост. Бранитељ, црн као да је исклесан од угља, уз севање муња се повлачио и полако окретао у месту, подизао тупу њушку и поново би ватрене стреле и громови потресали околину.

„Ово је чак добро!” викну Инжењер на само ухо Координатора, „можда ће их уплашити оваква канонада, па нас оставе на миру! Потребна су нам још најмање два дана!”

Његово лице, обливено знојем - у кули је било жарко као у пећи - изгледало је као маска од живе.
        Кад су пошли на починак, аутомати су поново изишли горе и галамили до јутра, вукући за собом змије пешчаних пумпи и трескајући плочама стакласте масе. Киша је блештала и искрила се заслепљујућом плавом бојом око апарата за заваривање, теретна клапна је гутала све нове и нове канте са остацима. Параболична конструкција одмах иза крме ракете полако је расла. Истовремено су теретни аутомат и багер радили под њеним трбухом и бесно се укопавали у падину брда.
        Кад су ујутро устали, део стакласте грађе већ је био употребљен за подзиђивање окна.

„Ово је била добра идеја”, рече Координатор. Седели су у навигационој кабини. На столу су им били раширени свици техничких цртежа. „Заиста, кад бисмо почели уклањати учвршћења, свод би се могао нагло срушити под теретом ракете, и не само што би се свалила на земљу, већ би још и смрвила аутомате. Сигурно не би стигли да се извуку, из поткопа.”

„Да ли ће нам остати довољно енергије за лет?” упита Кибернетичар. Стајао је у отвореним вратима.

„За десет летова. Јер можемо, ако би наишла потреба, мада ће то сигурно бити сувишно - анихилирати остатке које смо сместили у басен за прочишћавање. Пустићемо у окно грејне водове. Моћи ћемо тачно да регулишемо температуру и кад стигне до тачке топљења стакласте масе, подупирачи ће полако почети да се улежу. Ако би то ишло пребрзо, у сваком тренутку можемо убацити у окно порцију свежег ваздуха. На тај начин, до увече ћемо откопати ракету. А потом - њено дизање у окомит положај…”

„То је следеће поглавље”, рече Инжењер.
        У осам ујутро облаци су се разишли и синуло је сунце. Огромни ваљак брода, дотад беспомоћно заривен у падину, тресао се. Инжењер је бдео над тим. Помоћу теодолита мерио је лагано клизање крме. Кљун брода био је већ дубоко поткопан а празнину од избачене глине попунила је шума стакластих стубова. Инжењер је стајао на знатној раздаљини од ракете, готово крај самог стакластог зида, који је, избушен низовима отвора, подсећао на рушевину неког колосеума надуваног од стакла.

Људи и дуплаши евакуисани су из брода за време операције. Инжењер је у једном тренутку угледао Доктора који је наилазио издалека, окружујући у великом луку позадину трупа ракете, али није на Доктора ни обратио пажњу, толико је био удубљен у посматрање инструмената. Само је танак слој земље, заједно са системом све мекших подупирача, носио терет ракете. Осамнаест дебелих ужади вукло се од крмних карика до кука утопљених у масивније наслаге зида. Инжењер је благосиљао тај зид - без њега би радови на спуштању и подизању брода трајали још најмање четири дана.
        Читавом мрежом каблова што су се увијали по песку, струја је протицала у грејне цеви смештене у унутрашњости окна. Његов излаз, добро видљив одмах под местом на коме је труп брода улазио у падину, слабо се димио. Лењи, сиво-жути облаци вукли су се над земљом која се још није осушила после ноћне кише. Крма ракете наседала
је у лаким покретима, а кад је почела да се спушта силовитије, Инжењер је покренуо завртањ апарата, и тада је кроз четири опрстењена проводника што су улазили у окно, покуљала струја течног ваздуха, а из отвора окна су с тутњањем избијали прљаво-бели облаци.
        Одједном је, за време наредне фазе прегревања стакластих потпорњева окна, цео труп брода почео грчевито да се тресе, и пре но што је Инжењер стигао да окрене завртањ, ваљак голем преко сто метара се уз отегнуто стењање нагнуо, крма је описала лук, пресекла у делићу секунде четири метра ваздуха, истовремено се вршак брода истргнуо из брда, избацивши увис гомилу песка и лапорца - и керамитска грдосија се укочила. Пригњечила је собом каблове и метална црева, једно је прснуло, смрвљено. Шикнуо је из њега шиштећи гејзир компримираног ваздуха.

„Лези! Лези!” дрекну Инжењер. Кад је нешто касније дошао к себи, одмах крај њега стајао је Доктор.

„Шта? Шта”, понављао је као заглушен, не могавши да схвати шта онај говори.

„Чини се да се враћамо… кући”, рече Доктор. Инжењер је ћутао.

„Он ће остати жив”, рече Доктор.

„Ко? О коме говориш? А…”
        Одједном је схватио. Још једном је погледао ракету и уверио се да лежи ослобођена.

„И шта? Полетеће с нама?” упита, покрећући се с места. Журило му се, хтео је да што пре прегледа навлаку кљуна.

„Неће”, одврати Доктор. Пошао је неколико корака с Инжењером, затим, као да се предомислио остаде на месту. Изразито је постало хладније од фонтане компримираног плина који је још избијао из смрскане цеви. На врху трупа појавише се ситне прилике. Једна нестаде, и мало затим се кључајући стуб плина смањи. Још неко време
је избацивао пену од које се ваздух ледио, и онда престао. Одједном је постало чудновато тихо. Доктор се осврте око себе као зачуђен откуда се ту нашао и полако крете напред.


        Ракета је стајала окомито - бела, беља од сунчаних облака, у којима се чинило да
је већ залутао њен далеки, заоштрени врх. Протекла су три дана напорног рада. Све
је већ било обављено. Велика, параболична рампа од спојених комада зида који је требало да их затвори, вукла се дуж падине брда, празна. Осамдесет метара над земљом, у отвореном улазу, стајала су четири човека. Гледали су доле. Тамо, на мрко-жутој, равној површини виделе су се две сићушне појаве, једна нешто светлија од друге. Гледали су на њих одозго, како непомично стоје на двадесетметарској раздаљини од издувних млазњача што су се благо шириле, као дивовски стубови.

„Зашто не одлазе?” нестрпљиво рече Физичар. „Нећемо моћи да кренемо!”

„Они неће отићи”, рече Доктор.

„Шта то треба да значи? Он неће да одлетимо?”
        Доктор је знао шта то значи, али је ћутао. Сунце је стајало високо. Од запада су пловили слојевити облаци. Из отвореног улаза, као с прозора високе куле изненада уздигнуте на пустоши, видели су јужне планине, поплавеле, њихове врхове помешане с облацима, велику западну пустињу која се протезала на стотине километара с појасевима осунчаних дина, и љубичасти кожух шума што су покривале источну висораван. Огроман простор лежао је под плаветнилом, с малим, оштрим сунцем у зениту. Као чипкаст костур протицао је доле круг стакластог зида. Сенка ракете падала је преко круга као казаљка сунчаног часовника за дивове, стижући до двеју малих фигура.
        На источној страни хукну гром - отегнутим фијуком одговори му ваздух, и пламен који се на сунцу није гасио, блесну из црног гротла експлозије.

„Охо, ово је нешто ново”, рече Инжењер. Други гром. Невидљиво зрно завијало је све ближе, купа пакленог фијука покри их, чинило се да ће ударити о врх ракете. Земља застења и распрши се увис неколико десетина метара далеко од брода. Осетише како се брод зањиха.

„Екипа”, рече Координатор, „на своја места!”

„Али они”, гневно повика Хемичар, још једном погледавши наниже.
        Клапна се затвори.
        У навигационој кабини није се чула грмљавина. На екранима задњег радијуса одскакали су ватрени жбунови од пројектила. Две светле тачке још су непомично стајале у подножју ракете.

„Вежите појасеве!” рече Коордвнатор. „Готово?”

„Готово”, одазва се тих одговор.

„Дванаест часова и седам минута. На - старт! Пуно убацивање у покрет!”

„Укључујем реактор”, рече Инжењер.

„Критична достигнућа”, рече Физичар.

„Циркулација нормална”, рече Хемичар.
        Доктор је, висећи на пола раздаљине између засвођеног стропа и пода прекривеног пенастом пластиком, гледао у задњи екран.

„Тамо су?” упита Координатор, и сви окренуше погледе према њему. Та реч није спадала у ритуал полетања.

„Тамо су”, рече Доктор. Под налетом ветра ближим од пређашњих, ракета се затресе.

„Крећемо”, гласно рече Координатор. Инжењер, непомичног лица, укључи погон. Ништа се није чуло сем необично слабих, далеких експлозија, које као да су се догађале у другом свету, који с њима није имао ничег заједничког. Полако је нарастало тихо, дирљиво звиждање. Све као да се у њему растапало, и они су, благо се њишући, падали у загрљај несавладиве силе.

„Стојимо на ватри”, рече Инжењер.
        То је значило да се ракета подигла с тла и да избацује само толико ватрених гасова колико јој је потребно да би уравнотежила сопствену тежину.

„Обична синергична”, рече Координатор.

„Улазимо с обичном”, изјави Кибернетичар, и сва најлонска ужад задрхташе. Шапе амортизера извукле су се из клипова и пошле, полако клизећи, унатраг.

„Кисеоник у уста”, викну нагонски Доктор, као да се нагло пробудио, и сам загризе еластични пипак.
        После дванаест минута изишли су из атмосфере. Не смањујући брзину, улазили су у звездано црнило по завојницима спирале која се све више ширила. Седамсто четрдесет светлећих показатеља, контролних лампи, сатних штитова, безгласно је пулсирало у навигаторској кабини. Људи откопчаше појасеве, збацише цеви на под, и почеше прилазити управљачким плочама. С неком благом неверицом стављали су на њих руке, проверавали да ли се водови негде не прегрејавају, да ли се чује шиштање спојева, сумњичаво су удисали ваздух, тражећи у њему задах врелине, паљевине, загледали у екране, проверавали плоче астродезијских калкулатора. Све је било онако како је требало да буде, ваздух чист, температура правилна, уређаји су радили као да се никад нису били претворили у гомилу крша.
        У навигационој кабини нагињали су се над мапама Инжењер и Координатор.
        Звездане карте биле су веће од стола и висиле су, преко ивице понегде зацепљене. Одавно су говорили како је у навигационој потребан већи сто, да не би газили по мапама. Али сто је још био онај исти.

„Видео си Еден?” упита Инжењер.
        Координатор га погледа, не схватајући.

„Како, да ли сам га видео?”

„Сада. Погледај.”
        Координатор се окрете. На екрану је горела, засењујући оближње звезде, кружна капља опала.

„Леп је”, рече Инжењер.

„Скренули смо зато што је звезда била толико лепа. Хтели смо само да је прелетимо.


„Изузетан сјај. Друге планете немају тако чист. Земља је напросто плава.”

Још су гледали у екран.

„Остали су?” рече тихо Координатор.

„Да. Он је тако хтео.”

„Мислиш?”

„Уверен сам. Више је волео да то учинимо ми, него они. То је било све што смо могли за њега да урадимо.”
        Извесно време ниједан се није оглашавао.

„Како је сјајна”, рече Координатор. „Али… знаш шта? Из рачуна вероватноће произлази да постоје још лепше.”


        Краков-Закопане, лето 1958.